Izbori posle korone

Postoji li alternativa vladajućim politikama u oblasti rada?

Za vreme vanrednog stanja postalo je evidentno ono što smo već uglavnom znali. Radna prava u Srbiji su toliko zanemarena da više ni ljudski životi nisu ništa drugo do potrošna roba, sve u slavu kapitala i zarade investitora-predatora, koje država bez ijednog racionalnog argumenta tretira kao spasitelje. Naučili smo i da je zdravstveni sistem krhka tvorevina koja se raspada i u redovnim okolnostima, dok najmanja kriza uzrokuje katastrofalne posledice, kao što su nužnost zatvaranja ljudi u kuće, horor-instant-bolnice, ili jednostavno zanemarivanje svega što nije naređeno kao prioritet, po cenu gubitka života. Naučili smo i da nas vlast ne voli, da više ne pokazuje čak ni lažnu usiljenu ljubav pred izbore. Sada je samo važno, opet ne vodeći računa o ljudskim životima, da nam se da formalna prilika da glasamo. Da preživimo do izbora, da se odradi i ta formalnost, pa ćemo verovatno saznati koliko je stanje zaista loše.

Šta međutim uopšte možemo birati na izborima? Republička izborna komisija proglasila je 21 izbornu listu za predstojeće parlamentarne izbore. Nezavisno od toga da li želite da izađete na izbore i glasate, zanimljivo je videti šta političke koalicije, partije i pokreti koji će se naći na glasačkom listiću nude u oblasti rada, zapošljavanja, socijalne zaštite. Drugim rečima, ako bi se dogodilo čudo (koje se naravno neće dogoditi) i neka od lista dobije dovoljno glasova da ugrozi vlast SNS-a, ili makar uđe u buduću vladu kao koalicioni partner, koliki će biti potencijal za promene do sada pogubnih politika privlačenja investicija, zapošljavanja, devastacije radnih i socijalnih prava i ponižavanja radnika? Da li će sindikati biti u pravu kada tvrde da u novom sazivu skupštine neće imati čak ni stranku koja će želeti da pročita njihove amandmane u skupštini, a kamoli da obezbedi većinu za njihovo usvajanje?

Iako izgleda mazohistički, prva namera mi je bila da konsultujem izborni program Srpske napredne stranke. Šta je predviđeno za budućnost radnika? Ima li nekih naznaka da će se bilo šta promeniti u pristupu i politikama? Međutim, izborni program SNS-a ne postoji, ili ako postoji ne može se naći na njihovoj internet prezentaciji. Opšti, redovni program stranke je iz – verovali ili ne – 2011. godine i od tada nije menjan, pa se može reći da je zastareo i neupotrebljiv. Uostalom, cela izborna kampanja SNS-a se zasniva samo na dva aspekta: šta je do sada urađeno (iz njihove perspektivne paralelnih univerzuma) i širenje floskula o predivnoj budućnosti, u kojoj će se izgleda forsirati isti principi unižavanja radnika. O tome kakva budućnost nas čeka sa SNS-om dovoljno govori i izjava Vučića da će deca morati da rade u fabrikama ili na njivama, što je koncept koji je praktično zaživeo uvođenjem dualnog obrazovanja.

Tradicionalni koalicioni partner SNS-a, Socijalistička partija Srbije, takođe nema poseban predizborni program. Ipak, na internet prezentaciji SPS-a se može naći redak biser, programska deklaracija iz 2014. godine pod nazivom „Srbija 2020“. Ko još uvek ima bilo kakvu (iracionalnu) nadu da je SPS levo orijentisana partija, trebalo bi da prouči ovaj dokument. Iako su svih 8 prethodnih godina, i svih 6 godina od usvajanja ovog dokumenta, proveli (formalno) deleći vlast sa SNS-om i ostalim satelitskim strankama, valjalo bi da svako ko podržava SPS pročita ovu deklaraciju i shvati koliko demagogije se krije iza realizacije individualnih interesa nekolicine ljudi iz vrha stranke. Prosto smešno deluju fraze da će se SPS boriti protiv „divljeg“ kapitalizma – onog koji upravo danas suvereno vlada srpskim fabrikama i kroji zakone koje je ova partija zdušno podržala bez izuzetka. SPS odavno nije socijalistička stranka, ako je ikada i bio.

Jedinstvena Srbija, koalicioni partner SPS-a na izbornoj listi, takođe nema spreman specifičan program za nadolazeće izbore, a ni opšti program joj ne služi na čast. Osim što ima veoma diskutabilne ciljeve koji nisu sasvim jasni (na primer, privatizacija društvene imovine?!) JS ima i neke ciljeve koji nisu dalje elaborirani i kojima je posvećena samo po jedna deklarativna rečenica, a koji deluju kao da su pisani bez jasnog znanja o čemu se piše i uz upečatljivo odsustvo bilo kakvih detalja kako se pojedine mere mogu realizovati (zalaganje da se radnici uopšte ne otpuštaju sa posla, a ako je to neminovno, onda im država odmah mora ponuditi novi posao; zalaganje za otvaranje novih i jačih malih i srednjih preduzeća – nema međutim ni naznake kako nova preduzeća mogu biti jača, i od koga/čega su tačno jača). Šteta je sa druge strane što nisu pojašnjeni i neki ciljevi koji deluju zanimljivo i levo orijentisano, kao što je donošenje zakona o izjednačavanju prava majki na selu sa onima u gradu kroz trudničko bolovanje i besplatnu zdravstvenu zaštitu.

Desnim političkim opcijama svakako nije stran populizam, naročito kada je reč o socijalnim pravima. On je međutim uvek praćen diskriminacijom (prava samo odabranima) kao i efektivnim gušenjem onih prava koja su po prirodi emancipatorska, a ne samo pomažuća. Tako se u programu Srpske radikalne stranke može naći plan da se umanji uloga sindikata, odnosno načini njihov otklon od političkih ideja i delovanja. U pogledu ekonomije, radikali se zalažu za prestanak svakog državnog intervencionizma, koji se proteže i na redefinisanje investicione politike i prestanak subvencionisanja stranih investitora. Iako se u programu navodi da se neće tolerisati loš odnos stranih poslodavaca prema domaćim radnicima, istovremeno se forsiraju investitori iz Rusije i Kine (koji se do sada nisu nimalo dobro pokazali, kada je reč o poštovanju zakona Srbije i poštovanju radnih prava). Interesantno je da SRS iznosi potpuno liberalan stav o zdravstvu i zdravstvenom osiguranju. Prema njihovom programu solidarnost građana u ovoj oblasti je besmislena i svako mora sam da finansira svoje zdravstveno osiguranje, na dobrovoljnoj bazi, dok bi država finansirala samo one građane koji to sebi ne mogu da priušte i neke posebne kategorije (maloletna lica, starije od 65 godina, i slično). Ovo je klasičan desni ali istovremeno i vrlo američki stav, u inače dosledno proruskom retrogradnom političkom programu. Srpski patriotski savez sa druge strane se zalaže za socijalno-tržišnu privredu i solidarnu ekonomiju, opstanak subvencionisanja investitora ali i davanje prednosti domaćim investicijama. Cilj je i opšte besplatno zdravstveno osiguranje ali se ne daje odgovor kako se sve to može postići.

Pokret slobodnih građana u okviru programskog „Dokumenta 381“ ističe neke ciljeve koji se mogu svakako smatrati napuštanjem trenutno aktuelnih politika – kraj državnog intervencionizma, kraj povlašćenog položaja stranih investitora, ukidanje rada na crno i suzbijanje prekarnih oblika rada (doslovce je upotrebljen taj izraz), progresivno oporezivanje i besplatna pravna pomoć, jačanje sindikata, i tako dalje. Osnovni problem sa ovim spiskom je međutim u tome što se, kao i kod mnogih drugih političkih aktera, sastoji od niza konstatacija šta neće biti i šta treba da bude, a nema ni naznake o tome kako će se doći od toga što danas jesmo do toga što se projektuje kao pozitivna budućnost. Na primer, navodi se „striktno poštovanje garantovanih prava radnika“ ali se ne kaže prema kojim kriterijumima. Istina, poštovanje trenutno normiranih prava radnika bio bi značajan korak nabolje, ali ne treba smetnuti s uma da su ova prava pre samo nekoliko godina bila značajno obimnija i kvalitetnija, kao i da se ti prekarni oblici protiv kojih PSG želi da se izbori ne nalaze samo u režimima kršenja zakonskih prava, već i u samom sistemu koji je već dvadesetak godina oblikovan tako da produkuje nove nesigurne oblike rada.

Slična je situacija i sa liberalno orijentisanom strankom Dosta je bilo, koja na izbore izlazi pod okriljem starog političkog programa koji sadrži – za razliku od mnogih formalno levih stranaka – i neke jasne ciljeve koji jesu u skladu sa pravcem raskida sa dosadašnjom državnom politikom, kao što su univerzalno socijalno osiguranje za sve građane (koje podrazumeva i univerzalnu zdravstvenu zaštitu), ukidanje subvencija, povezivanje radnog staža radnicima preduzeća u stečaju, i tako dalje. I Nova stranka, koja izlazi u koaliciji pod nazivom „Nek maske padnu“ se zalaže za fokusiranu socijalnu zaštitu, koja podrazumeva racionalnije trošenje novca za socijalna davanja.

Ono što je možda zajedničko ovim političkim opcijama, koliko god nespojivim u svakodnevnom razmatranju političke scene u Srbiji, jeste da zanemaruju ekonomsku realnost u pokušajima da ponude alternativu. Na primer, Nova stranka je protiv državnog zapošljavanja – pretpostavka čitaoca je da je protiv zloupotrebe takvog zapošljavanja ali to zapravo u njihovom programu ne piše; naprotiv, NS se zalaže za državno podsticanje zapošljavanja u privatnom sektoru. I druge dve političke opcije svesno zanemaruju potencijalnu ulogu države u direktnom zapošljavanju, dok se mantra o preduzetnicima, malim i srednjim preduzećima, iako već prilično istrošena i izlizana kolosalnim neuspesima, uporno ponavlja kao jedini ekonomski spas. (Program 381: „I podrška preduzetnicima biće nacionalni interes. Podsticaćemo preduzetnički duh kao bitan faktor napretka društva“.) Pomisao da je moguće imati značajnu ulogu države u tržišnoj ekonomiji se odbacuje kao nešto što je strano i neprirodno dok se ponovo pojavljuje „nevidljiva ruka tržišta“ koja bi navodno trebalo sve da popravi i vodi (Program 381: „Država će intervenisati u privredni život samo kada je to nužno za zaštitu i razvoj strateških nacionalnih ekonomskih interesa“) iako smo upravo prethodnih nekoliko meseci prisustvovali socijalnim katastrofama u zemljama koje su se rukovodile istom politikom. Otuda „recepti“ koji se prilažu kao spasonosni ne deluju uverljivo – mi ćemo ako nam date šansu probati ono što su drugi pre nas probali, ali ćemo za razliku od njih uspeti. Svakako je pohvalno što se naziru jasne konture politike koja targetira prekomernu javnu potrošnju na ono što se u Programu 381 naziva „javnim izdacima za luksuz“. Ali nema pomena racionalnijem trošenju novca tako što bi država bila jedan od unutrašnjih pokretača privrede i ulagala direktno u stvaranje viška vrednosti koji će ostati u zemlji (umesto što se sada troši ili reinvestira u inostranstvu). Umesto toga, pravilnija raspodela se posmatra tako što se priliv novca u budžet smanjuje (manji porezi) a i taj novac kojim država raspolaže se koristi kao pokretač privatnih inicijativa. Ovo naravno donekle ima smisla, ali ako se postavi kao jedini mehanizam delovanja države na otvaranje novih radnih mesta, neće ni izdaleka dati rezultate koji su potrebni da bi se stanje na tržištu rada drastično izmenilo, a radna prava očuvala. Dobra strana ovakvih koncepata je i u tome što se forsira odgovornija socijalna politika i najavljuje fokusiranije i racionalnije trošenje za socijalna davanja, kao i to što se prepoznaje njihova nedovoljnost u ovom trenutku. Ipak, reč je o fragmentima dobrih ideja koje su razbacane i suviše nekonkretne da bi se mogle smatrati nedvosmislenom politikom za koju bi neki od nezadovoljnih radnika mogao glasati 21. juna.

Ni druge (u ovom tekstu nepomenute) političke opcije nemaju neke originalne ideje i vizije za prosečnog radnika u Srbiji. Liga socijaldemokrata Vojvodine je od svih stranaka čiji su programi dostupni na internetu, jedina pojasnila šta se zapravo podrazumeva pod socijaldemokratijom i koji su to principi za koje se ova partija zalaže. Sve ostale političke opcije ili lutaju u programskim pozicioniranjima ili prećutno ili izričito podržavaju trenutne politike. Simptomatično je da one opcije koje su se opredelile za kritiku postojećeg, nisu iznele uverljive alternative – ako ne računamo uobičajene neodređene izraze i floskule koji se obilato koriste. Čini se da smo još uvek svetlosnim godinama daleko od bilo kakvih korenitih promena. Moguće je, zapravo veoma verovatno, da veći deo opozicije (one koja izlazi ali i one koja bojkotuje izbore) nema nikakvu ideju o tome kako bi se oblasti rada, zapošljavanja i socijalne zaštite uredile na nekoj drugoj ravni i vratile na principe čvrste nadzorne uloge države, solidarnosti, poštovanja individualnih i aktivnog jačanja kolektivnih prava radnika. Ili to jednostavno ne želi. Ove teme su prisutnije nego ranije, što je direktna posledica narastajućeg nezadovoljstva, socijalnih tenzija i katastrofalnih posledica aktuelnih politika. One se međutim ne obrađuju kao istinski važne već uglavnom iz populističkih uglova – kada mi dođemo na vlast, svima će biti bolje (a kako, to ne pitajte).

Ovom prilikom ne može biti reči o političkim opcijama koje bojkotuju izbore, jer se njihovim programima nisam bavio. Među njima ima i onih koje se zalažu za drugačije političke narative. Da li će uspeti da se konsoliduju i dovoljno ojačaju do nekog narednog izbornog ciklusa, videćemo. Ono što je svakako izvesno jeste da je pred nama još jedan mandat jednoglasja i veoma težak period za sindikate i radnike, uz nastavak svih onih negativnih procesa o kojima se piše već duže od decenije, a koji će najverovatnije biti krunisani 2022. godine donošenjem novog Zakona o radu, svakako lošijeg po radnike nego što je bio ijedan pre njega.

Ili jednostavnije i kraće – za onoga ko želi da na izborima izabere nešto potpuno drugačije u pogledu poštovanja i unapređenja radnih i socijalnih prava – izbora izgleda praktično nema.

Peščanik.net, 17.06.2020.