Jedina kandidatkinja

Vrhovni kasacioni sud (VKS), najviša sudska instanca u Srbiji bi najzad trebalo, posle višekratnog produžavanja mandata aktuelnom vršiocu dužnosti, da dobije regularnog predsednika. Po svemu sudeći, biće to predsednica, jer se na raspisani konkurs javila jedna kandidatkinja, Jasmina Vasović, sutkinja VKS.

Mediji su, odmah pošto je objavljeno ime kandidatkinje, izvestili o njenoj fakultetskoj generacijskoj povezanosti sa predsednikom Republike, kao i o zavičajnoj – sa ranijim direktorom BIA. A mi – konzumenti vesti – kao da smo istovremeno zatočenici Pavlovljevog refleksa, reagujemo samorazumljivim klimanjem glave. Ta, normalno je, naravno da će svoje ljude postavljati na važna mesta.

Nije normalno.

Ali, ima i koječeg drugog što nije normalno, a na prethodnu, teško proverljivu vest, pokušaću da zaboravim.

Ono što se, međutim, kao objektivna datost ne može zaboraviti, jeste najpre to da se na konkurs za ovo prestižno mesto javila samo jedna kandidatkinja. Odista, da li su sve ostale sudije VKS samo podvižnici jednog časnog poziva, bez imalo lične ambicije i bez ikakvih organizacionih sposobnosti da predsedavaju jednom već davno utemeljenom sudu? Teorijski, ovako nešto bi bilo moguće, ali praktično je gotovo neverovatno. Jedina kandidatkinja je, na osnovu biografija sudija na sajtu VKS, među najmlađim sudijama tog suda. Međutim, ima preko 50 godina (mora se i ovo napisati), a to je inače doba pune profesionalne zrelosti. Samo se na Balkanu ove godine smatraju nezrelim i premladim za odgovorne društvene uloge. Ali, istovremeno, kandidatkinja je tek nedavno postala sudija VKS – 2018. godine. Zato bi bilo osnovano očekivati da će se posvetiti suđenju (što je osnovna dužnost, ako je sreće, i pasija rasnog sudije), a ne predsedavanju, koje se uglavnom svodi na administriranje, nadzor, kadrovsko raspoređivanje, interno naređivanje, a to nije primarni sudijski poziv. Šta je onda navelo ostale sudije VKS da se uzdrže od učešća u predsedničkoj trci, ako je gotovo neverovatno da su baš svi lišeni takve ambicije i ako se zainteresovanost za jedan posao koji nije primarno sudijski ipak ispoljava uglavnom među najstarijim sudijama? Mogu se zamisliti dva odgovora: ili su već u vreme raspisivanja konkursa znali da je stvar završena, ili nisu želeli da uđu u trku i da daju legitimitet kandidatkinji, znajući da je stvar zapravo završena. U oba slučaja, vraćamo se na teško proverljivu vest o drugarskoj povezanosti i na rezignirani klimoglav.

Nije ovo jedina datost. Kandidatkinja je, kao sutkinja Apelacionog suda u Beogradu (AS Bgd), bila članica sudskog veća koje je potvrdilo prvostepenu oslobađajuću presudu protiv okrivljenog Stanka Subotića, poznatijeg kao Cane. Tačnije, presuda je bila delimično oslobađajuća, a delimično je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. (Što se zastarelosti tiče, Cane se našao u probranom društvu koje je formirala pravosudna elita izbegavajući ili oklevajući da radi svoj posao: suđenje i krivično gonjenje. Sve zajedno sa na primer Markom Miloševićem, Mirom Marković, Jezdimirom Vasiljevićem, Mihaljom Kertesom, vladičanskim duetom Ilarionom i Pahomijem… i drugim odabranim čija imena vremenom tonu u pravosudnu tamu.) Međutim, pitanje potvrđivanja oslobađajućeg dela presude podobno je da baci krajnje ozbiljnu senku na profesionalni integritet kandidatkinje. Protiv ove presude javni tužilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu koji je utvrdio sledeće:

„Po oceni Vrhovnog kasacionog suda izneti navodi Tužioca za organizovani kriminal su osnovani.

Naime, odredbom člana 112. tačka 26. KZ, propisano je da se ispravom smatra svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose, kao i računarski podatak.

Odredbom člana 419. stav 2. ZKP, propisano je da je sud dužan da na osnovu savesne ocene svakog dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima izvede zaključak o izvesnosti postojanja određene činjenice.

Odredbom člana 16. stav 1. ZKP, propisano je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

Odredbom člana 139. stav 1. ZKP, propisano je da ispravu po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka pribavlja organ postupka ili podnose stranke, po pravilu, u originalu.

Stavom 2. člana 139. ZKP, propisano je između ostalog da ako je original isprave uništen, nestao ili ga nije moguće pribaviti, može se pribaviti kopija isprave. Dakle, ovom zakonskom odredbom po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno stavu drugostepenog suda izraženom u pobijanoj presudi nije propisano da isključivo overena fotokopija isprave može imati karakter dokaza. (Italic, VRV)

Shodno citiranim zakonskim odredbama, činjenice u krivičnom postupku se mogu dokazivati svim dokazima osim onima koji su sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbom člana 16. stav 1. ZKP, dakle i neoverenom fotokopijom isprave.“ (Presuda VKS Kzz OK13/2016, 17.5.2016.)

Presuda AS Bgd, jednostavno rečeno, bila je zasnovana na stavu sudskog veća da se neoverena fotokopija ne može koristiti kao dokaz, usled čega je do oslobađanja okrivljenog došlo zbog tzv. nedostatka dokaza. Ovakva ocena je, međutim, u očiglednoj suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), koje je VKS citirao. Da li je ocena veća AS Bgd, čija je članica bila kandidatkinja, rezultat neznanja (mora se podvući) osnovnih pravila ZKP ili, pak, rezultat nekog vansudskog ili sudskog uticaja, ne mogu da sudim. Bilo šta – neznanje ili podleganje uticaju – ozbiljno rađa sumnju u sudijski integritet.

Krajnje je neobično, iako ovde nije nenormalno zahvaljujući kratkom pamćenju, to što je kandidatkinja, posle jedva dve godine od presude VKS kojom se utvrđuje da je u povredi zakona sudelovala, izbrana za sutkinju tog istog Vrhovnog kasacionog suda, čija će predsednica uskoro biti.

Ima toga još u sudijskoj karijeri kandidatkinje. A do sad je već dovoljno.

Još jedna – u ovoj prilici poslednja – objektivna datost jeste Program unapređenja rada sudova u Republici Srbiji, koji je kandidatkinja priložila uz svoju prijavu na konkurs, objavljen na web stranici Visokog saveta sudstva. Ova objektivna datost treba da odražava subjektivni pogled kandidatkinje na navedenu temu Programa. Ciljevi koje bi, na mestu predsednice VKS da postigne jesu: jedinstvena sudska primena prava, unapređenje stručnosti pravosuđa, unapređenje transparentnosti i dostupnosti pravosuđa, poboljšanje efikasnosti pravosuđa, institucionalno jačanje suda i saradnja sa drugim institucijama, kao i drugi neimenovani ciljevi. U Programu su sadržani, pored ciljeva i načini na koje je namerna da ih postigne. Nažalost, baš ničeg novog niti ličnog nema ni u ciljevima ni u načinima. Sve već postoji u zakonima, strategijama, akcionim planovima, koji se ne primenjuju ili se primenjuju od slučaja do slučaja. Program je napisan krutim sudskim jezikom, ponegde isprepletenim sa greškama koje se tiču poboljšanja, unapređenja itd. pravosuđa, na koje kao na celinu predsednik nijednog suda ne može uticati. Sudstvo i pravosuđe, razumljivo nisu isti pojmovi. U pravosuđe su uključena tužilaštva, a i druge pravosudne profesije, na primer javni beležnici, izvršitelji, čak i neka nezavisna tela u ograničenom domenu njihovog rada. Konzistentnost i stil neću komentarisati, prepuštam to čitaocu. Ono što je naročito za žaljenje jeste to što je staranje o nezavisnosti i nepristrasnosti sudija i sudova, pomenuto u poslednjoj rečenici ovog spisa, bez naznake načina na koji će se to činiti, kao što se piše o uzgrednim i nevažnim, slučajno dopisanim pojavama. Vladavina prava nije pomenuta čak ni kao floskula.

I šta sa svim tim? Šta sa kritičkim osvrtom davno penzionisane profesorke? Ništa.

Ali, ako bismo da izađemo iz rezignacije, podsetimo se ipak Ustava, makar ga shvatali i kao praznoslovlje. Pravo na nezavisnog i nepristrasnog sudiju jeste ljudsko pravo. To pravo se proteže i na predsednike sudova, jer i oni su sudije. To pogotovo važi za predsednika najvišeg suda u državi. Sa druge strane, poletimo najzad na zaumnim i nakrivo nasađenim krilima jednoumnog parlamenta, koji bi da uspostavi kontrolu nad sudijama u ime naroda. Parlament to ne bi smeo da čini, iako to ne vredi govoriti. Zato – šta će nam parlament kao posrednik između naroda i kandidatkinje? Na svom sajtu Vrhovni savet sudstva je zakazao razgovor sa njom za 9. februar u 13 h, u svojim prostorijama. Sednice saveta su javne (čl. 14. Zakona o Visokom savetu sudstva). Budući da narod ne može da stane u prostorije Saveta, neka javni servis prenosi sednicu. Važno je čuti i videti kako jedina kandidatkinja za predsednicu VKS razmišlja, kako govori, kako obrazlaže svoje ciljeve. Jedan od tih je transparentnost. Biće zaslužna ako bude zahtevala da počne od nje.

Peščanik.net, 04.02.2021.

Srodni linkovi:

Sofija Mandić – Rističevićev obrt

Savo Đurđić – Sporan postupak predlaganja kandidata za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda

VIDEO – Mali obračun među prijateljima

Sofija Mandić – Dostojna!