Jekyll i Hyde

Evo pitanja: zašto je Vučić (opet) zakazao i (još jednom) otkazao režimski skup u Novom Sadu? Odmah da kažemo, to je pitanje izvedeno iz osnovnijeg pitanja: zašto uporno zakazuje skup u Novom Sadu (ili u Užicu, kad smo već kod toga, ili bilo gde)? To vam je isto kao i kad bismo pitali: zašto se ministarstvo prosvete i vlada čiji je deo uopšte trude da sastavljaju nacrte izmena zakona o obrazovanju (sve malim slovom jer je sve nebitno) kada ionako mimo zakona rade šta god im se prohte a bez ikakvog straha od toga da će jednom morati da polože račun i prihvate odgovornost za posledice svojih odluka?

Jeste, sve je to jedan isti obrazac: bilo da je reč režimskim o predlozima zakona ili o Vučiću koji sumanuto hoda po Srbiji i pravi predizborne skupove uprkos tome što ti skupovi sa samim izborima i rezultatima na njima neće imati nikakve veze.

Da to s Vučićem malo elaboriramo. On ne mari šta ljudi misle o njemu i da li ga žele ili ne žele na čelu Srbije. Na tom čelu on će ostati uprkos svemu dok god može po bilo koju cenu. A opet, stalo mu je da, ako izbora uopšte bude, na njima pobedi, koliko god ti izbori bili nepošteni i neslobodni, kao što mu je stalo i da kreira sliku da ga „narod“ voli iako zna da ga narod više ne želi i da na svaki način – dobro, ne baš na svaki način – gleda da ga se oslobodi kao od mrskog okupatora. Odakle dakle ta (prividna) dvostrukost: možete da radite šta hoćete bez obzira na zakon, a ipak menjate zakon da biste pravno institucionalizovali samovolju; nije vas briga što vas ljudi ne žele i grabite se za vlast uprkos tome, a opet hoćete sliku da vas ljudi vole i poštuju?

Sa stanovišta trošenja resursa, šta god rekli tumači domaće zbilje, to je iracionalno ponašanje. U uništenoj državi, ustav i zakoni ništa ne vrede, a takvim, bezvrednim dakle, učinila ih je upravo tekuća vlast. Baš kao što je uništila i živote žitelja Srbije od kojih za uzvrat očekuje ljubav i samo ljubav. Dobar primer za to je najava režimskog skupa (i njegovo otkazivanje) u Novom Sadu – mi ćemo da vas ubijamo, a vi ćete da nas volite: to bi bio jedini ispravni slogan za taj (otkazani) skup. Mala digresija: ne bi me čudilo da su isti ti ljudi isto očekivali i od svojih dotadašnjih suseda u ratovima iz devedesetih.

Što pokazuje da su stvari zapravo složenije od naopakog nacionalizma – (lični i kolektivni) poremećaj je mnogo ozbiljniji i dublji od toga. Evo, da ne pričam ja, neka čitalac sam razmisli: šta će režimu skup u Novom Sadu? I – da ponovimo – kad ga je jednom zakazao, zašto ga je otkazao?

Ili: kakva je to predizborna kampanja i uveravanje ljudi da treba da glasaju za vas, ako te ljude nemilosrdno bijete i zlostavljate i očigledno demonstrirate da vas nije nimalo briga da li će stradati i eventualno izgubiti život vašom i samo vašom krivicom? Ko normalan ide u takvu kampanju i šalje takve poruke? Dobro, niko normalan, naravno. Ali, o kakvoj se nenormalnosti tačno radi, može li se dati dijagnoza poremećaja? Krenimo izdaleka i izokola, poopštimo i pojednostavimo stvari do grubosti da bismo dobili prikladan ram za eksplanatornu sliku.

Čitavu popularnu kulturu 19. veka možemo videti kao jaku kolektivnu reakciju na ideje i promene što su ih sa sobom doneli prosvetiteljstvo i moderno doba uopšte. Ideja da na osnovu razuma ljudi mogu da urede svoje zajednice i poboljšaju svoje živote stajala je i kao osnova i kao legitimacijski obrazac za promene. Stvarnost je ipak bila nešto drugo: umesto kao poboljšanje, veliki broj ljudi promene je doživeo kao katastrofu – kao raspad života i zajednice koji su im bili poznati i na koje su se bili navikli (u dobru i zlu). Odgovor na razočaravajuće promene je bio trenutan u delima popularne kulture – od slikovite artikulacije straha od nauke i naučnih dostignuća („Frankenstein“) do sumnje u razum i racionalni interes kao rukovodećih načela ponašanja.

Otuda veliko zanimanje za mračnu stranu psihe, kome u susret naposletku izlazi i sam Freud. Ali, pre Freuda imali smo jednog drugog velikog podozrivca prema racionalnoj ljudskoj prirodi… jeste: Dostojevskog, s njegovim nesrećnikom iz podzemlja. Par decenija kasnije, čoveku iz podzemlja, kao njegovi bliski srodnici, pridružiće se i dr Jekyll i gospodin Hyde, fantastični (u smislu, izmišljeni, ali i – izvanredni) likovi (ili je to ipak samo jedan karakter) Roberta Louisa Stevensona. Kao Dostojevski, Stevenson hoće da kaže da je opasno verovati bez ograde i ostatka u ljudski razum i dobrotu. Mi smo, upozorava Stevenson, rascepljeni na dobro i zlo u nama.

Treba sumnjati da bi Stevenson pristao baš na Freudove pojmove ega i ida kao alegorijske osnove za Jekylla i Hydea, kako su to sugerisali kasniji tumači: on je spoj dobra i zla u čoveku više video kao mehanički nego kao koliko-toliko funkcionalni hijerarhijski poredak, ali to ovde ne mora dalje da nas zanima.

Ne zanimaju nas ni sve kasnije verzije Stevensonove izvorne priče, izuzev jedne, relativno nove. Zbog koje se konačno vraćamo u naše doba i na našu temu. Početkom dvehiljaditih dvojica italijanskih autora Mattotti (crtež) i Kramsky (scenario) izlaze sa svojim Jekyllom i Hydeom, a nama će ga u prevodu ponuditi odlični beogradski Stalker ove, 2026. godine, reklo bi se, taman na vreme.¹ Sve su morali znati Mattotti i Kramsky – naprosto, ulivaju poverenje svojom veštom i pametnom adaptacijom – o izvorniku i istoriji tumačenja Jekylla i Hydea: i da se priča čitala kao da je o podvojenosti ljudske prirode na dobro i zlo, ili kao da je o zavisnosti, ili o licemerju koje se proteže preko granice razdvajanja privatnog i javnog i povezuje ih, ili možda čak o hudoj sudbini homoseksualaca u pritvornoj i prevarnoj, a krajnje moralističkoj viktorijanskoj Engleskoj… a opet biraju svoj interpretativni put.

Njihova je premisa jednostavna i razorna – Jekyll ne može bez Hydea, to jest, preciznije, Hyde ne može bez Jekylla, oni su jedno celo, nikakve podvojenosti tu nema, jer uživanje u zlodelu i u nekažnjivosti je privlačno za Hydea samo ako je u paru s javno priznatom moći Jekylla, dakle s njegovim ugledom i tobože zasluženim privilegijama koje uživa. Osnovni motiv u romanu: da naučnik pronalazi supstancu pomoću koje može sasvim da odvoji dobro od zla u čoveku, italijanski autorski par koristi samo kao zgodno polazište za mnogo oštriju tezu: moć i privilegije su privlačne ne zato što su zaslužene i dobijaju se u vidu priznanja, nego, naprotiv, baš zato što ih ne zaslužujemo jer ih zloupotrebljavamo da drugima nekažnjeno nanosimo zlo.

Čini se da je tu reč o jednoj uvrnutoj dijalektici. Ugled se stiče, to je priznanje koje nam daju drugi; ali, ugled želimo da bismo tim drugima mogli da činimo zlo.

Napraviće Mattotti i Kramsky zanimljiv zaokret u priči: Hyde će sasvim istisnuti Jekylla da bi uživao u razobručenom zlu, ali, jednom kada više nema Jekylla, Hyde prestaje da uživa u svojim zlodelima. Ona su mu privlačna, da ponovimo, samo kada idu ruku podruku s javnim priznanjem i poštovanjem. Nebitno je što Hyde može nekažnjivo činiti zločine i bez Jekylla, on naprosto želi baš onu nekažnjivost koja proizlazi iz njegovog ugleda i poštovanja koje dobija od svog okruženja. Verujem da su Mattotti i Kramsky ciljali daleke mete, da su hteli da kažu svoju „istinu“ o vlasti, moći, bogatstvu, ugledu i krajnje sumnjivim motivima da se sve to stekne.

U tom smislu, oni ostaju na antiprosvetiteljskom i antimodernizacijskom Stevensonovom tragu. Ali, čine i korak dalje. Mi bismo rekli, jednom kada Hyde pronađe način da izbegne odgovornost za svoje zločine i kaznu za njih, šta ima više da mari za nesrećnog i istisnutog Jekylla. Ali, Mattotti i Kramsky tvrde: nije tako. Zavisnost nije samo od zla, stvari su perverznije od toga. Hoće se neka vrsta božanske moći i isključenosti iz ljudskog poretka, a to znači i iz moralnog poretka (kome je do toga, neka ovde prizove još jednog antiprosvetitelja i protivnika modernizacije Nietzschea: želi se biti iznad dobra i zla).

Ako sami sebi pripišemo takav status, ostajemo kao Hyde bez Jekylla. Da bismo imali status kao bogovi, to nam moraju dodeliti drugi ljudi: tako Mattotti i Kramsky shvataju (prividnu) dvostrukost Jekylla i Hydea.

I tako smo dobili ram za našu domaću sliku. (S tim što slika ne mora biti i nije samo domaća: pogledajte Trumpa ili Putina, na primer; u tom smislu su Mattotti i Kramsky bili dalekovidi kada su 2002. pustili u svet svoje Jekylla i Hydea.) A slika je banalna. Reč je o poremećaju, o zavisnosti od činjenja zla i nekažnjivosti za zlodelo. Potpuno je jasno da smo u fazi kada vlast ne mora da poštuje, niti poštuje zakone. Kada bilo ko iz vlasti može da uradi bilo šta, i da se ne plaši posledica, to jest da se ne plaši da će za to položiti račun. A ipak, hoće se novi zakoni i hoće se ljubav naroda na ulici, makar do te ljubavi vlast stizala i batinanjem istog tog naroda. Nema ničeg praktičnog i korisnog u takvom ponašanju ni za samu vlast. A ipak, to gledamo iz dana u dan.

Važno je utvrditi: nije to podvojenost, niti raskol u samoj ličnosti. (Da bi zaista bio raskol, u toj ličnosti bi moralo biti i neko dobro, u šta treba sumnjati.) Naprotiv, ličnost je celovita, ali poremećena, nefunkcionalna, opasna po okolinu. Što smo sve znali odranije, otuda ovaj tekst nije otkrivalački, ambicije su mi deskriptivne, da ne kažem – dijagnostičke. Dijagnoza bi bila: dobili smo junaka iz horrora – inače zamišljenog kao alegorija – sasvim doslovno u našem realnom svetu.

I taj realni junak se ponaša kao junak Mattottija i Kramskyja: apsolutna moć i nekažnjivost pričinjavaju mu zadovoljstvo samo kada ih prate javno ispoljavanje ljubavi i poštovanja. Ali toga više za njega odavno nema, ako ga je ikada i bilo, i to se sada mora otimati silom. Zamislite to kao san nasilnika: iz slomljene vilice studentkinje iz Novog Sada izlazi poruka ljubavi za osobu s palicom koja joj je slomila vilicu. I nije stvar ovde samo u tome da objasnimo s kim imamo posla, jer toga smo odavno sasvim svesni. Više je pitanje da li smo svesni koliko je sve to opasno i da smo u situaciji u kojoj doslovno treba spasavati živu glavu.

A to ćemo raditi i tako što ćemo uporno (još jednom) pokazati da ljubavi i poštovanja za nasilnika nema. Kao što su to hrabro stavili do znanja nasilniku žitelji Novog Sada. Ako je verovati Mattottiju i Kramskyju, time su ga demotivisali da čini zlo (znam, znam, višak optimizma u svakom slovu) i naveli da raspusti skup pre nego što se uopšte održao. Ali, mimo toga, Mattotti i Kramsky nam na svoj način sugerišu i sledeće: kada žitelji Novog Sada javno i jasno demonstriraju manjak ljubavi i poštovanja za Vučića – to nije politička poruka, niti je to deo predizborne kampanje; to je bukvalno njihova (i naša) borba na život i smrt, to jest za golo preživljavanje.

Isto važi i za izbore, ako ih bude.

Peščanik.net, 04.09.2026.

1. Zanimljivo je, drugi italijanski autorski par Cannavò (scenario) i genijalni Roi (crtež) dvadesetak godina posle Mattottija i Kramskyja daće svoju verziju iste priče, ali mnogo konzervativniju, dakle bližu izvorniku i psihoanalitičkim tumačenjima, od verzije svojih – kako ispada u ovom konkretnom slučaju – umetnički hrabrijih, socijalno pronicljivijih i dalekovidijih sunarodnika. Od 2025. i ta je verzija – za šta ipak treba biti zahvalan – dostupna u prevodu Čarobne knjige.