insert iz romana
Ne znam da li je bila noć ili rano jutro kada me je iz sna trglo zvono. Vladao je mrkli mrak, u svakom slučaju. U novembru su dani jako kratki pa je moguće da je bilo već negde oko pet, šest. Nije ni važno. Pomislio sam da se radi o greški. Ko bi u ovo doba bilo kome zvonio na vrata? Ili je u pitanju nesreća? Možda je u zgradi izbio požar, ili nešto tako.
Onako krmeljiv, nisam pogledao kroz špijunku pre nego što sam otvorio vrata. Bila je to greška, jer da sam ugledao ta dva nabildovana ćelavca u crnim jaknama možda ne bih učinio takvu nesmotrenost. Ovako, čim sam odškrinuo vrata, već je bilo kasno. Ušli su u predsoblje i pogledali oko sebe, kao da ispituju mogućnost da u stanu boravi neko ko bi im pružio otpor. Na mene nisu računali, to se videlo od prvog trenutka. Ponašali su se kao da ne postojim. Nisu sa mnom progovorili ni reči, samo su između sebe nešto mrmljali, slengom koji uopšte nisam razumeo.
Pošto su na brzinu prošli celim stanom, vratili su se i pružili mi odelo koje su našli pored kreveta u spavaćoj sobi. Opet nisu rekli ni reči iako sam ih nekoliko puta pitao o čemu se radi i tražio objašnjenje za njihovo očigledno nasilničko ponašanje. Oni, međutim, i dalje nisu pokazivali nameru da sa mnom komuniciraju; čekali su da se obučem. Nije mi ostalo ništa drugo nego da to i učinim. Možda bi bilo bolje da nisam, valjda me ne bi izvodili na ulicu u pižami? U stvari, ne znam. Nisam mogao da predvidim bilo kakav potez koji će dvojica siledžija preduzeti pa sam na brzinu navukao košulju i pantalone. Jedan od njih mi je pružio cipele a drugi mi je u ruke gurnuo ženin kaput. Pokušao sam da im objasnim kako u njega nikako ne mogu da uđem ali nije vredelo, već smo bili na stepeništu.
Smestili su me na zadnje sedište malog automobila sa dvoja vrata. Njih dvojica su seli napred, još uvek ne izgovarajući ni reči. Toliko su bili krupni da sam kroz vetrobran jedva nazirao trasu kojom smo se zaputili. Još uvek je bila noć, samo se negde na kraju horizonta nazirao tračak zore. Prošli smo Bajlonijevu pijacu i uputili se prema Karaburmi, to sam ipak nekako shvatio. Posle kružnog toka kod Bogoslovije skrenuli smo u neku strmu uličicu. Krš kojim su me vozili cvileo je kao pas koga muče.
Najzad se auto zaustavio ispred nečega što je ličilo na tribinu stadiona. Da li je to Omladinski stadion nisam sa sigurnošću moga da odredim. Na tom mestu nisam bio tridesetak godina, od kako je OFK Beograd ispao iz prve, a zatim i iz ostalih liga. Oko nas nije bilo ni žive duše. Počinjalo je jutro. Ćelavci su me uhvatili pod ruku i poneli prema staklenim vratima. Mislim da se radilo o službenom ulazu za istočnu tribinu. Gurnuli su me unutra i za sobom zatvorili vrta. Stajao sam jedno vreme u asfaltiranom hodniku. Niko se nije pojavljivao, levo i desno su se videle prazne ruinirane svlačionice. Nisam znao šta bi pa sam krenuo ka vratima na suprotnom kraju hodnika.
Kada sam ih otvorio shvatio sam kako je to u stvari izlaz na fudbalski teren. Prvo što sam opazio bilo je da je stadion strahovito zapušten. Trave je bilo u tragovima, mnogo više na atletskoj stazi nego na samom igralištu. Sledeće što sam primetio bila je grupa ljudi koja se nalazila ispod konstrukcije gola na severnoj strani stadiona. Bilo ih je pedesetak, možda i stotinu. Svi odreda su sedeli na travi i ćutke gledali u zemlju. Sa leđa mi je prišao čovek i uhvatio me za nadlakticu. Odnekud mi se učinio poznatim. S televizije? Primetio sam da oko vrata ima okačen automat koji se klatario levo desno dok me je sprovodio ka ostalima.
Neke od njih sam poznavao. Bilo je tu kolega umetnika, poneki poznati novinar, jedan ili dvojica političara, nekoliko studenata kojih sam se sećao iz vremena dok sam još radio na fakultetu. Seo sam pored mladića koji je, mislim, nekada studirao dramaturgiju. Ili režiju? Nije bitno. On je ćutao ali me je, gledajući ispod oka, očigledno prepoznao. I ja sam ćutao, sve dok se čovek sa automatom oko vrata nije okrenuo i počeo nešto da razgovara mobilnim telefonom. Upitao sam mladića šta se dešava. On je procedio kako nas ovde prikupljaju, pa nas u grupama od stotinu nekuda odvode. Kuda? Nije mogao da mi tačno kaže.
Onaj što je telefonirao okrenuo se ka nama i naredio da ćutimo. Da držimo jezik za zubima, tako se izrazio. Sedeli smo tako neko vreme drhteći jer je bilo prilično hladno. Oko deset su se pojavili oni dvojica ošišanih do glave u crnim jaknama. Naredili su da ustanemo i da krenemo prema izlazu na drugom kraju stadiona. Ovaj prolaz je bio veći jer je, očito, bio predviđen za ulazak ambulantnih kola. Za slučaj teže povrede na terenu tokom utakmice. Iza se na ulici nazirao autobus sa firmom nekog preduzeća. Ne sećam se tačno kojeg.
Krenuli smo polako u tom pravcu. Onda je mladić sa kojim sam razgovarao odjednom počeo da trči ka zapadnoj tribini. Ona dvojica ćelavaca su pojurila za njim, ali mladić je očigledno bio vrlo spretan pa je ogradu koja deli atletsku stazu od gledališta lako preskočio. Dvojica nabildovanih su ovu prepreku savlađivali već mnogo teže. Izgledalo je da će mladić uspeti da se dokopa vrha tribine i pobeći u pravcu grada ali onaj sa automatom je ispalio jedan dugačak rafal i pokosio begunca na najvišem delu tribine. Mladić se zaneo i skotrljao nekoliko redova naniže, ostavši u nekoj čudnoj pozi.
U tom trenutku sam se probudio. Ležao sam u krevetu i osluškivao. Sat je pokazivao da je 5 i 58. Još je bio mrak.
Peščanik.net, 14.11.2019.
Srodni linkovi:
Goran Marković – Kafka u Beogradu (5)
Goran Marković – Kafka u Beogradu (4)
Goran Marković – Kafka u Beogradu (3)
Goran Marković – Kafka u Beogradu (2)