Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Insert iz romana

Halo… Ja sam.

Zdravo.

Slušaj, imam jednu veliku molbu…

Molbu? Izvoli.

Da prestaneš da me uzimaš u usta.

Šta da uradim? Ne razumem.

Da me više ne pominješ u svojim javnim istupima. Molim te.

Ko tebe pominje?

Juče si me navela kao primer kolaboracije sa vlašću. Verovatno da bi opravdala ono što sama činiš. Ja znam da šuruješ sa njima, ali mene, molim te, ne mešaj u to.

Ja šurujem?!

Nastupaš na njihovim proslavama.

Pa, šta! Ja sam glumica.

Da, ali isto tako sediš u prvom redu na njihovim predizbornim skupovima. I uzimaš reč. Lupetaš neke gluposti.

Ja – lupetam?

I slikaš se sa njim.

S kim se slikam?

Znaš veoma dobro o kome govorim.

A ti? Predstavljaš se kao ljuti protivnik režima a ovamo se ne skidaš sa ekrana državne televizije. Šta je to nego kolaboracija?

Televizija nije samo informativni program. U toj kući zaposleno je nekoliko hiljada ljudi koji su u njihovoj vlasti. Oni su zarobljenici. A među njima ima mnogo onih koji pošteno rade svoj posao i nemaju nikakve veze sa mrakom koji caruje u informativnom…

Ma, nemoj! Dobio si pare od njih. Ne možeš na ulici da demonstriraš protiv njih a da onda uđeš u zgradu i od tih istih uzmeš lovu.

Ja samo radim svoj posao od koga živim. Ne mogu da biram predajnik sa koga se emituje serija u kojoj sam ko zna kada glumio.

Možeš, možeš. Da si dosledan, kao što se predstavljaš, ne bi za sitnu lovu… Uostalom, upravo se emituje ona glupa serija koja je snimana do juče. U kojoj ti prilično zdušno glumataš.

To čime se ti baviš, to što koristiš svoju popularnost da bi im pravila reklamu i za uzvrat dobijaš ko zna šta, bitno je različito od onoga što radim ja. Ja izgovaram tuđe tekstove.

Pa, šta? Ja izgovaram svoje tekstove. U redu?

Da. Ali u kakvom cilju? Ili, još bolje, da li stvarno veruješ u to što izgovaraš?

Verujem. Što da ne verujem?

Reći ću ti: ni u šta ti ne veruješ osim u sopstveno dupe.

Tačno. Ali, ti si gori. Predstavljaš se kao borac za neku tamo demokratiju a piješ sa istog izvora kao i ja.

Govoriš isto kao Vesić.

Ja govorim kao Vesić?! Sram te bilo!

Ili Krle. Ponavljaš njihove rečenice. Ista si kao oni.

Marš! Govno jedno!

Saslušaj me! To što radiš je tvoj izbor. Ako hoćeš da si na njihovoj strani, nemam ništa protiv. Ali, ponavljam, mene da više nikada nisu pomenula.

Ko si ti da mi određuješ šta ću da govorim?!

To šta ćeš da kažeš je tvoja stvar. Ali ono što tražim je da mene ni u kojoj kombinaciji više ne dovodiš u vezu sa sobom.

Ološu!

Ja znam da si ucenjena. To je jedino objašnjenje. Drugačije ne umem da objasnim tvoje ponašanje. Pretpostavljam da je to ona epizoda kada su te uhvatili…

Ko me uhvatio?! Kakva epizoda?! Šta pričaš ti?!

I ti i ja dobro znamo o čemu govorimo. Ali, to su njihovi metodi. Iskoriste nešto sitno, trenutak kada nisi obazriva. Međutim, kasnije to izvade iz tvog dosijea i napumpaju do te granice da sa tobom mogu da rade šta hoće. Da te ucenjuju.

Ko ti je rekao nešto tako?!

Ti to ne znaš, nikada ti nisam pomenuo. Učestvovao sam u zataškavanju tog sranja. Iako više nismo bili zajedno, zvao sam…

Koga si ti zvao, molim te?!

Nije važno.

Ti si me, kao, spasao??? Reci mi, molim te, kako si to izveo?

Kažem, nije bitno, znam da je to bila glupost. Ili nameštaljka. Verovatno su te prisluškivali i iskoristili…

Šta su iskoristili?

Pa to, da ti smeste blamažu.

Šta si ti? Debeovac? Odakle ti sve to?

Nisam, naravno, nikakav debeovac nego poznajem mnogo ljudi.

Marš u pičku materinu!

To mi je hvala za sve što sam za tebe učinio…

Ja tebi da se zahvaljujem??? Ti mene treba da budeš zahvalan. Ja sam veličina!

Šta si ti???

To što si čuo! Ja sam ono što ti nikada nećeš biti: velika zvezda. Šta god da uradiš, koliko god se uvlačio u dupe ovima iz opozicije, nikada nećeš otići dalje od tih glupih serija u kojima statiraš.

Stvarno si đubre…

I uopšte nemam nameru da potrošim više i jedan minut svog vremena sa tobom.

To je ono što ti sve vreme predlažem: da zaboraviš da postojim. Kao što ću i ja zaboraviti da postojiš ti.

I da mi konačno vratiš moje stvari.

Koje stvari?

One koje su ostale u stanu kada sam otišla.

Sve što je ostalo posle tebe, odeća, knjige, sve sam bacio u kontejner.

A slike?

Kakve slike?

Fotografije. Tvoje i moje fotografije. I to si bacio?

Nisam. Hoćeš da ti ih ostavim na portirnici pozorišta?

Ne moraš. Samo nemoj da ih baciš…

Peščanik.net, 04.12.2019.

Srodni link: Goran Marković – Kafka u Beogradu