Insert iz romana
Posle predstave otišao sam u pozorišni bife. Bio je neuobičajeno prazan i bez duvanskog dima koji, inače, možeš nožem da sečeš. Tek nekoliko balerina, u ogrtačima i sa kosom skupljenom u punđe, nešto je ćućorilo između sebe, dok su dvojica pijanaca, koji ovde ordiniraju svakog dana, sedela na sasvim drugom kraju prostorije. Prišao sam šanku i u trenutku kada sam hteo da naručim pelinkovac, sa leđa mi je prišao konobar i, osvrćući se plašljivo, tiho mi rekao: „Odveli Baticu“. „Molim?“ „Sinoć, posle predstave, iz garderobe. Uradili su to diskretno, ali ja sam sve video. Izveli su ga kroz skladište dekora. Ispred tehničkog ulaza stajao je crni džip u koji su ga ubacili. Niko na ulici ništa nje primetio.“
Razmišljao sam grozničavo. Batica je bio već četvrti koji je nestao poslednjih dana. Za Ljubišu je njegova žena rekla nešto u smislu kako je morao hitno da otputuje. Pri tom je izgledala jako uplašeno. Kada sam počeo da je ispitujem kuda je otišao i kada se vraća, ona se jednostavno okrenula i otišla. Imao sam utisak da su joj se ramena tresla dok je prolazila glumačkim ulazom. To veče je „Razvojni put Bore Šnajdera“ otkazan. Zbog navodne bolesti glumca.
Tanja nije došla na prvu čitaću probu „Fausta“. Reditelj je neko vreme besneo urlajući: „Kako da probam ako nemam Grethen?“, pa smo se razišli uz obećanje direktora drame da će ubuduće svi biti na svom radnom mestu. Ali, ni sutradan se Tanja nije pojavila pa se rediteljev bes postepeno pretvorio u opštu strepnju. Neko je prošaptao nešto o njenoj „opozicionoj aktivnosti“, a drugi je promrmljao: „Misliš da su je?…“
Najzad, u subotu su u kulisama „Gospođe ministarke“ pronašli izmasakriranog dekoratera Mileta. Prenet je u Urgentni centar odakle mu se gubi trag. Njegov sin je sutradan došao u pozorište i, vidno uzbuđen, počeo da viče kako su ga „ti isti zlotvori koji su ga prebili nekuda odveli“ i da zahteva od upravnice pozorišta da „nešto preduzme“, našta je Dobrila obećala nešto uopšteno i sasvim neodređeno, pa je obezbeđenje razjarenog momka moralo na silu da izbaci na ulicu.
Mozak mi je radio brzo. Da li sam ja sledeći? Šta je zajedničko meni i četvorki kojoj se gubi trag? Koliko znam, jedino to što se svako od nas, na svoj način, opire ovoj vlasti. Poneko je to otvoreno izražavao, kao, na primer, Ljubiša koji je javno istupao na opozicionim skupovima sve dok ovi prošlog proleća nisu zabranjeni. Ili dekorater Mile koji je u alkoholisanom stanju tiranina nazivao svakakvim imenima, uz obilje kletvi. Ali Tanja ničim nije pokazivala svoj odnos prema njemu. Uvek bi, kada bi se povela reč o tiraninu, ustajala i odlazila od stola. Jednom sam je upitao gde će. „Da se ispovraćam“, odgovorila je.
Batica je bio plašljiv ali je, izgleda, otišao najdalje. Neposredno nakon zavođenja vanrednog stanja, koje je usledilo posle masovnog izlaska naroda na ulicu, a u povodu očigledne krađe na izborima, prišao mi je i šapnuo: „Ako te interesuje, mi se sastajemo u peglaonici“. Nisam imao pojma da u pozorištu postoji nešto kao „peglaonica“, niti gde se ona nalazi, kao ni to koji su ti koji se tamo sastaju. Kako Baticu nikada nisam shvatao ozbiljno, odmah sam zaboravio na ovo.
Nekoliko dana kasnije, međutim, spustio sam se u krojačnicu, koja se nalazi dva sprata ispod prizemlja i, najednom, u nekakvom polu osvetljenom sobičku u dnu hodnika, u oblaku pare primetio grupicu uplašenih ljudi i Baticu. Ugledavši me, svi su ućutali i gledali me nekako podozrivo. Skup je delovao konspirativno, možda čak zaverenički, ali sastav je bio jako čudan. Dva glumca, oboista, garderober, jedan horista i razvodnica. U prvi mah sam pomislio da se radi o grupici uhoda iz vlasti koji su tajno delovali u pozorištu (znali smo da postoje ali njihov identitet nikada nismo otkrili). Ipak, zbog Batice sam odmah tu pretpostavku odbacio. Pokret otpora? Možda. Ali u stilu kuće u kojoj je delovao – operetski.
Sada, posle Baticinog odvođenja u nepoznatom pravcu, polako sam shvatao kako stvari iz operetske prelaze u dramsku fazu. Mirno sam izašao na ulicu, pokušavajući da se ne osvrćem mnogo, i tek u Kapetan Mišinoj ulici, koja bila skoro pusta, okrenuo sam se i pogledao da li neko ide iza mene. Niko. Odahnuo sam i ušao u tramvaj u Dušanovoj. Skoro da je bilo bliže da sam kući krenuo peške ali hteo sam da u tramvaju proverim da li me neko prati. Otkucao sam kartu i čvrsto je stegnuo u džepu, ophrvan iznenadnim strahom. Šta ako me uhvate bez karte i to iskoriste da me privedu?
Ali, zar im je potreban bilo kakav povod da to učine? Mogu da kažu, napišu, izjave bilo šta. Od zabrane N1 i posle nestanka Danasa, NIN-a i Vremena, na svim televizijskim kanalima, kao i u većini novina, postoji stalna rubrika koja se bavi nedelima protivnika vlasti. Od utaje poreza do težih zločina, kao što su silovanja i ubistva. Pri državnoj bezbednosti postoje kompletne TV i novinske redakcije koje svakoga dana, puno radno vreme posvećuju izmišljotinama i novim epizodama o teroru opozicije nad ugroženom vlašću. Uz nešto malo više teškoća, internet je prešao pod njihovu kontrolu pa se na njemu više ne može naći Peščanik. U stvari, posle hapšenja obe urednice, pojavio se Novi Peščanik koji uređuje Lav Pajkić.
Izašao sam kod Kalemegdana. Bilo je prilično mračno, nekoliko uličnih svetiljki nije radilo. Spustio sam se Tadeuša Košćuškog i skrenuo u Jovanovu. Kada sam stigao pred moju kapiju, obuzela me je panika. Stajao sam neodlučno nekoliko trenutaka razmišljajući šta li me čeka kada kročim unutra. Onda sam polako odškrinuo vrata i pogledao u mrak.
Peščanik.net, 25.12.2019.
Srodni linkovi:
Goran Marković – Kafka u Beogradu (5)
Goran Marković – Kafka u Beogradu (3)
Goran Marković – Kafka u Beogradu (2)
Goran Marković – Kafka u Beogradu
