Još u aprilu prošle godine, ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Gordana Čomić, dala je, blago rečeno, iznenađujuću izjavu da je aktuelni saziv parlamenta – prvi saziv bez opozicije – najbolji saziv skupštine ikada. Danas, nakon što su iz tog parlamenta upućivane salve mržnje ne samo prema političarima iz opozicije, već i prema novinarima i umetnicima koji su se usudili da kritikuju vlast, Čomić ne samo što nije promenila svoj stav, već ga je prkosno i eksplicitno ponovila. Ovako Čomić, na pitanje da li joj Skupština Srbije i dalje izgleda bolje nego ikad:
„Kad se poredi sa skandalima koji su se dešavali, unošenjem oružja u salu, polivanjem vodom, lomljenjem inventara, čupanjem mikrofona, gađanjem svežnjevima papira, onda je to jedina tačna opaska koju možete dati.“
Čitateljka se naravno seća ko je u skupštinsku salu unosio oružje, ko je polivao vodom, a ko lomio inventar i čupao mikrofone. U pitanju su bili pripadnici iste one bande, nekada poznate pod imenom radikali, a danas pod imenom naprednjaci, koja je tada bila u opozicija, a sada je na vlasti – istoj onoj vlasti u kojoj sedi i sama Čomić. Dakle, kada Čomić kaže da je skupština danas bolja nego ikada, ona zapravo kaže da je dobro što su banditi pobedili, što su svojim banditskim metodama konačno uspeli da isteraju sve ostale i što sada suvereno vladaju svim institucijama, a pre svega onom najvažnijom – skupštinom.
Ali ako na trenutak zaboravimo na činjenicu da su sve ono na šta se Čomić sada žali zapravo radili njeni današnji poslodavci, šta ostaje od ovog argumenta? Ukratko, ostaje ovo – kvalitet parlamenta ima se procenjivati isključivo na osnovu merila lepog ponašanja. Ako u parlamentu ima sukoba – parlament ne valja. Ako u njemu nema sukoba – parlament je dobar. Iz ovoga, dalje, sledi zaključak da je najbolji onaj parlament u kojem nema opozicije, jer već i samo postojanje opozicije u parlamentu, nosi sa sobom rizik neslaganja, neslaganje očas posla preraste u sukob i političku borbu, a ova borba ume da bude i prilično nepristojna, pa zato tu opasnost treba unapred saseći u korenu.
Čitateljka će reći – to jesu gluposti, ali šta drugo očekivati od naprednjačke ministarke? Zašto se uopšte baviti time?
Ali nije u pitanju samo Čomić. Kao da je izvesna vrsta tehnokrata jedva dočekala da se otarasi tih dosadnih pošasti demokratije i političkog pluralizma, prestala da brine i naučila da uživa u čarima jednopartizma. Tako nas Milan Antonijević ovih dana na sledeći način ubeđuje da izađemo na referendum o ustavnim amandmanima i zaokružimo „da“:
„Upravo ovaj, gotovo jednopartijski parlament, ne samo da treba da ’progura’ izmene Ustava u skladu sa očekivanjima EU, nego je možda i jedini koji to zapravo može, jer je za to potrebna dvotrećinska većina u Skupštini. Sada je stvoren jedinstven politički momentum da se stvari pomaknu sa mrtve tačke. Svako odlaganje bi značilo katastrofu za EU integracije i traćenje još mnogih godina naših života.“
Dok protivnici predloženih ustavnih promena insistiraju upravo na nedostatku demokratskog legitimiteta aktuelne skupštine da se uopšte upušta u proces koji po pravilu zahteva širok društveni konsenzus i visok nivo građanske participacije, Antonijević nam preporučuje da na referendumu glasamo „da“, ne uprkos tome što ga raspisuje jednopartijska skupština, već – upravo zbog toga! Programerskim žargonom, za njega je jednopartizam aktuelnog saziva parlamenta feature, a ne bug – prednost, a ne mana.
Činjenicu da bi ovakve ustavne promene mogla da „progura“ samo jednopartijska skupština, Antonijević ne vidi kao problem, već kao šansu. Za šta? Iako on to eksplicitno ne kaže, odgovor se sâm nameće – šansu da se izigra demokratija, a da se očekivani otpori reprezentativne višepartijske skupštine „premoste“ jednopartijskom, fasadnom većinom, koja će obezbediti iluziju demokratskog legitimiteta nečemu što niti ga ima, niti bi ga u okolnostima uzurpirane države moglo imati.
Šta Antonijević podrazumeva pod političkim momentumom, teško je reći, ali šta god da je, to ima vrlo malo veze sa načinom na koji se ovaj pojam inače koristi. U užem, tehničkom smislu, politički momentum, podrazumeva da „kandidat beleži rast popularnosti i da će u narednom periodu nastaviti da ga beleži“. U širem smislu – onako kako ga na primer koristi istoimeni britanski pokret, momentum podrazumeva izgradnju masovnog pokreta kako bi se ideje koje nisu na odgovarajući način predstavljene u mejnstrim politici (u datom slučaju pokreta Momentum – progresivne i leve ideje), pretvorile u konkretne institucionalne promene. U oba slučaja, dakle, politički momentum podrazumeva široku podršku – u prvom slučaju u biračkom telu, a u drugom, kroz masovni samonikli pokret koji bi trebalo da vrši pritisak na tradicionalne političke institucije poput partija.
Ustavne promene o kojima će se odlučivati u nedelju, nemaju politički momentum ni u jednom od ova dva smisla. Procenat podrške za ustavne promene je izuzetno nizak, a vremena za rast naprosto nema. Što se tiče drugog smisla – masovnog samoniklog pokreta koji bi uticao na institucije – tek o tome nema ni govora. Ukratko, ove promene nemaju nikakvu pomena vrednu podršku među građanima, a kako bi je i imale, kada oni nisu blagovremeno informisani o smislu i sadržaju predloženih ustavnih promena, niti im je pružena šansa da, sami ili preko svojih političkih predstavnika, učestvuju u javnoj raspravi na ovu temu.
Na šta onda Antonijević može misliti kada govori o „političkom momentumu“? Jedini smislen način da se ovo interpretira jeste, opet, kao šansa da se kroz jednopartijsku skupštinu koja će glasati po komandi, „proguraju“ rešenja koja bi inače bila odbačena ili barem osporena. Ovo, međutim, niti je momentum, niti je politički. Radi se, upravo suprotno, o prilici da se demokratska politika, kao prostor zajedničkog odlučivanja, ali i artikulacije sukobljenih interesa i koncepcija zajedničkog dobra, u potpunosti zaobiđe i da se izvesna rešenja oktroišu pomoću nereprezentativnih i nelegitimnih jednopartijskih institucija.
Sa ovakvim braniocima, ustavnim promenama o kojima će se odlučivati na referendumu u nedelju, kritičari zaista nisu ni potrebni.
Peščanik.net, 11.01.2022.
Srodni linkovi:
Ljubomir Živkov – Deset zapovesti
Sofija Mandić – Referendumsko NE – argumenti ZA