Referendum o izjašnjavanju o aktu o promeni Ustava će se održati 16. januara, za tačno mesec dana. Referendumsko pitanje glasi – da li ste za potvrđivanje Akta o promeni Ustava? Mogući odgovori su da i ne. Referendum je raspisan uz fanfare, da bi nakon toga usledio muk. Vladajuća stranka se krajnje očigledno kloni ove teme u javnosti. To se delimično može pripisati pritiscima od strane nezadovoljnih građana, odnosno politici rešavanja kriza koje se nižu. Ipak, teško je ne primetiti da se radi i o strategiji. Kako je za uspešnost referenduma potrebno da ZA promenu Ustava glasa većina izašlih birača, referendum ispod medijskog i biračkog radara ne predstavlja realan rizik za vladajuću garnituru. Situacija je 2006. bila potpuno drugačija – bojkot referenduma većeg broja birača je značio i njegovu moguću neuspešnost. Danas, pomalo apsurdno, referendumska ustavna odluka lakše prolazi što je više pasivnosti i nečinjenja mogućih aktera. Jedini rizik od uspešnosti predstavlja mobilizacija suprotnog tabora, tabora NE (ili protiv).
S druge strane, opozicione stranke i pokreti su se o ovom pitanju do sada izjašnjavali oprečno. Dok su neki, uglavnom oni sa desnog ili centar-desno političkog spektra, otvoreno za izlazak i glasanje protiv, veći deo partijske opozicione scene se o ovom pitanju ili još nije izjasnio ili je svojim biračima poslao poruku da ostanu kod kuće jer „16. januara nema referenduma“ i jer je „pravi referendum 3. aprila“.
Imajući u vidu da smatram da na referendum 16. januara treba izaći i glasati protiv predloženih ustavnih promena – ovde ću ponuditi argumente za takvu odluku. Osnovni razlog za nju je, naravno, sadržaj Akta o promeni Ustava koji neće omogućiti nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva, što je bio osnovni razlog pokretanja promena Ustava iz 2006. godine. Naročiti problemi ostaju u položaju tužilaštva koje ostaje hijerarhijski ustrojeno, sa najvišim tužiocem koga (i dalje) bira Narodna skupština i tužilačkim većem u čijem sastavu ostaju predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti, dok se broj članova iz reda tužilaca umanjuje. O ovome je već dosta rečeno na Peščaniku, poslednji put u tekstu 2,27 – koliko je u minutima i sekundama trajala sednica Odbora za Ustavna pitanja i zakonodavstvo na kojoj je utvrđen tekst o kome će se građani izjasniti. Dodatni razlog predstavlja način, odnosno postupak promene koji je, od 2017. na ovamo, vođen manjkavo, uz teške povrede procedure, o čemu je ovde dosta rečeno, u vreme kada je bilo smisleno reagovati na njih.
Kao sredstvo argumentacije, a ne radi posramljivanja bilo koga iz opozicionih stranaka, ovde ću koristiti argumente koje poslednjih nedelja najčešće čujemo od aktera koji biračima predlažu da ne izađu na referendum, da ga ignorišu i sačekaju izbore za izražavanje nezadovoljstva.
„Skupština koja je raspisala referendum je nelegitimna“
Ova izjava je u načelu tačna i njome se ukazuje na jednopartijski karakter predstavničkog tela. Ovaj stav bi se dosledno mogao braniti ukoliko bi opozicija koja zagovara neizlazak na referendum isto to činila i za predsedničke, beogradske i republičke izbore najavljene za 3. april – nepuna tri meseca nakon održavanja referenduma.
Imajući u vidu da je odluka o izlasku na izbore već doneta, zaista je teško braniti poziciju prema kojoj je Skupština u januaru nelegitimna, dok to više nije u aprilu (ili, u varijaciji na temu, to tada prestaje da bude važno). Treba imati u vidu da predsedničke i lokalne izbore raspisuje upravo predsednik te i takve nelegitimne Narodne skupštine. Sa republičkim izborima stvari stoje još gore – naime, izbori će biti raspisani na bazi potpuno lažne, a samim tim i nelegitimne tvrdnje Vlade da je Narodnu skupštinu neophodno raspustiti, zbog čega će predsednik Republike raspisati i republičke izbore.
Na kraju, ali ne i najmanje važno – akteri koji zagovaraju bojkot referenduma zbog nelegitimnosti Skupštine su tokom 2020. godine kao svoj politički cilj postavili delegitimizaciju Skupštine, odnosno fasadne parlamentarne demokratije. Ukoliko je to bio cilj bojkota prethodnih republičkih izbora, a jeste, teško da bi se ovaj ostvareni izborni cilj sada mogao koristiti kao objektivna okolnost za neizlazak na birališta. Upravo zbog toga što se ne radi o objektivnoj okolnosti, već ciljanom ishodu, željenom od strane najvećeg dela opozicione scene.
„Time bismo se saglasili sa Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi“
Ova tvrdnja je u osnovi netačna. Građani jesu, s punim pravom, protestovali protiv načina donošenja i rešenja Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Međutim, izlazak na referendum ne znači pristajanje na loša rešenja ovog zakona. Naime, revizija Ustava je regulisana Ustavom, pa je i referendum o izmenama Ustava raspisan u skladu sa postupkom, uslovom punovažnosti i načinom raspisivanja predviđenim Ustavom, a ne zakonom. Dakle, referendum o promeni Ustava se mogao održati i bez ovog zakona, sa drugim ili starim zakonom. Vlast je ta koja je promenu Ustava plasirala kao izgovor za brzopotezno usvajanje zakona o referendumu. Javnost je, kao što vidimo, tu interpretaciju uglavnom prihvatila.
„Treba spojiti izbore sa referendumom i tada glasati NE“
Poslednjih dana sve češće čujemo ovaj predlog koji predstavlja neku vrstu srednjeg puta ili stava – treba glasati protiv, ali ne sada, već u aprilu. Osim što je neracionalan, ovaj predlog je formalno-pravno gotovo nemoguć. Pre svega, referendum je, prema članu 203 Ustava mogao biti održan najkasnije 60 dana od dana utvrđivanja akta o promeni Ustava u Narodnoj Skupštini, odnosno najkasnije 30. januara. U tom smislu, 3. april je kao mogući datum referenduma diskvalifikovan samim Ustavom. Spajanje izbora i referenduma se ne preporučuje ni pravilima Venecijanske komisije o referendumima. Naprotiv, zahteva se razdvajanje ova dva procesa.
Jedina mogućnost pomeranja referenduma bi se mogla pronaći u proglašenju vanrednog stanja što se, kao što se sećamo, desilo sa izborima odloženim iz aprila za jun 2020. godine. Ovako proglašeno, a zatim okončano vanredno stanje bi bilo u potpunosti fingirano. Odnosno, bilo bi ne samo nelegitimno, već i nelegalno, jer opozicioni predlog za pomeranje referenduma nije ustavni osnov za proglašenje vanrednog stanja.
Dodatno, čudno je što zahtev za objedinjavanjem izbora i referenduma upućuju oni koji su do skoro zahtevali razdvajanje datuma održavanja predsedničkih i republičkih izbora.
„Pravi referendum je 3. aprila“
Ovo je takođe netačna izjava, čak i ako je shvatimo kao metaforu. Naime, 3. aprila građani će se izjašnjavati o privremenom upravljanju različitim državnim organima, dok se 16. januara opredeljuju za ustavna rešenja koja će višestruko nadživeti mandat organa koje biramo na izborima. Dakle, ako birač donese odluku da izađe na izbore u aprilu, a propusti da se izjasni na referendumu, on tu svoju odluku, ni simbolički, niti na bilo koji drugi način, naknadno neće moći da popravi ili izmeni.
„Nemamo mogućnost kontrole procesa“
Ovo je validan argument, naročito ako imamo u vidu sastav Republičke izborne komisije i glasačkih odbora. Ovaj sastav organa je posledica odluke o bojkotu prethodnih izbora. Međutim, organizator referendumske kampanje (koji može biti i stranka ili bilo koje drugo domaće pravno lice) može posmatrati referendum prema članu 35 Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Ovo možda nije podjednako dobro rešenje kao ono koje bi obezbeđivalo mesta u RIK-u i glasačkim odborima, ali svakako jeste jedan vid kontrole. Ovakav put otvara prostor za proteste ukoliko dođe do ozbiljnijih povreda procedure, posebno ako znamo da je pravo žalbe na povredu izbornih prava tokom referenduma ograničeno samo na pojedinačnog birača, a ne svakoga ko uoči nepravilnosti – što je inače standard kada je reč o izborima.
***
Dakle, biće jako teško objasniti biračima da je Skupština u aprilu imalo legitimnija od one januarske. Naprosto, radi se o istoj Skupštini. Ubeđivanje u suprotno se graniči sa uvredom inteligencije prosečnog birača. U tom smislu, postoji objektivna mogućnost da opoziciono orijentisani birači sami, bez posredstva stranaka, donesu odluku da izađu na referendum i tako pokažu da imaju bolji osećaj za politički trenutak od onih koji žele da ih predstavljaju.
Takođe, postoji opasnost (po stranke) da birači svoj glas pre dodele onome ko ih je pozvao da glasaju NE na referendumu u odnosu na one koji su ih pozvali da referendum prespavaju. Prvo, jer bi potonji mogli (čak i ako to u realnosti nije tako) biti viđeni kao saradnici režima – kome jedinom ne odgovara kampanja koja podržava NE opciju. Sa druge strane, nezadovoljni birači, od kojih je deo i dalje na ulicama, željni su mesta na kome mogu institucionalno i nenasilno da izraze svoje nezadovoljstvo. Kao takvo jedno mesto, nenadano se pojavio 16. januar.
Stoga bi izlazak na referendum bio daleko racionalniji predlog usmeravanja nezadovoljstva građana od neprekidne zimske blokade saobraćajnica, do izbora. Na kraju i možda najjednostavnije – jedino kome, rezultatski gledano, u ovom trenutku odgovara opozicioni bojkot referenduma je sam Vučić. Za njega bojkot otvara mogućnost da svoje birače u januaru ne primorava na izlazak (što mu – znamo – nije strano) i time ih pričuva za momenat koji mu je u ovom trenutku jedini važan. To je momenat njegovog reizbora.
Značajniji i masovniji izlazak i glasanje za opciju NE otvorio bi mogućnost prvog ozbiljnijeg poraza vladajuće stranke, ili makar dovoljno tesnog rezultata koji bi bio izjednačen sa porazom – jer bi okrnjio ideju o SNS-ovoj nepobedivosti i doveo u pitanje legitimitet izmena najvišeg pravnog akta.
Ustavnom predlogu se različite političke grupacije, koje su se do sada izjasnile o ovom pitanju, protive iz sasvim različitih razloga – pravnih, političkih, racionalnih i iracionalnih. Dakle, birači, čak i potpuno različitih političkih pogleda, na referendumu bi ovom režimu mogli da upute ono što su već godinama zajednički čekali – jedno veliko NE. Iza ovog NE, svako bi mogao da doda ono što mu je po volji – NE održavanju partijskog pravosuđa, ali i svemu drugom što trenutne vlasti planiraju, rade i simbolizuju punih deset godina. Ovakva situacija bi se mogla opisati i parafrazom pomenute parole – izbori nisu 3. aprila, izbori su prvo 16. januara. Šteta ih je propustiti.
Peščanik.net, 17.12.2021.
Srodni linkovi:
Rastislav Dinić – Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo jednopartizam
Ljubomir Živkov – Deset zapovesti
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
