Kako se kalio čelik

Posredne reference neizbežno su Nikolaj Ostrovski, Želimir Žilnik sa istoimenim filmom iz 1988, i Karel Čapek sa svojim neologizmom robot. Reč je o humanoidnom robotu.

Razvoj humanoidnih robota predstavlja jednu od najuzbudljivijih tehnoloških pojava našeg vremena. Dok su nekada bili isključivo deo naučne fantastike i vizija budućnosti, danas se humanoidni roboti sve češće pojavljuju u fabrikama, istraživačkim centrima i eksperimentalnim radnim okruženjima. Njihova pojava otvara brojna pitanja: čemu oni danas služe, kakvu će ulogu imati u budućnosti i kako će promeniti ljudsko društvo?

Osnovna karakteristika humanoidnih robota jeste da su građeni po uzoru na ljudsko telo. Imaju dve noge, dve ruke i sposobnost kretanja u prostorima koji su prvobitno projektovani za ljude. Upravo zato njihova najveća prednost nije u sličnosti sa čovekom kao takvom, već u mogućnosti da koriste postojeću infrastrukturu bez potrebe za velikim prilagođavanjima. Mogu da prolaze kroz vrata, penju se uz stepenice, koriste alatke i rade u okruženjima u kojima već rade ljudi.

Danas se humanoidni roboti najčešće razvijaju za potrebe industrije i logistike. U velikim fabrikama i skladištima oni mogu da preuzmu monotone, fizički zahtevne ili opasne poslove. Prenošenje tereta, sortiranje robe i rad u nepovoljnim uslovima samo su neki od zadataka za koje se očekuje da će ih roboti obavljati efikasnije i bez rizika po ljudsko zdravlje. Osim toga, humanoidni roboti mogu biti od velike koristi u situacijama koje predstavljaju opasnost za čoveka, kao što su nuklearne havarije, požari, rudarske nesreće ili posledice prirodnih katastrofa. Posebno zanimljiva oblast njihove primene jeste istraživanje svemira. Naučnici već dugo razmatraju mogućnost da humanoidni roboti obavljaju opasne zadatke na Mesecu ili Marsu, pripremajući teren za ljudske posade. Na taj način mogli bi da smanje rizik za astronaute i omoguće izvođenje složenih operacija u ekstremnim uslovima. Ipak, uprkos velikom napretku, humanoidni roboti još uvek imaju brojna ograničenja. Hodanje na dve noge zahteva složenu kontrolu ravnoteže, a baterije još ne omogućavaju dugotrajan rad bez punjenja. Još veći izazov predstavlja razumevanje fizičkog sveta. Radnje koje čovek obavlja gotovo nesvesno, poput uzimanja čaše sa stola ili otvaranja vrata, za robota su veoma složeni zadaci koji zahtevaju ogromnu količinu podataka i precizne senzore.

Budućnost humanoidnih robota zavisiće od napretka veštačke inteligencije, robotike i energetskih sistema. U narednim decenijama verovatno ćemo ih sve češće viđati u fabrikama, skladištima i građevinarstvu. Kasnije bi mogli postati pomoćnici u bolnicama, domovima za stare osobe, hotelima i drugim uslužnim delatnostima. Njihova uloga mogla bi da bude slična ulozi koju danas imaju računari i digitalni asistenti – ne kao zamena za čoveka u celini, već kao sredstvo koje povećava produktivnost i olakšava svakodnevni život. Širenje humanoidnih robota otvara i važna društvena pitanja. Automatizacija može dovesti do promena na tržištu rada i ugroziti određena zanimanja, posebno ona koja se zasnivaju na rutinskom fizičkom radu. Zbog toga će društvo morati da pronađe nove načine obrazovanja, prekvalifikacije i prilagođavanja tehnološkim promenama. Može se zaključiti da humanoidni roboti danas predstavljaju tehnologiju u razvoju, ali sa izuzetno velikim potencijalom. Njihova budućnost verovatno neće biti nalik filmskim prikazima androida koji u potpunosti zamenjuju ljude. Mnogo je verovatnije da će oni postati nevidljivi saradnici savremenog društva, preuzimajući teške, opasne i monotone poslove, dok će ljudi zadržati ulogu kreatora, donosilaca odluka i nosilaca društvenih vrednosti.

Iz ovih suvoparnih rečenica u robotskom VI jeziku kuljaju opasne, revolucionarne, sve manje utopijske mogućnosti: robotizacija će, ukoliko se stvari budu razvijale pravolinijski, relativno brzo označiti kraj kapitalizma i industrije, kao i neoliberalizma. Robotržište može još neko vreme da održava prividnu vlast najbogatijih, ali ništa lakše nego uništiti upravo to, ne u nekoliko generacija robota, kako je predviđao Čapek, već u nekoliko nedelja obnove ludizma. Preostali najbogatiji mogli bi se povući na ostrvo Tristan da Kunja, a mi ostali pravo u ekokomunizam. I tu se postavlja pitanje šta sa moravcem: zašto trošiti skupe baterije na to? To stvarno može samo poslednja palanka. Koji je dakle smisao srpske robotizacije? Samo diktatorov hir i ništa više: ozbiljna upotreba ne može se očekivati u Srbiji, socijalne promene neće biti usklađene sa robotizacijom tu, već na nekom drugom, srećnijem mestu.

Lingvistički, nema čelika bez staljinizma, i obrnuto. Tu su Ostrovski, Žilnik i Čapek na istim pozicijama, i vera, i ironija, i melanholija. I uz njih, termin po kojem su svi gazili zadnjih četrdesetak godina, komunizam. Od udbosaura koji se danas krste do bivših slavskih junaka koji prežvakavaju sve totalitarne dijalekte, onaj bauk što kruži Evropom ima sve više obožavatelja. Eno Klokana, primera radi, koji svojim gnjecavim glasom poje ode kineskom komunizmu, možda najsurovijem od svih, bar kad je reč o brojevima. Čelično prijateljstvo, nema šta, Bo-lo i La-miz. Ma nisu li upravo Albanci, pre svih, decenijama negovali čelično prijateljstvo sa Kinom? A onda su Kinezi relativno brzo batalili čelično prijateljstvo i našli bolje komuniste i više ruda na Balkanu, čak samog Baš-Čelika. Jeste u poslednje vreme umoran i neispavan, jer ne može da se zasiti svoje najveće, jedine ljubavi, Srbije, ali još uvek preti svakome ko mu okrene leđa i jedino tada. Staljinizam je nesumnjivo izvor javnog govora u Srbiji, verbalna osnova za zevajuću ideološku prazninu, koju ispunjavaju samo praznoverice, pornografija i mantijaški igrokazi. Kult ličnosti, mudri vođa, stapanje i mešanje funkcija, drsko lažni asketizam, zavrtanje ruke svakome iz najužeg kruga, potpuna kontrola medija, raskuvani egocentrizam… izdvaja se jedino odsustvo stila, ukusa i dostojanstva, ali – Tramp je došao, nema više stare diktatorske ikoničnosti.

Definicije robota ne sadrže element isto toliko važan kao što je prilagođavanje prostoru i uslovima koje je čovek izgradio za sebe: humanoidni roboti još su jedan dokaz o bedi čovekove mašte, koja drugo i nepoznato može da zamisli jedino kao hibrid sastavljen od delova njemu poznatog sveta. To je još davno utvrdio Džon Lok. I isto tako, u svojoj ljudskoj uobraženosti, mislimo da robotizacija počinje od hibrida i Čapeka, i zaboravljamo na antičke i poznije automate: trikovi po hramovima i mehanička robinja koja toči vino bili su zabavni deo ozbiljne vojne mehanizacije i raširene inžinjerije, već od 4. veka pre naše ere.

Izgleda da je jedini prelomni trenutak u toj tehničko-mislenoj papazjaniji bio kad su R2D2 i C3πιO počeli da razgovaraju na savršeno neuporedivim jezicima: tome ćemo se još morati naučiti. A dotle, kolo – naokolo.

Peščanik.net, 30.05.2026.

Srodni link: Dejan Ilić – Ja, robot