Karađoz u Narodnoj skupštini

Za gospođu – 15 godina zatvora!

Nedavno smo ponovo bili svedoci napada jednog od predstavnika skupštinskog jurišnog SNS odreda, Marka Atlagića, na jedan broj odabranih javnih ličnosti, univerzitetskih radnika. Ovaj predstavnik Vučićeve „prave elite“, i sam, kaže, univerzitetski profesor, istoričar, nizom otrovnih verbalnih nasrtaja ostrvio se poimence na Jovu Bakića, Radu Trajković i Dubravku Stojanović. Nemam nameru da ovde opširno komentarišem sve misaone andramolje pomenutog poslanika izgovorene tom prilikom, već samo da skrenem pažnju na jednu, koja mi se čini najopakijom i najbesprizornijom.

Naime, patološka mržnja, pa čak i njeno javno ispoljavanje, ne mogu biti zabranjeni (ako nema elemenata krivičnog dela uvrede, podstrekavanja, govora mržnje i sl), ali morali bi postojati makar najlabaviji kriterijumi ispod kojih se niko ne bi smeo spuštati, pa makar to bio i poslanik vladajuće stranke. U tom smislu, kao naročito opako u Atlagićevom skupštinskom „govoru“ izdvajam sledeće:

„Profesor dr Stojanović se zalaže da se, citiram – Srbija odrekne Kosova i Metohije, Republike Srpske. Završen citat. Da li možete verovati da je ovo izgovorio profesor univerziteta, a da predaje studentima. Po Krivičnom zakonu 305. do 315. ona bi odležala u zatvoru. Koliko, poštovani profesori, sami uzmite Zakonik pa ćete videti. Za vreme Knjaza Miloša, neću da komentarišem, pogledajte, neki je moj politički protivnik rekao da ja pozivam na ubistvo. Ne! Zna se u to vreme šta je taj član značio, a danas bi odležala do 15 godina u zatvoru, sigurno.“ (narodni poslanik Marko Atlagić, NS Republike Srbije, 9.9.2019)

Najpre, Atlagić, vidimo, kaže za Dubravku Stojanović da „bi odležala 15 godina u zatvoru“. „Odležala bi“, valjda, da ima pravde, ali pošto je nema – onda je na slobodi? Uskratio nam je, međutim, objašnjenje šta je to što sprečava „ruku pravde“, u atlagićevskom smislu, da dohvati i Stojanović i njoj slične. Šta li se po Atlagićevoj pravoelitnoj pameti vrzma kada je u pitanju razlog zašto takvi izdajnici već ne „leže“ na višegodišnjoj robiji, nego su čak na mestima univerzitetskih profesora? Valjda nam je pravosudni sistem „izbušen“ stranim agenturama, izdajnicima, tužiocima i sudijama stranim plaćenicima, vrvi od neznalica koji ne uviđaju da treba da optužuju i osuđuju one koji govore šta politički misle ili od kukavica koje strahuju od jedne univerzitetske profesorke i svih drugih koji bi, prema ovakvom shvatanju krivičnog zakonodavstva, morali da „odleže do 15 godina“? Da i pravosuđe, kojim slučajem, ne podriva bogomdarivanu vlast i ne igra u istom zavereničkom antirežimskom (dakle – antidržavnom) kolu?

Štagod o tome konfabulirao pomenuti narodni poslanik, ono što smo od njega čuli zapravo je otvorena pretnja: potraje li ova vlast i uspe li u nameri da sasvim uzjaše pravosuđe, ono što očekuje protivnike režima su višegodišnje zatvorske kazne, a sve pod umobolnim objašnjenjem da se radi o primeni odredaba Krivičnog zakonika, članova 305-315, kaže Atlagić. Dakle – odbrana ustavnog uređenja i bezbednosti!

Čitaoce pozivam da pogledaju o kojim se članovima Krivičnog zakonika radi, pa neka procene da li izjava da, na primer, Srbija treba da se odrekne Kosova može da se podvede pod bilo koju od navedenih inkriminacija. Da bih uštedeo vreme manje zainteresovanima odmah ću odgovoriti – ne može ni u najraskošnijem ludilu, ni od strane najbezumnijeg suda. Ono što, međutim, stvar ipak čini opasnom, morbidnom i distopijskom jeste okolnost da u skupštini Srbije 2019. godine sedi narodni poslanik vladajuće stranke, univerzitetski profesor, koji je sebi uvrteo u glavu (nije prvi put da se ovim pazabavio) da se za javno izrečenu političku ocenu može robijati 15 godina! Iako je groteskno i skaredno, ponoviću: u skupštini Srbije 2019. godine sedi narodni poslanik vladajuće stranke, univerzitetski profesor, koji je sebi uvrteo u glavu da se za javno izrečenu političku ocenu može robijati 15 godina!

Međutim, i sasvim kratko: najveći deo članova KZ po kojima bi Atlagić voleo da se sudi onima koje on nacilja iz skupštinske fotelje podrazumevaju bilo nasilno ponašanje, bilo tajne veze sa stranim obaveštajnim službama, pretnje i tome nalik. U izrečenom političkom stavu koji napada Atlagić svega toga nema. Nadalje, kako profesor, novinar, publicista ili opozicioni političar može da odvoji deo teritorije, potpiše kapitulaciju, dovede Srbiju u potčinjen položaj prema stranoj zemlji (što su neke od inkriminacija koje Atlagić podrazumeva preteći KZ-om), zna samo naš skupštinski govornik. A pošto Atlagić konkretno pominje jedino izjavu Dubravke Stojanović (recimo da citira ispravno) da Srbija treba da se odrekne Kosova, prilično je izvesno da narodni poslanik-sikofant ovde verovatno nema u vidu dela sabotaže, oružanog ustanka ili špijunaže, mada sam siguran da veruje da i takve aktivnosti postoje, samo ih još nije otkrio.

Nije teško pretpostaviti – da ne obilazimo previše oko suštine – da je Atlagić najverovatnije mislio na član KZ koji propisuje da će se zatvorom od „najmanje deset godina“ (zašto samo onih 15 godina kad može i više?!) kazniti „građanin Srbije koji potpiše ili prizna kapitulaciju ili prihvati ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela“. Pretpostavimo da bi ovo nekom laiku, na prvo čitanje, moglo da zaliči na nekakav trag kojim se može doći do osude na višegodišnju robiju svih onih opozicionih političara, intelektualaca, javnih radnika i svih drugih koji „priznaju“, primera radi, nezavisnost Kosova. Opozicionih, dakle, jer kako je govorio Baja Pašić – „zakon je za protivnici“.

Ipak, alava želja i svrab da se hapse politički neistomišljenici ne bi smela da toliko nadvlada razum, koji ipak nalaže da se sputaju tamničarske žudnje, neznanje koje izvire iz svake neproverene reči i porazmisli da li se baš tako lako ljudi šalju na višegodišnje robije, makar se radilo i o ovom Vučićevom sumračnom vilajetu. Ono što se može učiniti mogućim nekom laiku, ne bi smelo narodnom poslaniku, koji, pritom, o zakonima odlučuje, a naročito ako je taj poslanik još i profesor, dakle – čovek knjige i nauke, koji bi zbog obe svoje društvene uloge morao znati da postoji nešto što se zove stručna literatura, na primer Komentar Krivičnog zakonika, u kojem je sve sažeto i razumljivo objašnjeno, da i istoričar može da razume. U tom komentaru čitamo sledeće, uz član koji se odnosi na priznanje, potpisivanje i prihvatanje kapitulacije i okupacije dela teritorije: „Iako prema zakonskom opisu ovog krivičnog dela izvršilac može biti svaki građanin Srbije, zbog prirode dela i shvatanja pojma kapitulacije i okupacije u međunarodnom pravu to mogu biti samo građani Srbije koji imaju određenu političku ili vojnu funkciju (podv. S. M.)“¹ (Sličan komentar se nalazi uz veći broj članova 305-315 KZ, budući da većinu krivičnih dela koja su definisana tim članovima mogu izvršiti samo lica koja se nalaze na pozicijama političke ili vojne moći i odlučivanja.)

Nadalje, kada bi partijski službenici, makar nosili i profesorska zvanja, bili obavezani intelektualnim poštenjem i elementarnom logikom, istog bi poslanika vredelo upitati kakve bi posledice trebalo da podnese njegov nekadašnji partijski šef Tomislav Nikolić, za čuvenu izjavu da bi voleo da Srbija jednog dana bude ruska gubernija. Kako ta neslavna izjava, jedna od najsramnijih u žalosno bogatoj istoriji srpske političke bede, prema Atlagićevim kriterijumima za razumevanje krivičnopravnih odredbi deluje u svetlu člana koji propisuje da će se kaznom zatvora od pet do petnaest godina kazniti svako ko „na protivustavan način pokuša da dovede Srbiju u položaj potčinjenosti ili zavisnosti prema nekoj drugoj državi“?

Bilokakobilo, da bi se priređivali nastupi kakvima javnost sablažnjava poslanik Atlagić, naprednjački ortodoksni zilot koji bi da goni nedužne ljude u aps na višegodišnje robije, nije dovoljno samo gajiti razobručenu mržnju prema neistomišljenicima. Potreban je za takvo trabunjanje i pažljiv uzgoj raskošnog neznanja u nacionalizmom utamničenoj pameti, odsustvo političke kulture i fašistoidna politička tehnologija, što svakako jesu teme na koje je neophodno skretati pažnju javnosti.

Na kraju, još jedno gotovo udžbeničko podsećanje, kako ne bi ostalo nepomenuto da se u tako elementarnoj literaturi kao što je Komentar Krivičnog zakonika može pročitati i sledeće, upavo u kontekstu objašnjenja glave XXVIII, na koju aludira poslanik Atlagić, zazivajući članove 305-315 KZ: „Postoji i opasnost da se krivično pravo u ovoj oblasti zloupotrebljava od strane onih koji su na vlasti proglašavanjem svojih političkih neprijatelja zločincima (Podv. S. M.)“.² Profesor je, dakle, udžbenički primer.

Peščanik.net, 16.09.2019.

Srodni link: Filozofski fakultet – Povodom napada na Dubravku Stojanović

1. Zoran Stojanović (profesor Krivičnog prava u penziji), Komentar Krivičnog zakonika, Beograd 2016, 884.
2. Zoran Stojanović, Komentar…, 881.