Ko je i koliko platio Stounhendž

Bliži se svečano otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji ali, čini se, ne i svečano objavljivanje ugovora i drugih dokumenata koji bi pokazali cenu izrade spomenika i otkrili sve druge prateće troškove.

Za sada imamo samo podatak koji je procurio iz carinskih dokumenata do novinara N1 da su delovi spomenika plaćeni ukupno oko devet miliona evra.

Umesto da dobijemo zvanične podatke, odnosno da vidimo dokumente, relativizuje se pitanje cene. Javnost se, možda bi se moglo zaključiti, anestezira za operaciju kojom će joj se usaditi ideja da desetak miliona evra nije mnogo.

Za anesteziju je zadužen, ko bi drugi, lekar, zamenik zamenika gradonačelnika Beograda, Zoran Radojičić. Kaže Radojičić za RTS da on ne zna koliko „tačno“ košta spomenik, ali ćemo to „na vreme saznati, kao što je Vlada i obećala“, i neće biti „velikih problema oko toga“.

„Na vreme“ je, po sadašnjem stanju stvari, jula 2023. godine. Pa otud i inicijativa Transparentnosti Srbija da se i otvaranje spomenika odloži do 2023. godine (ili do objavljivanja dokumenata, pa šta se pre desi).

Ako ste propustili, TS je ovu inicijativu, koju beogradske vlasti formalno nisu odbile, te ima nade da će se planovi do 27. januara izmeniti ili dokumenti objaviti, obrazložila time da bi bilo neprimereno da na spomenik i prigodnu svečanost padne bilo kakva senka sumnje i da taj, kako je ukazao doskorašnji generalni sekretar predsednika Republike, „simbol stvaranja srpske države“, visok 28 metara, nadvisi pitanje zbog čega je to jedini spomenik čiji su troškovi izrade i postavljanja proglašeni tajnim i da li je ta tajnost određena u skladu sa zakonom.

TS je pozvala gradske čelnike i da, umesto dvogodišnjeg odlaganja, založe „svoj nesumnjivi autoritet kod republičkih vlasti kroz inicijativu da se tajnost što pre opozove i da se dokumenti koji sadrže pomenute podatke objave“.

Za par nedelja uverićemo se šta znači „na vreme“, ali da se sada vratimo operaciji relativizacije i anesteziranja koju sprovodi dr Radojičić. On nam naime poručuje da su „suština i akcenat u tome da će jedan takav velelepni spomenik biti na tom mestu. Ne znamo koliko je koštao spomenik Knezu Mihailu, ne znamo koliko je koštao u ovom trenutku i ne razmišljamo o tome koliko je koštao spomenik Pobedniku, ne možemo da procenimo koliko vredi Meštrovićevo delo“, kaže zamenik zamenika dok javnost tone u narkozu.

Ovakvu zamenu teza teško da je smislio sam Radojičić, koji u javnosti ima imidž političke „veverice“, nepotkovane u vesićevskim lukavstvima. Nije konačno ni bitno da li je ovo bio momenat inspiracije ili ga je neko potkovao i pripremio za operaciju, ali ja ću ovako istorijsko-umetnički potkovan sa malo prostog guglovanja, u naletu inspiracije pokušati da razmrsim ove teze.

Podizanje spomenika tek ubijenom knezu Mihailu bio je projekat koji se sprovodio preko „Odbora za sakupljanje priloga za spomenik blažene pameti knezu Mihailu M. Obrenoviću III“. Ključna reč je „priloga“. Nije država sama platila i proglasila tajnom koliko je platila. Čak i ako je dala prilog. Ne znam, ne bavim se time, jer nisam istoričar i neću se baviti takvim istorijskim temama čak ni kada botovi postave pitanje „a što ne smete da pitate Engleze koliko je koštao Stounhendž“. Bavim se trošenjem novca sada, transparentnošću i sumnjama i rizicima na korupciju.

Pobednik je, hajde ipak još malo da seciramo doktora, možda bolji za poređenje jer je naručilac bila beogradska opština, koja je još 1913. zaključila ugovor sa Meštrovićem za ceo kompleks. Moja istorijska nepotkovanost u sinergiji sa gugl inspiracijom ne dobacuje do informacije da li su podaci o ceni Pobednika (odnosno celog spomeničkog kompleksa planiranog da se podigne na Terazijama) skrivani, ali je poznato da se Meštrović natezao i sudio sa vlastima da mu, nakon izmene prvobitnog plana (zbog skanjivanja nad golotinjom), plate ono što je izradio i izlio. To, verovali ili ne, pominje čak i Radojičićev šef, književnik Vesić, u svojim „beogradskim zapisima“.

I kad već Radojičić pominje „koliko vredi Meštrovićevo delo“, Meštrović je u vreme kada su se od njega naručivali spomenici bio „nacionalni umetnik“, pa nisam siguran možemo li da poredimo vrednost Meštrovićevog dela (i danas, a i u vreme kada je radio Pobednika) i umetničke vrednosti dela ruskog autora koji nije poznat široj javnosti u Srbiji.

Ali, da se u to ko je veći umetnik i u ono što je ruski umetnik načinio (a na osnovu zahteva iz konkursa, pri čemu je njegov projekat naknadno menjan) ne upuštamo, vredi se podsetiti da ni Meštrović nije imao carte blanche za sve svoje zamisli, po bilo kojoj ceni, čak ni kada je bio na vrhuncu slave.

Na Mostu kralja Aleksandra trebalo je da budu postavljene skulpture, nekoliko konkursa je propalo, pa je posao dodeljen Meštroviću. Međutim, njegov predlog o četiri konjaničke skulpture na kraju je odbačen kao preskup, jer se pobunila stručna javnost. I tada se postavljalo pitanje koliko spomenik košta, čak i ako ga izrađuje Meštrović.

Zato moramo da insistiramo da se objave dokumenti o troškovima za spomenik Stefanu Nemanji. A ne da nas ubeđuju da ćemo to saznati „na vreme“, eventualno tako što će nam to neko saopštiti. A mi ćemo mu verovati na reč jer smo veverice.

Peščanik.net, 08.01.2021.