Foto: Rade Vilimonović
Foto: Rade Vilimonović

Izjava iz naslova pripisuje se Borisavu Joviću. Ako čitateljke i čitaoce treba da podsećam ko to beše Bora Jović, autor knjige „Datum za istoriju 28. mart 1989“, to samo pokazuje da je istorija nepredvidiva – nije lako predskazati ko će i šta zaista biti i ostati „za istoriju“.

Istoriju, pak, pišu ljudi (ne samo pobednici), pa se da probrati i po čemu će ko ostati zabeležen. Nikola Pašić nije zapamćen kao akter, pomagač i podstrekač najvećih korupcionaških afera svog vremena. Pa tako verovatno neće ni Vučić. On i njegov poslovno-porodični klub su je pustili da buja, uživaju u njenim sočnim plodovima, unapredili su njene mehanizme, ali je nisu stvorili niti patentirali. Sa „istorijske distance“ moći će da se oceni šta je ono najgore po čemu će biti zapamćen i zabeležen.

Nama, međutim, koji se bavimo sprečavanjem i suzbijanjem korupcije bez istorijske distance, iz dana u dana, od prijave i zahteva do dopisa i inicijative, čini se da je stanje (ne samo u vezi sa korupcijom) svakog dana dramatično lošije. Stoga nas možda i iznenadi kad pročitamo, kao što je slučaj sa Indeksom percepcije korupcije (CPI) Transparency Interationala, da neki ljudi sa strane ocenjuju da je to zapravo samo stagnacija ili vrlo sporo nazadovanje.

Ne iznenadi nas to što oni koji su odgovorni za to stanje ne mare ni da nas ubeđuju da nije tako loše i da će biti bolje. Korupcija je odavno „aut“, još traje sezona ubeđivanja da živimo u zlatnom ekonomskom dobu ili da će ono stići svakog časa i da to neće sprečiti ni deklaracije Evropskog parlamenta ni „podguzne muve“ i drugi odrođeni elementi.

Bitka, i to samo jedna, gotovo „čarka“, protiv neumitnih pokazatelja propasti svih pokušaja da se stvori privid borbe protiv korupcije prepuštena je nižem ešalonu. Tako smo nakon predstavljanja CPI mogli da čujemo jednu jedini reakciju iz državnih institucija – državna sekretarka u Ministarstvu pravde izjavila je da će uskoro biti usvojena nova Strategija za borbu protiv korupcije i da je pravosuđe reformisano i nezavisno. Nije nas ubeđivala da će po usvajanju Strategije procvetati hiljadu cvetova.

Imali smo, sećaju se bar oni koji se tim bave, i Strategiju iz 2013. godine i do isteka njenog važenja, 2018, sprovedeno je samo 37 posto aktivnosti. Tako je zaključila Agencija za borbu protiv korupcije (danas Agencija za sprečavanje korupcije) u poslednjem izveštaju. I sad je, pomisliće neko veoma naivan, prilika da se Agencija oglasi povodom kontinualno lošeg Indeksa percepcije korupcije u celom periodu po isteku važenja Strategije i upozori da novi strateški dokument treba shvatiti mnogo ozbiljnije ako država ima želju i volju da se protiv korupcije bori. Naravno da ne. Niti država želi da se bori protiv (za neke, koji su „u mogućnosti“) profitabilne delatnosti, niti Agenciji pada na pamet da dovodi u vezu nepostojanje strateške borbe protiv korupcije sa porukama koje nam preko istraživanja koja utiču na CPI šalju eksperti, konsultanti i poslovni ljudi.

Agencija je sama shvatila u čemu je problem. Problem je u tim ekspertima, konsultantima i poslovnim ljudima, i izveštaju Transparency Internationala.

U odgovoru tog tela na upit Glasa Amerike Agencija „izražava rezervu da izveštaj međunarodne organizacije Transparency international o percepciji korupcije i položaju Srbije na listi indeksa percepcije korupcije ne oslikava realno stanje korupcije u društvu“.

Zašto?

Zato što se „može desiti da države budu prikazane u lošijem svetlu od stvarnog stanja usled subjektivnog opažanja ispitanika koji su angažovani od strane finansijskih institucija, stranih i lokalnih eksperata, kao i nerezidenata koji su poreklom iz razvijenih zemalja“.

Lepo sročeno, mada nedostaju domaći izdajnici i strani plaćenici koji analiziraju izveštaj i da „razvijene zemlje“ zamenimo „kolektivnim zapadom“.

Ali, da pitamo Agenciju, kakvo je onda zaista stanje?

Agenciji, „kao preventivnom organu, najmerodavnija bi bila ocena građana“.

Dobro, Agencija se izjasnila pomalo zagonetno, gotovo kao Pitija, a nama je ostalo da lomimo glavu zašto bi preventivnom organu bila „najmerodavnija“ ocena građana o, na primer, korupciji pri poslovanju sa državom, u infrastrukturnim radovima, javnim nabavkama, a ne ocena ljudi koji sa državnim organima posluju, koji analiziraju rizike i savetuju poslovne ljude.

Ali je jasno da je Agenciji sasvim sigurno poznato da se istraživanja o tome kakva je percepcija kod građana nisu radila već godinama – ni CESID-ovo istraživanje koje je šestomesečno rađeno za potrebe USAID-a, ni Globalni barometar korupcije Transparency Internationala. U oba su građani davali ličnu ocenu, „percepciju“, ali su govorili i o ličnim iskustvima, iskustvima najbližeg okruženja i o kojima su čuli „iz prve ruke“.

Pa hajde da pitamo Agenciju, ako istraživanja među građanima nema, kako da osluhnemo to najmerodavnije bilo?

Neće nam to Agencija reći, Pitija sa Zelenog venca je zaćutala kao oni odsutni politički protivnici sa kojima predsednik voli da se obračunava u soliranju na TV terapijama. Ipak, možemo naslutiti da bi „najmerodavniji“ odgovor bio onaj koji su baš Vučić i vučići davali na svaku argumentovanu kritiku i predlog da se nešto uradi bolje – to vi radite kad budete imali 60 posto glasova na izborima.

I eto, građani su na izborima jasno rekli šta misle o posvećenosti predsednika i vlade suzbijanju korupcije. To je put koji treba slediti.

Jedino što kvari sliku (percepciju, rekao bi cinik) jeste što i građanin Jovičić, nekada predsednik gradske opštine Palilula, a sada optuženi za korupcijska krivična dela, pred sudom tvrdi da su on i kolege, „koliko su mogli“ sledili politiku „našeg predsednika Aleksandra Vučića“.

Izgleda da nije mogao mnogo, optužnica ga tereti za nekoliko stotina hiljada evra. A i to što je mogao izgleda nije bila kvota koju je smeo jer ga, rekli bi cinici, onda ne bi ni teretilo ono reformisano pravosuđe iz izjave državne sekretarke.

I eto, dođosmo od Jovića do Jovičića. A Srbija se od tog „istorijskog datuma“ i od 1989. godine do danas nije mrdnula, bar ne napred. A korupcija, u bilansu tih 35 godina još i izgleda kao jedno od manjih zala.

Peščanik.net, 14.02.2024.

Srodni link: VIDEO – Skok u anomiju


The following two tabs change content below.
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).

Latest posts by Zlatko Minić (see all)