Ko nije ubio Olivera Ivanovića

Stižu do nas sve gore priče o kosovskoj krizi i njenom razgorevanju. Srbija čini sve što je do nje, ali ispada da to nije dovoljno. Druga strana je, kako se priča, preterano zadrta i ne mari mnogo za visoki ugled ovdašnjeg vođe, koji je stekao poštenim radom i učestalim susretima sa najvažnijim licima ovog ruševnog i podlog sveta.

Čujemo da se i sever Kosova otcepio od svete zemlje i pod komandom je Beograda, što pouzdano znači da će stvari ispasti još gore nego što jesu. Ako je to uopšte moguće, a moguće je. U Beogradu boravi predsednikov intimus, koga je nedavno upoznao, izvesni Milan Radoičić, ranije nepoznat Vučiću, ali poznat nadležnim organima. Trenutno se bavi odbranom srpstva, a predsednik odbranom njegove časne ličnosti, što se u konačnom bilansu svodi na isto: obojica brane posrnulu nacionalnu ideju od svega i od svih, isključujući sebe. Od njih dvojice, naime, efikasne odbrane još nema.

Taj je Radoičić utekao „pred dugim cevima“ kosovske policije, jer je to bio napad na njega, a samim tim i na srpsku stvar. Tu srpsku stvar prijatelj našeg predsednika drži kod sebe, te je zajedno sa njom prebegao u okrilje matice. Izgleda da je kosovska policija imala nakanu da mu postavi neka pitanja u vezi sa ubistvom Olivera Ivanovića. Šta uopšte Radoičić, lider Srpske liste, može da ima sa tim zločinom? Ko bi ga znao, treba videti. U mesecima pre zlodela od 16. januara, MR je zajedno sa Markom Đurićem proglašavao Ivanovića jednim od najvećih neprijatelja Srba. Zašto baš njega? Zato jer je Ivanović javno govorio da teror nad Srbima na severu Kosova vrše najjači Srbi i da je to prostor gde se ovlašćeni nasilnici slobodno bave mafijaškim poslovima, i da imaju dobre veze u srpskoj policiji.

Da li ga je to ubilo? Moguće, ali nije sigurno. Može se verovati da je Oliver Ivanović pao od „bratskog“ metka, jer je javno ometao razgranate srpske interese i razularenu mafijašku delegaciju srpskog režima. Opasno je sumnjati bez razloga, ali još je gore odbaciti sumnju zbog vere ni u šta.

Još nismo ni blizu nagoveštaja da možemo saznati istinu. Verovatno je da ćemo biti sve dalje i da će taj zločin pokriti politički mrak i arhivska prašina, što neizbežno pojačava sumnju o kojoj beše reči.

U stvari, moguće je da nismo dobro razumeli korake koje je učinio predsednik u razbijanju tame oko ovog teškog ubistva. On je dao odgovor koji neizbežno dolazi iz njegove nastrane logike, oivičene bezdušnim poentama. Naravno da ne zna ko je ubio Olivera Ivanovića, uostalom tu tvrdnju ponavlja češće nego što mora, ali zna nešto, za njega mnogo važnije: zna ko to nije učinio.

Naravno da to, manje više, znamo svi. Ogromna većina, naime to nije učinila. Tako da bi predsednikova tvrdnja bila besmislena i prilično slaboumna, da on nije, umesto nevine većine, amnestirao samo jednog: tvrdi da u zločin nipošto nije umešan Milan Radoičić, upleten u mutne poslove oko odbrane srpstva, koje je, sa svoje strane, dok beše živ, ugrožavao upravo Oliver Ivanović. Po oceni navedenog štićenika vrhovnika ove države, i Đurić Marka, crnog gavrana srpske podzemne politike.

Na osnovu čega je predsednik izrekao preventivnu amnestiju za svog prijatelja, koji je više puta pred policijskim fotografom pozirao i anfas i iz profila? I lepo je ispao. On zna da Radoičić nije umešan, a kako zna, još ne zna. Ali ako već zna ko nije, predsednik bi morao bar da nasluti ko jeste. Ako njegov pobratim ima alibi, ima onih koji pate od manjka takvog materijala. O njima se ne govori. Ako kosovska policija bilo šta natukne o kretanju istrage, ovde se čuje da „kosovske vlasti, lažnim optužbama protiv Srba, žele da sruše Vučića i Srbiju!“

Da li bi otkrivanje zločinca i nalogodavca moglo da sruši ovdašnju vlast? Sasvim moguće, to jeste zlodelo koje u sebi krije mnoge strašne tajne i još strašnije padove u ništavilo. Vučić kao kadija pokušava da se čitava ta zlikovačka zavera, ma čija bila, konačno pokopa, kao i žrtva. To može da bude njegova živa rana u ostacima savesti i strepnja od svega što je bilo u prošlosti i što još sledi. Mislim da je to njegova kosovska kriza, a ne preganjanje sa Albancima, ili taksa za plazmu. Zašto bi inače izrekao nedokazivu tvrdnju, zaustavio istragu i anatemisao sve one koji sumnjaju?

Ali, ta stvar ne ide tako, niti se tako može okončati. I dalje će Oliver hodati po dvoru i plašiti gospodu, i oni se tog straha nikada neće otresti. Sve dok ne kažu ko je pucao u neprijatelja koga je žutom trakom obeležio Marko Đurić.

Peščanik.net, 28.11.2018.