Koja istina?

Mogu tako nisko da se srozam, da pristojnim ljudima bude neprijatno da se na to čak i ovlaš osvrnu, kao da razmišlja naš predsednik vlade i u skladu s tim se ponaša. Ali, nećemo ovde o predsedniku vlade. O njemu ćemo, kao i do sada, ćutati. Kao što i on ćuti o Saši Jankoviću, to jest o ombudsmanu. Ili, o Saši Jankoviću ne ćuti, a o ombudsmanu ćuti. Ili je obrnuto, govori o ombudsmanu, a o Jankoviću ćuti. Ili ima više Saša Jankovića, s lažnim ličnim kartama, recimo, pa o nekima ćuti a o nekima viče na sav glas. Ali, nećemo ni o tome, imamo valjda važnija posla od toga, kao što i predsednik vlade ima važnija posla, tolike stvari u Srbiji treba dovesti u red, što bismo se bavili Jankovićem, ili ombudsmanom, ili jednim od Jankovića – koliko ih uopšte ima? Jankovića, a i predsednika vlade.

Jer dok jedan ćuti o Jankoviću, drugi tvrdi da je Jankovićev prijatelj iz mladosti ubijen. Taj drugi već sve zna – uprkos istrazi i reviziji istrage, uprkos ovde donedavno za utvrđivanje istine neprikosnovenom poligrafu, uprkos svedocima, uprkos zdravom razumu. Ali, zašto bismo se ovde bavili tim drugim predsednikom vlade. O njemu ćemo ćutati kao što prvi predsednik vlade ćuti o Jankoviću. Jedino što je izgleda taj prvi, koji ćuti, u Srbiji cenzurisan, iako u Srbiji, naravno, nema cenzure, dok ovaj drugi predsednik vlade, koji mimo istrage sve zna o ubistvu, može da se oglasi gde god hoće. A nije ni važno što ovaj prvi ćuti, objašnjava nam ovaj drugi, jer će građani ionako sve to prepoznati i oceniti.

A možda i građana ima više, kao i predsednika, kao i Jankovića, kao, uostalom i istina u Srbiji, pa nam predsednik vlade – prvi ili drugi, svejedno – kaže, s puno razumevanja, kako svako ima pravo na svoju istinu. Pa tako i o jednom samoubistvu od pre dvadeset i tri godine ima više istina, a i o tim devedesetima uopšte, takođe, izgleda da ima više istina, samo što su neke od njih našem predsedniku (kojem od njih?) draže od nekih drugih, kao što mu je sada na srcu i istina porodice pokojnog mladića pa se za nju založio više nego za neke druge istine o tom nesrećnom događaju, iako o tome u stvari ćuti. Kao što se i mi na to ne osvrćemo, jer u Srbiji ima važnijih stvari od predsednika vlade, prvog ili drugog, svejedno.

Srbija se zapravo davi u obilju važnih stvari, jer u Srbiji bilo koje važne stvari ponaosob ima više od jedne. U Srbiji, da krenemo od toga, ima kako vidimo – više istina. Samo što su neke manje važne od nekih drugih, iako su sve ravnopravne i svako može da izabere svoju. Izuzev žandarma, naravno. Njihovu istinu sud je odbacio, i zalud je sad Jankoviću, ili ombudsmanu, što traži dokumenta po arhivama VBA i pokušava da utvrdi istinu o prebijanju brata predsednika vlade, koga takođe ima više, samo što su ti drugi s lažnim ličnim kartama. Jer tragati za istinom tamo gde ima više istina zaista je uzaludan posao, što je ombudsmanu ili Jankoviću objasnio ministar odbrane obrativši mu se kao običan građanin, pa tako sad ne znamo da li vojsku vodi ministar ili njegov dvojnik u liku običnog građanina, ali to nije ni važno u zemlji sa više istina.

Jer i taj ministar, kao običan građanin, ili baš kao ministar, muku muči sa istinama, i ne zna kojoj bi se priklonio, pa su jednom za njega piloti palog helikoptera bili pijani i sami skrivili svoju nesreću, a drugi put su to heroji koji su se žrtvovali u pokušaju da sačuvaju život jednog deteta. I šta god jednom da o padu helikoptera utvrdi objektivna istraga, za ministra i njegovog šefa, predsednika vlade, to će biti tek jedna od istina, među kojima će njih dvojica, tako je to zgodno, već naći svoju omiljenu. Jedino nije jasno kakva je to hrabrost u zemlji sa više istina govoriti istinu, čime se jedan od predsednika vlade povremeno podiči, recimo ovako: „Molim vas da me više ništa po tom pitanju ne pitate, jer hoću da ćutim, osim što ću pred Hanom i nekim drugima da govorim da bi narod video da ih se ne plašim ni najmanje i da sam istinu uvek spreman u lice da im saopštim.”

U zemlji sa više istina i sa višestrukim identitetima, sasvim je razumljivo što sadašnji predsednici vlade hoće da ćute, kao što hoće i da govore. Jedino nije jasno zašto naglašavaju da su uvek spremni da kažu istinu nekome u lice. Od te spremnosti mnogo je važnije da nam kažu – koju istinu?

Peščanik.net, 07.05.2015.

Srodni linkovi:

Saša Ilić – Parodija SKOJ-a

Nadežda Milenković – Neka igre počnu!

Vesna Pešić – Preko crte

Bojan Gavrilović – Mrak u podne

Mijat Lakićević – No pasaran

Miroslav Hadžić – Javno satiranje

Mario Reljanović – Zaštita za Zaštitnika

Nadežda Milenković – Zapeta, kao zapeta puška

Tatjana Paunović – Dan mrmota

VIDEO – Državni neprijatelj br. 1

Rastislav Dinić – Koliko koštaju jednaka prava

Mijat Lakićević: Kud plovi ovaj brod – Godinu dana Vlade

Vesna Pešić – Ombudsman na kori od banane

Dejan Ilić – Laž urla Srbijom

Miša Brkić – Moć birokratije

Saša Đorđević – Dvostruki standardi

VIDEO – Topli zec za ombudsmana