Korona, kapitalizam i Evropa

Pitanje ekonomskih posledica pandemije već je uveliko aktuelno. Mnogi se pitaju kako će izgledati svet posle okončanja preduzetih mera, koje su teško pogodile svetsku ekonomiju. Odgovori su različiti, optimističnih projekcija gotovo nema, osim stidljivo izraženih nadanja. Iako su gotovo svi ubeđeni da posle krize povratak na business as usual neće biti moguć, nema baš nikakve garancije da će neminovna promena doneti više solidarnosti i pravedniji sistem od onog koji smo poznavali pre krize. A taj je sistem bio izrazito nepravedan, sve njegove socijalne malformacije ispoljavaju se upravo u ovoj krizi i umnožiće se po njenom okončanju i prestanku neposredne opasnosti od zaraze.

Radnici (i uopšte nevlasnici kapitala) negde postepeno, a negde u vrlo oštrim rezovima ostajali su poslednjih decenija bez jednog po jednog ranije garantovanog ili opravdano očekivanog prava. U najboljem slučaju ova nisu tako teško redukovana, ali nisu ni proširivana. Žalosno stanje radničkih kao i prava nezaposlenih, a naročito nesigurnost zaposlenja (prekarni rad, privremeni i povremeni poslovi) dalje su negativno uticali i na ostvarivanje čitavog korpusa ljudskih i građanskih prava, u onolikoj meri koliko njihova realizacija zavisi od ekonomske sigurnosti svakog pojedinca. Tu se može ići sve do negativnih efekata finansijske nesigurnosti u vidu izostanka političke participacije (usled političke letargije i opravdanog osećaja bespomoćnosti), pa i na samo dostojanstvo čoveka koje je, pored prava na život, njegovo fundamentalno pravo.

Život od isplate do isplate (paycheck to paycheck, od prvog do prvog), bez ikakve ušteđevine, realnost je ogromnog broja ljudi (u SAD, na primer i do 50%). Kada se tome doda savremeno dužničko ropstvo u obliku kredita, slika opskurne i obeshrabrujuće stvarnosti postaje jasno saglediva. U takvim okolnostima, prava druge generacije, odnosno socijalno-ekonomska prava (među kojima je i pravo na zdravstvenu zaštitu), nisu imala šanse da budu potpuno realizovana, još manje proširena i obogaćena (mimo onih promena koje opšti naučno-tehnološki progres neminovno donosi po sebi).

Savremeni kapitalizam, dakle, temeljno je ograničio radnička prava i time, manje ili više posredno, osakatio čak i ljudska i građanska prava. To uključuje i pravo na život dostojan čoveka. Ovaj dopunski završni deo, koji suštinski opisuje pravo na kakav život se garantuje, odavno se zapravo zanemaruje, ali je korona-kriza najneposrednije na probu stavila i onaj elementarni sadržaj prava na život, a to je fizičko, odnosno biološko postojanje. Naime, pravo na život, pored ostalih načina, štiti se i – zdravstvenom zaštitom. I tu počinje problem: logika razvoja kapitalizma poslednjih decenija sugerisala je drugačiji pristup aktuelnoj zdravstvenoj krizi od ovog koji je usvojen. Zapravo, baš onakav kakav je primenjen na samom početku reagovanja na krizu.

Na početku krize bilo je jasno da su vlade spremne da ne preduzimaju radikalne mere, koje bi pogodile ekonomiju, svesne doduše da će biti ljudskih žrtava, ali i očekujući da one budu ispod ili tek nešto iznad praga tolerancije na umiranje, do kojeg i inače dolazi usled izostanka efikasne zdravstvene zaštite za svakog pojedinca. Mi smo, naime, kao tzv. civilizacija naviknuti na normalnost umiranja usled ovog nedostatka i to je čista kapitalistička logika: sistem koji bi štitio svaki ljudski život je jednostavno skup i takav sistem nema ko da plati. Drugim rečima, neko ko nije u stanju sam da finansira svoju zdravstvenu zaštitu mora umreti samo zato što ni sistem, ovakav kakav je, ne može da plati medicinsku intervenciju.

(Ako ostavimo po strani malograđanski ili religijski humanizam, krajnji leseferijanci će reći da je za to kriva država – čak i ona minimalna, a naročito asistencijalna – i da bi sve bilo mnogo bolje – čak idealno – kada se država ne bi mešala. Intervencionisti će, pak, reći da je problem u tome što se država ne angažuje dovoljno. To je prastari spor, za čiju elaboraciju ovde nema mesta, pa ni ja neću zauzimati stranu, ali ću reći samo toliko da je teza leseferijanaca, i to ne samo onih ekstremnih, potpuni idiotizam.)

Pošto se, ipak, ispostavilo da će, usled raznih okolnosti (a glavna je masivni udar na zdravstveni sistem), ljudi od ove viremije umirati ne samo masovnije u poređenju sa onim što je prihvatljivo usled uobičajenog nedostatka zdravstvene zaštite, već i na način koji ipak nije prihvatljiv – a to znači usled akutnog pogoršanja zdravstvenog stanja i na dramatičan način – dogodio se kopernikanski obrt: sistem je rekao da će braniti svaki (osim onih sistemu „nevidljivih“) ljudski život, nezavisno od cene. Ali zdravstveni sistem kakav prihvata kapitalistička logika na to nije niti može biti spreman. Virus ovakvog dejstva jednostavno nije bio ukalkulisan, a još je manje bilo predviđeno ponašanje suprotno dosadašnjoj logici koja zdravstvenu negu predviđa za daleko manji broj ljudi, ravnomernije raspoređenih tokom određenog perioda, a ne za sve koji obole, naročito ako obole istovremeno.

Rizik umiranja usled periodičnih pandemija jeftiniji je od razvoja zdravstvenog sistema koji bi omogućio da – u slučaju pojave neke smrtonosne pandemije – preživi daleko više ljudi. Zato je taj rizik svesno prihvaćen od strane vladajuće klase. Niko drugi se ni ne pita. Cenu trenutnog ponašanja sistema, koje je suprotno logici kapitalizma, neko će morati da plati. Odgovor na pitanje „ko“, jasan je – svi. Međutim, kada je to tako, postavlja se drugo pitanje: da li je za milione, pa i milijarde ljudi ipak ekonomski podnošljivije da transgeneracijski „razvuku“ taj trošak ulaganjem u što bolji zdravstveni sistem, koji bi bolje podnosio snažna opterećenja koja se periodično javljaju ili je pak bolje da snažan udar primi samo generacija koju je pandemija pogodila? Pritom, iako je nesporno da će cenu platiti svi – i siromašni, i srednja klasa, i bogati – plaćanje te cene nema za sve podjednak efekat: za jedne to može značiti da im posle preživljene pandemije preti ekonomska propast, još teže siromaštvo, a u najekstremnijem slučaju smrt od gladi ili drugih okolnosti (koje spadaju u uzroke koji ne uzbuđuju kapitalistički sistem), a za druge to je tek neprijatan gubitak, možda i visok, ali u svakom slučaju podnošljiv i životno i socijalno neugrožavajući.

Ako, nadalje, uočimo da je teško zamislivo da bi rad bilo moguće plaćati ispod visine nadnice koja se inače plaća, jasno je da bi (posmatrano retroaktivno) ubedljivo najveći deo troška održavanja dugoročno efikasnog i sveobuhvatnog zdravstvenog sistema zapravo morao da padne na najbogatije. Što objašnjava zašto takvog sistema nema, budući da se u slučaju nagle krize (izazvane, recimo, nekom pandemijom) trošak drugačije raspodeljuje, uz veće učešće siromašnijih slojeva (otkazi, umanjenje zarada, skok cena i slično). Izbegavanje posledica naglog opterećenja zdravstvenog sistema povećanjem ulaganja koja bi obezbedila ne samo da sistem može da podnese veće opterećenje (više bolničkih postelja i veća fleksibilnost za slučaj anticipirane krize), nego i da do njega možda ni ne dođe (preventivna zaštita, naučna istraživanja, vakcine) značilo bi i raspoređivanje na duži vremenski period onog troška koji bi imali i najbogatiji, tako da to ne bi ugrožavalo (u iole znatnoj meri) ni ulaganja u nova radna mesta, kojim se tradicionalno opravdava svako moguće privilegovanje vlasnika kapitala.

Logika minimiziranja troškova za zdravstveni sistem naročito gubi na uverljivosti kada je izvesno da će trošak jednom nastupiti i da će biti veliki. Raspoređivanje tog unapred neodređenog, ali izvesnog troška bilo bi upravo ovo što nam vlade sada predlažu za borbu protiv virusa, u vidu „razvlačenja“ epidemije, sa ciljem raspoređivanja broja obolelih na duži vremenski period, kako bi se umanjio pritisak na zdravstveni sistem. Istu logiku treba primeniti dugoročno na sam zdravstveni sistem, kako bi krizni momenti, kada nastupe, bili podnošljivi za sve.

Kada je reč o Evropi, koja ima tradiciju kakve-takve socijalne države, neka buduća zdravstvena politika morala bi da bude deo opšteg prestrojavanja političkog i ekonomskog poretka. Panevropska solidarnost morala bi se realizovati kroz više evropskog jedinstva i više socijalne pravde. Da bi to bilo moguće, neophodna je, najpre, sinergija dva procesa: snažnija integracija i snažnija regionalizacija. U oba slučaja cilj mora da bude bajpasovanje nacionalnih država i vlada u Evropi, kao nedovoljno snažnih za učešće u globalnoj utakmici, a preglomaznih i opstruišućih u procesu sprovođenja zajedničkih evropskih politika. Premeštanje važnih političkih odluka, a naročito njihova operacionalizacija, na nivo manjih regija od presudne je važnosti za demokratsku participaciju građana. Nadalje, mnogo produktivniji i za radnike neuporedivo povoljniji rezultati pregovora rada i kapitala je minimum na koji radni ljudi mogu pristati posle svih iskušenja i poniženja poslednjih decenija.

Doduše, razvoj situacije do danas ne pruža razlog da se očekuje da će sutra biti drugačije od dosadašnjeg toka stvari. Ipak, ako do promene u naznačenom pravcu ne bi došlo, izvesna je marginalizacija evropskog uticaja na globalna kretanja, što ne bi bilo istorijski nepravedno, ali postoje i drugačiji načini namirivanja istorijskih dugova: i ta se kriva može spljoštiti, odnosno dug razvući.

U alternativnom scenariju bilo bi sve više razdora između evropskih država. Izloženost stranom političkom uticaju velikih svetskih igrača bila bi bez ikakve brane, od čega ni pojedinačne države ni Evropa u celini ne bi imale nikakve koristi. Snažni uticaj SAD, koje će ostati globalni igrač, sa jedne strane, kao i novi „čelični paktovi“ patuljastih „partnera“ sa kineskim kolosom, sa druge strane, pretvoriće Evropu u poligon njihovog međusobnog konflikta. Ako se to sve želi izbeći potrebno je potpuno redefinisanje načina na koji postoji Evropska unija, koja, ako za to nije spremna, može da računa na mesto u žalosnoj istoriji neslavnih propasti.

Na kraju, ako se i govori o potrebi evropske solidarnosti i saradnje, nema mesta nikakvoj idili. U ekonomskoj sferi nipošto se ne radi o razvijanju nekakve socijaldemokratske platforme kao spasonosne panaceje: doba tih iluzija je, nadajmo se, prošlo. Umesto lakoverne nade da je moguće pomiriti interese rada i kapitala u nekakvom opšteprihvaćenom poretku, potrebna je istinska, snažna i konsolidovana evropska levica, koja će izvršiti pritisak na vladajuće strukture: ona će ispostaviti zahteve i tražiti suštinsko odstupanje od dosadašnjeg sistema (jer je faktički u položaju, makar u organizacionom pogledu, slabije strane i ne može diktirati uslove), bez iluzije o nekakvom blaženom i trajnom kompromisu socijaldemokratskog tipa. Pošto dobro organizovana vladajuća klasa i kapital uporno vode rat protiv radnog čoveka, dobijajući bitku za bitkom, trenutak je da se konsolidacijom na strani predstavnika rada postignu suštinski važni ciljevi, odnosno da se dobije jedna važna bitka – bitka za povećanje obima i sadržaja prava – što će klasnu borbu, koja neće prestajati, učiniti, za početak, ravnopravn(ij)om. Pa ako rezultanta i bude poredak nalik na socijaldemokratski, mora biti jasno da to nije ideal niti cilj, već samo trenutna formula, kakva je društvu u ovom istorijskom trenutku potrebna: ne dakle nekakav stabilokratski ideal, već elementarna stabilnost kao ravnoteža snaga rada i kapitala.

Ukratko, dakle, potrebna je snažna evropska međudržavna/međuregionalna integracija i solidarnost, uz istovremenu snažnu političku polarizaciju po liniji klasnih interesa, prvenstveno organizovanjem levice, nasuprot koje će stajati već uveliko organizovan savez desnih snaga. Levica razvijenih zemalja mora vršiti snažan pritisak u pravcu iskazivanja solidarnosti sa zemljama koje će biti najteže pogođene krizom, koja je već tu. Pored međusobnog jasnog „nultog“ pozicioniranja u krizi, pozicioniranja koje neće biti trajni kompromis, već isključivo izraz trenutnog odnosa snaga, oba politička bloka morala bi kao jedinu suštinski zajedničku tačku imati svest o važnosti političke integracije evropskih država, koja mora opstati i štaviše učvrstiti se i proširiti u bilo kojoj prihvatljivoj formi. To nije pitanje „evropskih vrednosti“ ili nekakve „superiorne“ evropske civilizacije, već pitanje ravnopravnog učešća u svetskoj utakmici sa takvim akterima kao što su Kina, SAD, ali i Indija, Rusija. To je, dakle, pitanje planetarne relevantnosti (u politici, ekonomiji, nauci, u kulturnoj produkciji), drugim rečima – kako će ljudi živeti. Unutar konsolidovanog projekta evropskog jedinstva neminovno bi u jednom trenutku usledilo i intenziviranje borbe za karakter te evropske integracije.

Peščanik.net, 24.03.2020.