Kvaka 2022

Razmere ludila su takve da je nemoguće ostati normalan. A da bi neko prepoznao šta je normalno a šta nije, poželjno je da je normalan. Što u jednačinu uvodi referencu u odnosu na koju se određuje normalnost. I onoga ko utvrđuje šta je referenca i posledično šta je normalno, a šta nije.

Na primer, postalo nam je normalno da predsednik preuzima ovlašćenja premijera, policije, tužilaštva, nezavisnih tela, komisija, šta god mu tog jutra padne na pamet. Pre pet godina pitali smo se je li normalno da predsednik države piše PR tekst za švedsku robnu kuću. Sad je normalno da drži PR govore za optuženog trgovca narkoticima.

Pitali smo se je li normalno da se za direktora antikorupcijske agencije postavi čovek koji je bio aktivni član stranke, da bismo potom dobili dva partijska (zamrznuta) funkcionera na čelu mnogo moćnije agencije – bezbednosno-informativne.

Pa smo dočekali da je normalno da antikorupcijska agencija ulaže ogromne napore da opravda evidentno nezakonito postupanje funkcionera u javnoj kampanji i korišćenje javnih resursa za partijske svrhe. Sreća pa ne znamo kakve napore i za šta ulaže BIA.

Pre sedam godina čudili smo se i zgražavali nad obrazloženjem odluke Ustavnog suda u vezi sa zakonom o umanjenju penzija, tačnije zakonom koji je zabranio poštarima da penzionerima odnesu jednu penziju. Sećate se, Ustavni sud se više bavio budžetskim pitanjima nego pravom i posvetio pažnju pitanjima kao što su koliko ima penzionera kojima penzije nisu umanjene, da li „zaštićeni“ iznos od 25 hiljada dinara obezbeđuje staranje o ekonomskoj sigurnosti penzionera „u realnim ekonomskim prilikama“ i slično.

A onda smo od Upravnog suda dobili pravu „kvaku 2022“. Reč je o tužbama protiv Vlade Srbije (u jednom slučaju i protiv predsednika Srbije) zbog neodgovaranja na zahteve za dostavljanje informacija od javnog značaja, koje je podnela Transparentnost Srbija tokom 2020. godine. Traženi su raznovrsni dokumenti – ugovori, zaključci, „inicijative“, izveštaji. Za ono što je ovde tema nije zapravo bitno šta je traženo, a nije dostavljeno, već kako je postupao Upravni sud.

Godinu i po nakon podnošenja tužbi počela su da pristižu rešenja kojima je nalagano da se urede tužbe. Preciznije, da se (već potpisane) tužbe svojeručno potpišu ili da se potpišu kvalifikovanim elektronskim potpisom. Nakon što je to učinjeno, krenuo je novi talas – tužbe su redom odbacivane jer uz njih nisu dostavljeni dokazi da su tuženi organi primili zahteve za dostavljanje informacija. Naime, organi koji su tuženi zbog neodgovaranja na zahteve nisu odmah odgovorili na e-mail sa zahtevom, potvrdom da su zahtev primili. Time su zapravo prekršili i Zakon o elektronskoj upravi koji propisuje da organ mora podnosiocu da pošalje potvrdu o prijemu elektronskog podneska. Sud je ovo preveo tako da podnosilac mora da poseduje dokaz o predaji.

Da se vratimo na ono začarano kolo sa početka – Vlada ili predsednik ne odgovaraju na zahtev za dostavljanje informacija. Jedino što možeš je da pišeš urgenciju (na koju ne odgovaraju), pa da ih tužiš. Ali sud odbacuje tužbu, jer onaj koga tužiš je mudro ćutao i kada je trebalo da potvrdi da je primio zahtev, pa ti sad nemaš dokaz da ga je on primio, iako imaš dokaz da si ga ti poslao.

Ostaje ti samo da pišeš predsedniku da izda tumačenje da li je sve to normalno i da li si ti zapravo nedovoljno lud jer ti je nešto čudno.

A da bi što manje građana Srbije u budućnosti imalo slične dileme, od malih nogu im treba postavljati repere normalnosti. Treba početi od vrtića.

Pa tako, kao što smo videli na primeru Bačke Topole, decu iz vrtića treba odvesti na božićnu manifestaciju koju organizuje partija čija je članica direktorka vrtića. Pa kad nenormalni novinari pitaju da li je to normalno, treba im objasniti da jeste jer će deca sledeće nedelje prisustvovati i događaju koji organizuje koalicioni partner njene partije. Šta je tu čudno?

Peščanik.net, 16.12.2022.