Lični rat protiv Vučića

Da li smo se u našim bolnicama često susretali sa iscepanim čaršavima i pidžamama? Sa bednom hranom, pa samo onaj koji ima rođake da mu donesu neki pristojan zalogaj može da izdrži bolničku „dijetu“? Da li svakom ko ima imalo osećaja za umerenost i dobar ukus, čak i nezavisno od stanja u mnogim bolnicama, nije zasmetala ova prekićenost Beograda, ovaj napadni sjaj i kičeraj na koje su bačene velike pare? Prošetajte tašmajdanskim parkom i videćete na svakih desetak metara zlatne metalne obruče prikovane za zemlju, koji su me svojom ružnoćom i trapavošću uznemirili do rešenosti da više ne šetam pod tom skalamerijom dok je gradska vlast ne ukloni. Preterana okićenost grada trebalo je da nam sugeriše da živimo u veselom zlatnom dobu, ali suprotno tom planu taj sjaj je osvetlio lice bede u Srbiji.

E, taj kontrast je naš veliki karikaturista Dušan Petričić genijalno nacrtao na svojoj poslednjoj karikaturi za NIN. Ona izvanredno pokazuje taj kontrast između stvarne bede i lažnog sjaja. Ima sve da blješti, da vlast pokaže ne samo da imamo, jer nam je rast najveći u regionu i drugi u Evropi, nego i da nam se preliva i da imamo za bacanje. Predsednik države je ovim sjajem uramio omiljene statističke podatke o prosečnoj plati, koji se u životu malo primećuju. Nije ni važno, kad imamo tu sreću da živimo u luna parku.

Karikatura Dušana Petričića je izazvala bujicu uvreda, koje je bez mere i neobuzdano izgovorio zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić. Prebacio je Petričiću to što neće da vrati nacionalnu penziju koju je dobio za vreme Vučića (da li Vučić deli nacionalne penzije, pa njemu Petričić treba lično da se zahvali?), zatim je rekao koliko mnogo novca je Petričić dobijao za karikature u Politici, a iz Kanade se vratio kao propali karikaturista. Neistomišljenici kao što je Petričić crtaju Vučića kao Hitlera, mada je sam Vučič rekao da nije nacrtan kao Hitler na proskribovanoj Coraxovoj karikaturi. Ali Vesić i dalje vidi Vučića kao Hitlera. Greh Petričića je što pogrešno misli da vlada ne ulaže dovoljno u zdravstvo i, konačno, Vesić je poentirao opozicionom zloupotrebom bolesne dece. Pa je tako preko Petričića stigao do nezaobilaznog Sergeja Trifunovića.

No, ovakvo klevetanje nije glavno Vesićevo oružje u obračunu sa karikaturistom, niti je meni važno, a i sam Petričić se oglasio i rekao da je Vesić izgovorio gomilu neistina. Mene interesuje glavno Vesićevo oružje. Kao što je to postalo uobičajeno, on je zaigrao na dobro poznatu kartu koja je već sto puta odigrana. Optužba glasi da Petričić vodi lični rat protiv Vučića. Ta optužba o ličnom ratu protiv Vučića ponavlja se već godinama. Zašto bi Petričić (ili bilo ko drugi) koji nije ni u kakvom ličnom odnosu sa osobom predsednika države vodio lični rat protiv njega? Ova klopka o ličnoj mržnji je izmišljena da bi se svaka reč kritike pretvorila u nekakvu ličnu svađu. Nema kritike, jer nema šta da se kritikuje, ali ima lične svađe! Ovu foru su smislili neki plitki umovi, zna se i koji, kako bi se mediji i sloboda mišljenja ograničili, pod firmom da su lični odnosi nepristojni i ne spadaju u sferu javnog života. Podtekst je jasan. Šta bi drugo mogla biti kritika vlasti Aleksandra Vučića do lična zavist zato što kritičar (lažov) nije tako savršen i uspešan kao on!

Najkomičnije u toj teoriji o „ličnim ratovima“ sa Vučićem je to što kreatori te priče ne znaju da su time izrekli najveću optužbu protiv samog Vučića koji se i sam potrudio da javni život pretvori u ličnu stvar. To lično uveo je Vučić tako što je sam lično napadao i komentarisao imenom i prezimenom razne građane. Zar nije on imenom i prezimenom prozvao u javnosti nepoznatog čoveka koga je nabedio da je najveći narkodiler, čije ime niko ne sme da izgovori do samo on, Vučić, koji se ne boji nikoga. Pa je taj, po imenu Kosmajac, optužen i strpan u zatvor i posle pet mučnih godina oslobođen svih optužbi. I to je postala praksa. Kad mu zatreba, Vučić objavljuje ko je nevin i nije ništa skrivio, kao na primer kada je to kršeći svoja ovlašćenja izjavio za Milana Radoičića, inače osumnjičenog u vezi sa ubistvom Olivera Ivanovića. I to je radio mnogo puta. Presuđivao je ko je kriv, a ko je prav. Na isti ličan i porodičan način branio je sopstvenog brata da nema firmu u dugovima, da nije izazivao policajce na Paradi, da najviše na svetu voli svoga brata koji, eto, bez razloga smeta mrziteljima. Smišljeno je govorio o svojim životnim navikama, te koliko sati spava, kada se budi, šta radi noću, koje knjige čita, šta ga najviše muči, s kojim mislima ustaje svakog jutra i šta mu majka sprema za rođendanski doručak (one famozne punjene lignje) koje mu je u šerpici doneo tata. Sve do toga da u emisiju na nacionalnoj frekvenciji dovede roditelje s kojima se priča o njemu kad je bio mali, što je priznajte, veoma lično, a išlo je dotle koliko je kilograma imao kad se rodio. A i za to se pokazalo da zna bolje od rođene majke.

On je ekstremno ličan i prema sudijama (izjavio je da će se tek čuti zašto je sudija iz Bačke Palanke doneo onu presudu da se penzije sa kamatom moraju vratiti onima kojima su oduzete) i prema ministru policije kome je kao najbližem pajtosu rekao „zajedno ćemo nas dvojica otići“. Takvim ponašanjem Vučić neprekidno vređa ustav i gazi institucije, jer on sve lično zna, pa one nisu ni potrebne. On je uvođenjem tog ličnog namerno vratio Srbiju u pretpolitičko stanje, u kome je društvo organska tvorevina sa jednom glavom na ramenima. Gde nema razlikovanja države i društva, niti država služi društvu, niti je pod njegovom kontrolom. Umesto stvaranja države koja služi građanima, a ka takvom cilju smo krenuli opredelivši se za EU i zapad posle Petog oktobra i na tom putu postigli neke prve male uspehe – Vučić je napravio radikalski zaokret u pretpolitičko društvo u kome je država lično on. On kao gazda Srbije i svih nas.

U takvom vladajućem šablonu Vesić napada Petričića da vodi lični rat protiv Vučića. A to rade i svi karikaturisti, naučnici, umetnici, profesori, građani i opozicija – svi koji izgovore kritičku reč navodno vode lični rat protiv Vučića. A onda sam Vučić povede lični rat protiv njih. To je ta najružnija stvarnost i slika današnje Srbije, u kojoj se vode lični ratovi, a države i institucija nema ni od korova. Imamo neke ljude i njihovog samoproglašenog ličnog gazdu koji se svom narodu neprekidno obraća preko svih medija, koji su i sami postali gazdin lični servis.

Zbog te bruke, predlažem vladajućima, i Vesiću, da ne koriste toliko tu priču o ličnom ratu koji se navodno vodi protiv Vučića. Tako šalju bednu sliku o Srbiji koja se ne može sakriti iza skupog kineskog nakita. A nama, sužnjima njihovim, uveliko je već pozlilo od njihovog ličnog bezobrazluka.

Peščanik.net, 06.01.2019.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Moć jedne karikature