- Peščanik - https://pescanik.net -

Ljotić – srpski Šindler

Foto: Predrag Trokicić

Zamislimo naučno-popularni tekst namenjen mlađoj, tinejdžerskoj populaciji, objavljen u vreme novogodišnjih praznika o, primera radi, petardama i vatrometima, koji ne bi ni pomenuo potencijalne opasnosti od upotrebe ove pirotehnike, ali koji bi naglasio da se povremeno preteruje u zabranjivanju upotrebe tih sredstava. Ili tekst o nekim opojnim drogama koji bi zatajio sve moguće negativne efekte njihovog korišćenja, ali bi detaljno dočaravao užitak koji se njihovim korišćenjem postiže. Ili tekst o nekoj potencijalno smrtonosnoj supstanci, široko dostupnoj, čija ta karakteristika ne bi bila ni pomenuta, nego bi se samo insistiralo na određenim korisnim efektima koje supstanca može imati, jer – „sve je samo stvar doze“. (Nije baš, ima nešto i u načinu primene, uslovima pod kojima se primanjuje, određenom načinu pripreme za upotrebu i nizu drugih suštinskih pojedinosti.) Zar ne bi takav naučno-popularni tekst bio u najmanju ruku neodgovoran, čak i kada bi sve napisano u tom tekstu bilo tačno? Zar nije dužnost poznavaoca pirotehnike, opojnih droga ili otrovne supstance da upozori na potencijalne opasnosti, a ne samo da partikularno opiše mehanizme delovanja? Zar se ne bi moralo postaviti pitanje razloga izostavljanja onoga što je takođe tačno i što sliku o opisivanoj stvari upotpunjuje i uokviruje na drugačiji, potpuniji i istinitiji način? (Taj razlog može biti u rasponu od nedopustivog nemara do rđave namere.)

Kada je reč o nekim društvenim fenomenima, o ličnostima, događajima, o istorijskim procesima, često nije moguće postići potpunu egzaktnost i verodostojnost samog opisa, a još manje neki kompleksniji postupak kakav je, na primer, objašnjenje. Uvek postoji mogućnost da se izostavi neka pojedinost, čije unošenje ili izostanak utiče na tumačenje celine. Zato je selekcija činjenica (koja je neminovna) već sama po sebi implicitna interpretacija. Kada se tome pridoda i sklonost mnogih pojedinaca da čak i u naučno-popularnim tekstovima (ne samo akademskim) o vrlo osetljivim temama (bilo da se ta osetljivost tiče same teme, društvenog konteksta ili nekog drugog razloga) zadrže neutralnost i ne ekspliciraju određenu vrednosnu poziciju, zapravo se otvaraju identična pitanja kao i u prethodno navedenim slučajevima: Koji je razlog za selektovanje baš onih činjenica koje su iznete? Da li je društveno odgovorno zarad (u konkretnom slučaju) nepotrebne i potencijalno štetne vrednosne neutralnosti i želje da se interpretacija „prepusti čitaocu“ svesno otvoriti prostor da iskaz bude protumačen u ključu koji je destruktivan? Šta tek reći o situacijama u kojima je vrednosna neutralnost zapravo samo nešto blaži izraz vrednosne opredeljenosti, što je vrlo često slučaj (kao što se tekstom koji ne ukazuje na opasnost upotrebe određene opasne stvari zapravo može vršiti njeno promovisanje)?

Ako ostavimo po strani ekskluzivno akademsku sferu (iako je i to umnogome problematično, jer nema tako čiste ekskluzivnosti), praktičari vrednosne neutralnosti u javnom govoru (onda kada su iskreno uvereni u to da je ona moguća i potrebna) kažu jedno od dvoje: „Moj vrednosno neutralni iskaz ne može se nikako vrednosno tumačiti“ ili: „Ne zanima kako će biti protumačen moj vrednosno neutralni iskaz“. Prvi pristup je pogrešan, a drugi je neodgovoran, da se zadržimo samo na najblažim formulacijama.

Međutim, najzanimljiviji je slučaj „pristrasne neutralnosti“ kada se iza prividne vrednosne neutralnosti tendencioznom selekcijom činjenica zapravo skriva vrednosna opredeljenost. Tako je uvek kada je iskaz formulisan na način da se sa velikom verovatnoćom može očekivati da će, u konkretnom kontekstu, on biti shvaćen u specifičnom vrednosnom i interpretativnom ključu i kada tvorac iskaza baš to i želi. Čini sa da je upravo takav slučaj sa tekstom o Dimitriju Ljotiću i ljotićevcima objavljenom u Politikinom zabavniku od 18. januara 2019.1 U ovom tekstu imamo sve što je neophodno za analizu koja ilustruje napred rečeno o „pristrasnoj neutralnosti“.

Najpre – mada je to samo usputna napomena – nije neumesno uočiti jednu karakterističnu pravilnost: Naime, vrlo brzo se u tekstu dolazi do biografskog podatka da je Dimitrije Ljotić bio ministar u vladi „đenerala Petra Živkovića“. Postoje vrlo snažni leksički indikatori, koji ukazuju na ideološko pozicioniranje autora: ako je general – „đeneral“, država – „otadžbina“, nacionalistička ideologija – „zavetna misao“ i slično, može se sa najvećom verovatnoćom tvrditi da je autor zauzeo jasnu ideološku poziciju negde na desnom spektru. Ne nužno u odnosu na samu temu, ali svakako principijelno. (Iz manje ili više snažnog antititoizma, na primer, a tobože zbog neutralnosti Tito se često naziva „Broz“, dok će isti autori za vođu Prvog srpskog ustanka redovno reći – Karađorđe, a ne neutralno (Đorđe) Petrović, kao što će za sovjetskog diktatora redovno reći Staljin, a ne neutralno Džugašvili. Ali, Tito je – Broz i samo u odnosu na njega je potrebna ta prezimena distanca. Nije, razume se, uvek slučaj da se o Titu govori pozitivno, ali je gotovo bez izuzetka slučaj da se o Brozu govori negativno.)

Dakle, Ljotić je bio ministar u vladi đenerala Petra Živkovića… Istoj onoj vladi koju je sastavio „blaženopočivši kralj Aleksandar“, kako bi, naučili smo to do sada – a šta drugo!? – sredio nepovoljne prilike u državi. Ljotić je, čini se, bio samo još jedan od političara u Kraljevini Jugoslaviji, i to valjda po volji i samom kralju Aleksandru, koji je neupitan i izvan svake (nepatriotske) sumnje. Sa takvim čovekom – ministrom u kraljevskoj vladi, imamo posla!

Smušeni pasus o ljotićevskoj ideologiji, uz pažljivo izbegavanje da se ova okarakteriše kao ekstremna, isključiva, radikalno nacionalistička, izričito kaže da ona nije bila ni fašistička. To je dobro poznat trik kojim se uporno želi nametnuti teza da fašizam nije genusni pojam za niz ekstremnih nacionalističkih i – u svakom konkretnom kontekstu – ponešto različitih ideologija. Tekst koji se preporučuje kao dokaz da Ljotićev Zbor nije bio fašistička organizacija upravo insistira na tim specifičnostima u odnosu na italijanski fašizam i nemački nacizam. A te specifičnosti, zapravo, u uopštavanju kakvo je neophodno u svakoj klasifikaciji, nemaju nikakvog suštinskog značaja niti predstavljaju bitnu razliku. Pritom, nacionalizam koji je propovedao Ljotić bio je, tvrdi se, jugoslovenski – jer na tarabi piše „sladoled“ – kao da se nikada nije transformisao u otvoreni velikosrpski šovinizam. „Jaka uporišta“ u Dalmaciji i Sloveniji naročito su zanimljiv podatak, čija je jedina funkcija da potpuno zamagli zapravo ekskluzivni srpski nacionalistički narativ koji se izgradio u okviru ljotićevskog Zbora, naročito posle 1941.

Nepravedno nabeđivan, dakle, da je njegova ideologija fašistička, siroti Ljotić je napadan samo zbog (doduše ponešto „prevelikog“) oslanjanja na veru, pa se savremeni Srbin pravoslavac, nikolajevac i svetosavac mora čudom čuditi: kakvo je sad to nevaljalstvo „preterano“ se oslanjati na veru? Tako je Ljotićev verski fanatizam i klerikalizam postao na izvestan način i svojevrsna prednost, a ne ultrakonzervativno i reakcionarno ideološko zastranjivanje, što je zapravo bio. Takođe mu je „spočitavan“ (sic!) i antisemitizam, a on je, zapravo, tako posvećeno i učinkovito osuđivao pogrome nad Jevrejima i – masonima, jer gde su jedni, tu su i drugi. Drugim rečima, nije Ljotić bio nikakav propagator budalaština o judeo-masonskim zaverama, već je, naprotiv, za te judeo-masone bio takoreći srpska varijanta Šindlera. Antisemitske tekstove objavljivane u ljotićevskoj štampi, neke i sa Ljotićevim potpisom, proturili su valjda oni ubačeni nemački agenti ili su napisani samo zato da bi se zavarao trag ovom nepriznatom pravedniku među narodima…

Kao glavnu poslasticu autor teksta je servirao podatak da su Ljotiću i ljotićevcima glavni protivnici bili – komunisti. Ne dakle – partizani, ne borci NOP-a, ne ni ustanici nego baš – komunisti! Jer u dvostruko antifašističkoj Srbiji postalo je na jedan izopačen i lažljiv način poželjno pominjati borbu protiv fašizma (tada se mogu pomenuti i partizani), ali kada je potrebno da se čitava priča negativno konotira – onda se eksplicitnije kaže – komunisti. Naravno, komunisti su arhineprijatelji Srbije i Srpstva, a neprijatelj narodnog neprijatelja je narodu – šta? Tako da na kraju treba da se razvije ideološki uslovni refleks da je Ljotić loš kada se bori protiv partizana, ali je dobar kad se bori protiv komunista! „Pobijte ih sve, a bog će prepoznati svoje“, reći će Mita Bogomoljac. Je l može tako? Može! Idemo dalje…

U duhu ratne propagande kolaboracionista, Ljotić je prikazan kao čovek koji zajedno sa Milanom Nedićem nastoji da „koliko-toliko sačuva mir“. Mir pod fašističkom okupacijom, uz zatiranje suseda i prijatelja samo zato što su Jevreji, mir uz ratne kontribucije i varljivu milost okupatora, koji lokalno stanovništvo smatra nižom rasom kojoj je namenjena uloga doslovno potrošnog materijala u izgradnji Velikog Nemačkog Rajha. Da bi sačuvao taj i takav mir Ljotić se angažuje oko organizovanja dobrovoljaca, za koje nije dovoljno reći da su bili disciplinovani ili dobro organizovani, već – visokomoralni! Naravno, niti jedne reči o divljačkim zločinima ovih visokomoralnih. Njih su tako nedužne i čestite posle rata Englezi poslali Titu da budu „pobijeni (sic!) na Kočevskom rogu“.

Teško je reći da li je poraznije ako nikoga ne zanima kakav obrazovno-vaspitni uticaj mogu imati tekstovi poput ovog objavljenog u Politikinom zabavniku ili ako se želi upravo takav uticaj kakav je jedino moguće postići takvim pisanjem.

Peščanik.net, 22.01.2019.

Srodni link: Saša Ilić – Ljotić u Politikinom zabavniku

________________

  1. Budući da je nedostupan online, prenosim najsporniji (uokvireni) deo teksta Nemanje Baćkovića:

    КО СУ БИЛИ ЉОТИЋЕВЦИ

    На шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре, 6. јануара 1935. године, у Љубљани је основан Југословенски народни покрет „Збор“. За председника је изабран смедеревски адвокат, бивши министар правде у влади ђенерала Петра Живковића, Димитрије Љотић.

    Идеологију „Збора“ одликовали су национализам, монархизам, залагање за сталешки систем уређења државе, ослањање на сељаштво као најздравији део друштва, преданост вери, противљење демократији и вишепартијском систему. Љотићеви следбеници били су већином конзервативни интелектуалци, студенти и ученици. „Збор“ је био интегрално југословенски покрет. Љотић није могао да замисли другу државу за Јужне Словене, а сматрао је да неће бити среће док се не придруже и Бугари. Иако никада претерано масован, покрет је посебно јака упоришта имао у градовима, потом у Далмацији и Словенији.

    „Збор“ је на изборима у Краљевини Југославији редовно доживљавао пропаст, повремено би био и забрањиван. Ни сам Љотић није био баш омиљен, пре свега због тога што су га изједначавали с нацистима и фашистима, потом и због превеликог ослањања на веру. Збораши себе никада нису сматрали ни фашистима ни нацистима, напротив. Познат је Љотићев текст „Ни фашизам, ни националсоцијализам“, у ком прави разлику између њих и „Збора“. Ипак, немачка обавештајна служба успела је да убаци неке агенте у покрет, потом и да га делом веже за себе. Љотићу се често спочитава и антисемитизам. Многи истакнути чланови „Збора“ били су отворено против Јевреја, што је често могло да се види и у њиховој штампи. Ипак, током рата је осуђивао погроме Јевреја, а добар део српских масона је и спасао из логора. За главне и најважније непријатеље сматрали су комунисте. Тако је познат велики окршај омладинске организације „Бели орлови“ са студентима комунистима, 23. октобра 1941. године. И није био једини.

    Опаснији окршаји, оружани, почели су по избијању рата и појављивању организованих комунистичких група. Љотић никада није био у владама, али је ђенерал Милан Недић именован на његов предлог.

    Како би се угушио устанак у Србији, избегле немачке одмазде и колико-толико сачувао мир, Недић и Љотић основали су (српске добровољачке одреде). Углавном су им приступили Љотићеви омладинци, па су брзо названи „љотићевци“. Ови су били најопаснији непријатељи комуниста, па и четника. Морал ових јединица био је висок, пошто су имали просветаре, официре задужене да образују војнике, слично као комесари у партизанским јединицама. Одреди су касније преименовани у Српски добровољачки корпус.

    Иако је дуго одбијао сарадњу са Дражом Михаиловићем, Љотић је ипак почетком 1944. године ухватио везу с црногорским четицима. А када је почетком пролећа те године главнина партизанских снага почела да се пробија у Србију, снаге националиста су се ујединиле. Команду над свим националистичким снагама преузео је Дража Михаиловић, док је Љотић предлагао повлачење за Словенију. Тамо је требало да се образује Јединствени фронт националиста.

    Димитрије Љотић погинуо је у саобраћајној несрећи код Ајдовшчине 23. априла 1945. године. Делове Српског добровољачког корпуса који су се повукли у Аустрију Енглези су вратили Титу. Они су побијени на Кочевском рогу. Део који је прешао у Италију после повлачења по логорима расуо се по избеглиштву.