Ljutenica, lignje, trljenica

Nisam našao da je neko u Srbiji preveo, i taj prevod medijski promovisao bar u toj meri da to dopre do mene, izraz „food porn“. Food porn označava atraktivno predstavljanje hrane, najčešće serviranog i lepo aranžiranog obroka, u medijima ili u javnom prostoru generalno – u reklamama, blogovima, postovima na društvenim mrežama, specijalizovanim programima i emisijama, pa ponekad i same emisije posvećene spremanju hrane. Mogu to biti umetničke, posebno obrađene i pripremljene fotografije i snimci za komercijalne svrhe, slike sopstvenih kreacija ili slike iz restorana. Poreklo izraza, starog gotovo 40 godina nije povezano sa pojavom i ekspanzijom interneta i društvenih mreža, ali praksa i širenje svakako jesu.

Posmatrano sa stanovišta onoga šta označava pornografija, a šta erotika, možda bi gastroerotika bio prikladniji izraz, bar kada je na fotografiji samo hrana na tanjiru, a pornografija bi mogla da uključi i osobu u akciji (kreatora ili konzumenta). Ima nečeg bestidnog u poručivanju „ja ću ovo sada pojesti“, na slici ili snimku na kojoj se neko sprema da se obruši na obrok ili već unosi viljušku u usta. Naročito ako ste javna ličnost i ako se obraćate širokoj javnosti, i bilo da ste za to plaćeni (što bismo mogli svrstati u žanr „food porno glumaca“, bilo da je reč o amaterskom snimku, kućnom (ili restoranskom) videu (ili fotografiji), ako ćemo da ostanemo pri terminima iz porno žanra.

Ali, nije naša tema lingvistička, sociološka, antropološka ili kakva slična analiza pojave označene kao „food porn“. Činjenica je da je reč o nečemu što u sebi sadrži zrnce razvrata, sladostrašća, da je to nešto što je u osnovi svima poznato i prepoznatljivo. Poput seksa i raznoraznih tehnika, poza i pomagala – ne znate ih sve ali znate šta je seks, pa tako možda nećete prepoznati na slici teleće obraze kuvane 12 sati u crnom vinu, možda vam šerpa sarmi ne izaziva lučenje telesnih sokova, ali znate o čemu je reč. I sve dok se ne pređe granica koju smatrate prihvatljivom nećete nekome zameriti što je, vratimo se na teren seksa, više sklon jednoj ili drugoj pozi, mršavim ili krupnijim partnerima/partnerkama, muškarcima s brkovima ili ženama u uniformama. Pa tako i sa hranom, ako neko pokriva širok dijapazon, bez ekstrema, sasvim sigurno ćete se negde prepoznati i identifikovati promotera „gastroerotike“ ili „food pornografije“ kao blisku osobu.

Naša tema, nisu međutim ni promoteri ni glumci u ovom žanru. Ne bih mogao prvi da bacim kamen (ili je prikladnije – tortu u lice) zato što se neko dohvati kamere na mobilnom pre viljuške – i sam umem da se pohvalim ličnim kreacijama ili posluženom hranom, mada retko javno.

Naša tema su mediji. „Klasični“ informativni, a dok dođemo do njih zadržimo se još malo na društvenim mrežama. Na ličnim profilima ili stranicama, bilo da je reč o javnim ličnostima ili „običnim građanima“, „civilnim licima“. Na njima svako, u skladu sa pravilima vlasnika platforme, sopstvenim ubeđenjima i sklonostima, gastro erotskim na primer, može da objavljuje šta poželi. Pa tako i ono što je doručkovao, užinao, ručao, večerao i noću čalabrcnuo ako se budio i bludio do frižidera.

Tako nam se moglo učiniti da „food porno“ sklonosti ima i Aleksandar Vučić. Meni, pak, izgleda da se zalogaj sladostrasti može naći čak i u samom nabrajanju čime se sve dotični u poslednjih par godina čašćavao, a vascelo srpstvo i građanstvo razgaljivao fotografijama na internetu. U nabrajanju, kao jednom od omiljenih hipnotičkih oruđa predsednika u kontaktu sa građanima – ono kad počne da nabraja nazive sela i zaseoka ili sadržaj robnih zaliha.

U slučaju food porno žanra „AV“ to zvuči ovako: viršla ispred robne kuće Ikea, supa u Yumisu pa topla supa u Davosu, srpska proja, turska baklava, sremska lubenica, krilca kod Ane, pečeni kukuruz kod „makedonskog naroda“, jagnjetina spremana osam sati, kamilje meso, humus i tabule kod arapskih prijatelja, slanina iz Viskonsina, punjene lignje od mame, čokoladice sa malinom, pita krompiruša, zeljanica i sirnica, boranija, pinđur, pa burek i jogurt za doručak za klasičare, a za one pomalo nastrane – kiflice i gumene bombone, peglana pirotska kobasica, zeljanica, ljutenica, trljanica, pasulj fabrički i vojnički, ćevapi, sarajevski, pazarski i leskovački, zelena salata, mantije, riblja čorba. Uz to fotografije posluženja u domaćinstvima koja je obilazio i posluženih jela na svečanim ručkovima i večerama sa stranim zvaničnicima, pa odlazak „iza kamere“ ili „iza scene“ – torte koje sam mackao i konačno poseta kuhinji i, što bi rekao Ivo Serdar, „kušanje hrane“ koja se sprema za večeru sa predsednicom Grčke.

Ovo su samo probrane i van hronološkog reda „montirane“ sličice, nije to sve, ali dovoljno da poverujemo da imamo posla sa gastroerotofilom ili sa nekim ko želi da iskoristi sva čula, nagone, mehanizme i kanale da uđe biračima u domove, glave, stomake.

No, dok on to radi u svoja četiri profila i stranice, zamalo ne napisah zida, to je ravnopravan odnos, nešto što bi možda više priličilo javnoj ličnosti iz neke druge branše i na nekom drugom položaju, ali i gorih smo se i neprikladnijih stvari od njega nagledali i naslušali.

Problem je u nečem drugom, odnosno na drugom ražnju se krije špikovani zec. To su mediji. Ironično preuveličavanje „javljaju li šta je doručkovao“, korišćeno da opiše opsesivno bavljenje šarenih ili žutih medija nekom ličnošću – bilo da je to sportista, glumac, član kraljevske porodice ili podanički odnos „ozbiljnijih“ medija prema vlastodršcima, kod nas je postalo jeziva realnost. Prihvaćeno je kao sasvim normalno da i tabloidni i šareni, i ozbiljni, i kritički nastrojeni mediji izveštavaju i prenose kakve je slike hrane Vučić postavio, šta je pojeo, a šta nije (setimo se „9 grama voćne salate i 3 keksića u Briselu mislim da nikada nisam pojeo, ne zato što se domaćin nije potrudio, već zato što osećam ogromnu odgovornost za predstojeće razgovore“).

Može li gore od toga?

Pa naravno da može. Kada se on, sa funkcije predsednika ili premijera, u TV nastupima u „ozbiljnim“ intervjuima bavi šniclama i biskvitima. Baš onima koje nije pojeo, zabrinut za Srbiju. Možda je i to poruka nekim biračima da je normalno da se šnicle ne jedu kada je Srbiji teško i kada je ugrožena. Apstinencija kao podžanr food pornografije.

Peščanik.net, 30.03.2023.