Makedonija: Krvava izborna svadba

Dok je lider „narandžaste“ VMRO-DPMNE Nikola Gruevski ispijao pobednički šampanjac, svi drugi, u samoj Makedoniji i van nje, bili su zgroženi količinom i intenzitetom nasilja na područjima gde Albanci vode glavnu reč. Oružani sukobi partijskih policija dve vodeće albanske stranke, i između njih i zvanične policije, jedan poginuli, više desetina ranjenih, glasanje pod pretnjom kalašnjikova i pištolja, otimanje i punjenje glasačkih kutija, čak i otmice članova biračkih odbora – sve to ličilo je na precizno izrežirani horor, koji je, istini za volju, postigao cilj: Makedonija je u šoku, međunarodna zajednica takođe, tamošnja levica u pravom nokdaunu, desničarski VMRO sa ubedljiva 64 mandata (od 120 koliko je u Sobranju) na pragu apsolutne, možda i apsolutističke vladavine. Država pak nemoćna (ili nevoljna) da spreči paradoks da se u većinskom, makedonskom delu izbori odvijaju mirno i demokratski, a u drugom, manjinskom, albanskom, vodi pravi rat.

No, ako i ima mesta zaprepašćenju nad brutalnošću članova i simpatizera, pa i lidera dve rivalske albanske stranke, Demokratske unije za integraciju (DUI) Alija Ahmetija i Demokratske partije Albanaca (DPA) Menduha Tačija, pravog iznenađenja nema. Desilo se upravo to što se danima pre 1. juna najavljivalo međusobnim oružanim i bombaškim „čarkama“ u mnogim mestima severozpadne Makedonije gde žive Albanci, i na šta su svi blagovremeno upozoravali. I što je vlada Nikole Gruevskog veoma dobro znala, ali nije mrdnula malim prstom da se izborni proces među tamošnjim Albancima ne pretvori, kako neko reče, u „krvavu svadbu“.

Postizborna nastojanja dosadašnjeg i budućeg premijera da relativizira i umanji dimenzije nasilja možda su najbolji indikator da pravog krivca valja potražiti ne samo među albanskim liderima, već i u samoj vladi, koja je, izgleda, i sama (in)direktno kumovala nasilju. U tom svetlu valja posmatrati i, blago rečeno, kontroverznu ulogu policije, čak i njeno (sa)učestvovanje u pretvaranju birališta u bojna polja.

Neke procene, međutim, idu još dalje: vladajuća VMRO-DPMNE je, u stvari, svojim nečinjenjem dala odrešene ruke svom dosadašnjem i najverovatnije budućem koalicionom partneru Tačiju (DPA) da „po svom nahođenju“ reši problem sa Ahmetijem (DUI), liderom čija je ONA 2001. izazvala kratkotrajni rat Albanaca i makedonske države. Rat je okončan Ohridskim sporazumom, ali je kriza ostala da visi u vazduhu, sve dok nije na najgori mogući način eksplodirala u već „slavnom“ Aračinovu, tetovskom i debarskom kraju, pa i delovima Skoplja u kojima pretežno žive Albanci.

Makedonija je de facto podeljena na dva dela: albanski, u koji makedonska država gotovo i da nema pristupa, i makedonski, u kome VMRO ima apsolutnu dominaciju. Obračun među albanskim partijama je, zapravo, bio pokušaj da se po svaku cenu osvoji većina, uđe u vladu, i tako uspostavi potpuna kontrola nad „svojim delom državne teritorije“.

Kako, ipak, 1. juni nije dao uverljivog pobednika (DPA ima mandat više od rivala), a opet i jedna i druga partija slave, sva je prilika da će tek glasanje na ponovljenim izborima na više desetina biračkih mesta pokazati ko će odneti prevagu. Gruevskom bi najviše odgovaralo da to bude DPA, zbog loših iskustava u „saradnji“ sa Ahmetijem, koji se u Skoplju smatra „tvorevinom“ Zapada i Solaninim pulenom. U atmosferi pregrejanih strasti, dok Gruevski i njegovi slave, a opozicija (SDSM), čiji je neformalni lider šef države Branko Crvenkovski, još nije shvatila šta joj se desilo, nasilje u albanskim mestima i na ponovljenim izborima može se ponoviti, uprkos upozorenjima EU, OEBS i Vašingtona.

Gruevskom odgovara još jedan savez sa Tačijem, čime sebi, u odsustvu prave opozicije, obezbeđuje apsolutnu slobodu vladanja, Albancima pak „suverenu“ kontrolu nad „svojom“ teritorijom. Briselu se, opet, šalje poruka da je njegovo strahovanje da se Makedonija udaljava od evroatlantskih integracija i približava izolacionizmu i te kako osnovano. Faktička federalizacija Makedonije podmiruje apetite „umerenijih“ Albanaca, ali i ohrabruje najekstremnije albanske snage kojima je stalo da se osujeti eventualni ulazak Makedonije u NATO i EU, jer bi time priželjkivane promene granica (Velike Albanije ili uvećanog Kosova) bile nemoguće.

Samo do pre dve godine Makedonija je, kao kandidat, bila na samom pragu određivanja datuma za početak pregovora o ulasku u EU. Sve je, međutim, nakon prve pobede Gruevskog na izborima 2006. krenulo nizbrdo, pa je danas država, reklo bi se, udaljenija od Brisela više nego ikada, sa velikim izgledima da je najnoviji izborni kolaps potpuno izbaci iz evropske kompozicije. Raspad mukom stečenog konsenzusa makedonskih i albanskih partija oko evrointegracija, kao i sve dramatičnija previranja unutar albanskog političkog tabora, doveli su do skoro potpunog zastoja u reformama, a u međuvremenu je dugotrajni spor sa Grčkom oko imena države prerastao u jedan od glavnih uslova za prijem u EU i NATO i praktično zaustavio Makedoniju na tom putu.

Aprilski samit NATO u Bukureštu i odluka da se zbog grčkog veta Makedoniji uskrati poziv za učlanjenje u Alijansu bili su prekretnica, težak udarac Makedoniji i njenim dugogodišnjim naporima da se prilagodi evropskim vrednostima. Taj čin je iz temelja preokrenuo raspoloženje javnog mnjenja, pa je procenat od 90 odsto proevropski orijentisanih građana u međuvremenu prepolovljen. Uverenje makedonskih građana da se njihova država neopravdano kažnjava i žrtvuje zato što nije pristala na grčke ucene i ultimatume bilo je presudno da se evrooptimizam pretoči u evroskepticizam, početna rezignacija preraste u razočaranje i prkos, što je premijer Gruevski iskoristio raspustivši parlament i raspisavši vanredne izbore, ubeđen da će mu populistička i nacionalistička antizapadna retorika, a i potpuna kontrola nad polugama državne vlasti, doneti apsolutnu vlast, uprkos upozorenjima opozicije i Brisela da će vanredni izbori značiti gubljenje dragocenog vremena i dodatno destabilizovanje države.

Tako se i desilo: Gruevski je osvojio apsolutnu vlast, Albanci su se međusobno oružano pokarabasili, a Makedonija uletela u još dublju krizu, iz koje će se teško izvući. Zapravo je na raskrsnici kuda da krene: da nastavi put ka Evropi, što se sada čini sizifovskim poslom, ili da zapliva u vode samoizolacije. Najava Gruevskog da sa Grčkom neće biti nagodbe koja će značiti odricanje od ustavnog imena, gubitak nacionalnog identiteta („pa makar se vratili u kolibe“), odnosno da će se narod o tome izjasniti na referendumu, tumači se kao nagoveštaj da će se ionako pogoršani odnosi sa južnim susedom produbiti, o čemu ubedljivo govore najnoviji obostrano izazvani incidenti.

Iako Gruevski u prvim postizbornim izjavama ističe da Makedonija „ostaje verna evroatlantskim integracijama“, ne vidi se formula kako će to skopski zvaničnici i ostvariti. Grčka ministarka spoljnih poslova Dora Bakojani je, doduše, posle izbora poslala poziv za hitan nastavak pregovora, ali je u isto vreme pokrenula opsežnu diplomatsku kampanju u EU, NATO i SAD kojom se negiraju i ime, i istorija, i jezik i makedonski nacionalni identitet.

Grčkoj se ovih dana u određenoj meri pridružila i Bugarska, koja je, iskoristivši članstvo u EU, u njenim forumima organizovala „naučne skupove“ o „bugarskom karakteru makedonske nacije“. Kada se tome pridoda i dugotrajni crkveni spor sa Srbijom, kao i najnovije talasanje u albanskoj populaciji, slika o izgledima Makedonije da prebrodi dosad najtežu krizu postaje još sumornija.

Pod uslovom da naknadni izbori u albanskim sredinama proteknu bez novih incidenata, stari-novi premijer će se naći pred nekoliko teških odluka. Očekivano priznavanje nezavisnog Kosova više se ne može odlagati, što će, nema sumnje, pogoršati odnose sa susednom Srbijom. Mora se odrediti i da li će se sa Grčkom nastaviti pregovori ili će „adekvatnim“ odgovorom na grčku nacionalističku tvrdokornost, ucene i provokacije Makedonija samu sebe eliminisati iz daljeg integrativnog procesa. Desi li se ovo potonje, država će postati još lakši plen neproduktivne kohabitacije dva nacionalizma (makedonskog i albanskog), predmet novih balkanskih (teorija krvi i tla) ekspanzionističkih kalkulacija i ambicija susednih država (svojevrsna repriza balkanskog rasparčavanja teritorije Makedonije).

S druge strane, iako je tvrdio da je izbore raspisao kako bi uklonio opozicionu parlamentarnu blokadu i omogućio da se „reformski zakoni bez problema donose“, mnogi makedonski analitičari se slažu sa procenom da to baš i nije odlika Gruevskog i da će ubedljiva pobeda VMRO-DPMNE potvrditi njegovu pravu, autoritarnu prirodu, što će, sasvim izvesno, izazvati nove potrese na makedonskoj političkoj sceni.

Ma koliko tvrdio da je makedonska država najodgovornija za stanje u sopstvenoj avliji, odnose sa susednim državama, dinamiku evroatlantskih integracija, pa i najnovije nasilje u albanskim sredinama, ostaje utisak da je Brisel, po ko zna koji put, prokockao priliku da bržom integracijom Makedonije izbegne opasnost od destabilizacije regiona. Preokupiranost EU i NATO Kosovom i Srbijom odvukla je pažnju evropskih zvaničnika od makedonskih prilika i njenih nevolja sa susedima, ali sada imaju problem više – kako da albanska „krvava svadba“ ne preraste u novo balkansko „bure baruta“.

Koliko je pak birokratska logika briselske oligarhije u stanju da to shvati, ostaje da se vidi…

…Neki odgovori (vrlo obeshrabrujući) iz Brisela, međutim, već stižu. Makedonija je u nedelju postala novo problematično dete Unije. Osnovna poruka izbora jeste da su makedonski političari indiferentni prema evrointegracijama. Oni se podsmevaju Briselu, „jer živi u iluziji da ima nekakav uticaj na politiku makedonske države“. Makedonija je, kažu u sedištu EU i NATO, na dobrom putu da postane „nova Srbija“, jer je sa novim izborima poslala poruku kako želi da živi u izolaciji, ignorišući upozorenja EU, NATO i SAD.

Država je dobila još jednu priliku da na ponovljenim izborima ispravi sve što je namerno propustila, kako se ne bi desilo da Gruevski završi kao Lukašenko, a Makedonija kao Belorusija. Upozorava se da sve dok Brisel ne dobije jasno uveravanje da vlast i vodeće partije ne stoje iza falsifikata i nasilja, Gruevski neće dobiti puni legitimitet u EU.

Slaba je uteha to što su evropski političari prvi put javno progovorili o političkoj nekulturi i nedemokratskim manirima albanskih političkih partija. Brisel, naime, više nema nameru da zatvara oči pred razmaženošću jedne etničke strukture, koja ima garantovani pristup vlasti, i čija arogancija ruinira budućnost svih građana Makedonije.

To su poruke iz Brisela. Sada je na potezu Makedonija. Država koja dozvoljava da se na njenu policiju puca iz sedišta vodećih albanskih političkih partija, pa da potom te iste partije integriše u vlast, teško da može povratiti izgubljeni kredibilitet. Ipak, kako se kaže, nada umire poslednja.

Peščanik.net, 05.06.2008.