Manifest: kako osvojiti pravo na dostojanstveni rad

Pre izvesnog vremena pročitao sam odličan tekst „(Samo)sagorevanje milenijalaca“ koji govori o specifičnim dobro plaćenim profesijama, ali zaključci do kojih autor Lučić dolazi mogu – sa izvesnim nužnim korekcijama, zapravo s više preciziranja – sasvim dobro poslužiti da se ilustruje položaj svakog radnika u savremenim radnim odnosima. Njih odlikuje fleksibilnost koja je samo naizgled pogodna za obe strane – radnika i poslodavca – a zapravo služi poslodavcu da obriše granice privatnog i poslovnog života, da učini radnika potpuno dostupnim i potpuno podređenim volji poslodavca. Lučić pravilno zaključuje da je to – makar kod ljudi koji se bave visoko specijalizovanim i dobro plaćenim poslovima – stvar ličnog izbora, ali je kultura s takvim obrascima ponašanja nametnuta neoliberalnom logikom vlasništva poslodavca nad svakim aspektom života radnika. Jer, ako neće on, radnik, da izgara na poslu, ima ko će ga zameniti podjednako efikasno.

Upravo se tu može naći dodirna tačka između bankarskog službenika, berzanskog brokera, čistača ulica i motača kablova. Eksploatacija je uvek prisutna, bez obzira na to da li smo spremni da „za gazdu“ odgovaramo na mejlove klijenata iz toaleta u šest ujutru, mnogo pre nego što nam je počelo radno vreme, ili ćemo provesti dodatnih šest sati (posle onih osam koje odradimo i koji su nam jedino plaćeni) za fabričkom trakom da bismo ostvarili previsoko postavljenu radnu normu.

Zbog toga je i priča o ljudima koji izgaraju na poslu priča o svima nama, priča o urušavanju radnih prava ali i o nametanju dogme da alternativa četrnaestočasnovnom radnom vremenu, oduzimanju privatnog i porodičnog života, odricanju od godišnjeg odmora – ne postoji. Istina je da postoji, da za one koji ubiraju višak vrednosti važe pravila drugačija nego za one koji taj višak stvaraju radeći 60 i više časova nedeljno, za one koji su lišeni mogućnosti da zatvore vrata kancelarije, odu iz fabričke hale, ugase laptop ili mobilni, i jednostavno se isključe iz sveta posla.

Radno vreme „od 7 do 15 časova“ ne pamte dobro ni oni najstariji radnici. „Od 9 do 17“ nam je već mnogo bliži izraz. „Od 7 pa dok se ne završi posao“ važi čini se za mnoge radnike u poslednjih par decenija, a naročito u drugoj deceniji XXI veka. A za neke jednostavno važi pravilo „non-stop, 0-24“. I naizgled su svi time zadovoljni ili makar prema tome ravnodušni. A ne mora da bude tako loše, ni približno.

Kako povratiti dostojanstvo radu i osnovna prava, koja su se još koliko pre dvadeset-trideset godina podrazumevala? Naivno je očekivati da će se poslodavci dobrovoljno odreći dodatnog profita koji im radnici stvaraju radeći do iznemoglosti. Ne, baš kao u XIX veku, za ta prava se danas moramo ponovo boriti. Osvojiti ih iznova. I danas kao pre dve stotine godina, država nije na strani radnika. Neće ni biti, jer se pojedinci koji je vode hrane kapitalom koji nameće drugačije interese od radničkih, iako se krajnje ironično sam državni aparat isključivo finansira iz sredstava koja obezbeđuju radnici.

Prvi korak u ovoj borbi mora biti vraćanje izvornim radnim pravima – ograničeno radno vreme, pre svega, u osnovi je aspiracija da se radnik ponovo smatra čovekom, a ne robom (shvatite ovu reč u oba njena značenja). To znači drastičnu destimulaciju prekovremenog rada – ako poslodavac tako nešto želi, mora znati da će morati drastično više da plati. Nepostojanje izuzetaka i nepostojanje mogućnosti odricanja od osnovnih prava – kao što su dnevni, nedeljni i godišnji odmor – te mogućnost da radnik kaže odlučno NE poslodavcu a da pri tome ne snosi posledice gazdine retribucije, moraju postati osnovna pravila ne samo regulative nego i prakse. Ako bi poslodavac morao da odvaja znatna finansijska sredstva kao naknadu štete radniku za svako kršenje zakona, a još znatnija državi kao porez na bezobrazluk, sigurno je da bi se za relativno kratko vreme odnos poslodavaca prema radnicima izmenio nabolje.

U to ime, moramo se boriti protiv svake fleksibilnosti. Bilo bi isključivo i pogrešno reći da ona nikako nije potrebna na savremenom tržištu rada, ali pojedine forme fleksibilnosti su izmišljene isključivo zbog eksploatacije i nemaju veze sa takvim potrebama. Dakle, odlučno NE: agencijskom zapošljavanju, omladinskim zadrugama, dualnom obrazovanju, radu van radnog odnosa, radu na crno, ugovorima sa nultim radnim vremenom (ove poslednje još nismo ni upoznali ali nam se sprema u budućnosti).

Moramo povratiti pravo na privatnost. U svetu u kojem je logično da nas poslodavac zove, piše, angažuje u svako doba dana i noći, da nas prati preko telefona ili računara, privatnosti zapravo nema. Nema je ni u svetu u kojem poslodavac beleži svaki odlazak u toalet i napuštanje radne trake, savetuje upotrebu pelena i obeležava radnice koje imaju mesečni ciklus, ukida nam pravo na bolovanje i traži da pregleda medicinsku dokumentaciju, na šta nema pravo. Svaki kontakt posle radnog vremena morao bi da bude zabranjen – izuzev ako se ne plaća posebno, a i tada sa oštrim ograničenjima. Svaki kontakt koji predstavlja povredu intime, ličnog i porodičnog života radnika, zabranjen je kako na radnom mestu tako i van njega – ali država ništa ne radi na sankcionisanju bahatih poslodavaca, što se mora promeniti.

Moramo raditi da bismo živeli, a ne živeti da bismo radili. Ovo podrazumeva znatno uvećanje minimalne zarade, potpuno drugačiji sistem minimalnih plaćanja, socijalnih davanja i kontrole poslodavaca. I naravno, potpuni zaokret u poreskom sistemu – oporezivanje najsiromašnijih na račun nižeg poreza bogatima, mora da prestane. Kreditiranje i pokloni „investitorima“ koji potiču od teško zarađenog novca građana, dok se socijalna davanja ukidaju ili svode na minimum, u rangu su genocidnih radnji prema sopstvenom narodu.

Zanimljivo je u tom smislu posmatrati pojam prinudnog rada danas u Srbiji. Postoji „klasičan“ prinudni rad – nezakonit i neustavan ali ipak prisutan u propisima i praksi – kao što je radna aktivacija korisnika novčane socijalne pomoći ili rad dece na dualnom obrazovanju. Ovi oblici mogu se podvesti i pod međunarodne standarde zabrane prinudnog rada. Ali druga varijanta prinudnog rada, koja nije predmet pravničkih, ali jeste socioloških studija, jeste rad ljudi koji rade u nekim specifičnim statusima jer drugačije ne mogu da prežive.

Tu su najpre penzioneri koji rade, zatim oni koji rade po dva posla ili čak i više poslova istovremeno. Ako proširimo dalje ovu sliku, to su oni koji rade na crno, pa zatim oni koji rade u užasnim uslovima (u radnom odnosu ili van njega), koji su ispod zakonskih minimuma – svi oni rade dobrovoljno, ali samo zato što moraju i zato što na tržištu rada za njih nema drugih, „normalnih“ poslova, na kojima će raditi dostojanstveno i na kojima će zarađivati onoliko koliko im je potrebno za dostojanstven život.

Minimalna zarada mora se definisati ne samo kao zaštitna mera za poslodavca, već i kao način ostvarivanja dovoljnih minimalnih prihoda za puno radno vreme, koji mogu zadovoljiti makar najosnovnije potrebe radnika i njegove porodice. Ona se dalje mora diferencirati, da bi se izbegle situacije da svi kod nekog poslodavca rade za minimalnu zaradu. Konačno, veće ulaganje poslodavca u uslove rada i prihode zaposlenih može se ostvariti progresivnom poreskom politikom – tada poslodavac može da bira da li će umanjiti svoj profit i usrećiti zaposlene, ili uvećati profit pa lavovski deo profita dati državi, koja će ga opet vratiti građanima kroz veća socijalna davanja i kvalitetnije osnovne usluge, kao što su zdravstvo i prosveta.

Situacija u kojoj se višak vrednosti koji stvaraju užasno siromašni radnici nesmetano odliva iz zemlje, neodrživa je i sa stanovišta socijalnog mira i sa stanovišta opstanka te zemlje – ove politike moraju se drastično promeniti.

Sve napisano deluje kao spisak želja koje su trenutno nedostižne, i to je tačno. Situacija se međutim može veoma lako promeniti. Trebalo bi najpre promeniti način razmišljanja, pa ljude koji o nama odlučuju i politike koje sada sprovode u isključivom ličnom interesu i interesu malog broja podobnih „investitora“. Promene zakonodavstva prate promene politika; država može ponovo oživeti svoje socijalne funkcije, kao i one zaštitne. Nećemo propasti bez stranih „investitora“; možemo živeti bolje nego sada, daleko bolje, uz manje korumpiranu i savesniju vlast i racionalniju raspodelu novca koji sami stvaramo.

Takav život je moguć i takav svet je moguć za relativno kratko vreme. Samo prethodno moramo promeniti one koji su ga učinili nepodnošljivim.

Peščanik.net, 24.08.2019.