- Peščanik - https://pescanik.net -

Mari li opozicija za Šabac?

Foto: Peščanik

Ima li iko iz opozicije da kaže nešto o Šapcu? Da objasni iz tog presudno važnog opozicionog ugla šta se tamo događa i zaslužuju li prema režimu opoziciono nastrojeni žitelji Šapca da sa njima i njihovim još aktuelnim gradonačelnikom budemo solidarni? Ili šabačkog gradonačelnika treba kazniti jer je to zaslužio zato što je pogrešio i izašao na izbore, pa makar izvršilac te pravedne kazne – dželat dakle – bio sam kriminalni režim, protiv koga tobože ujedinjena stoji čitava opozicija? Hoće li se naći neko iz opozicije da pritrči i skloni Zelenovićevu glavu sa panja ili će opozicioni čelnici ostati u publici da zadovoljno trljaju ruke – jedan manje u igri za opozicioni presto.

Dobro, u Demokratskoj stranci su zauzeti, tuku se među sobom za svoj jadni mali presto. Stranka slobode i pravde ne vidi šta joj se događa pred nosom, zagledala se u daljinu iščekujući intervenciju spolja. Nova stranka i Pokret slobodnih građana se, začudo, ujedinjuju, nemaju preča posla. Ne davimo Beograd brine o broju kolona. Dveri, sasvim prikladno, muči identitetski problem – kako se sa progresivnom agendom predstaviti kao konzervativna desnica? Onomad, kada je gladovao, Obradović je prošao otprilike tako kako danas prolazi Zelenović. Izgleda da je, nažalost, tada – preko svojih leđa – naučio lekciju o ujedinjenoj domaćoj opoziciji.

Režim s Vučićem na čelu uporno šalje nedvosmislenu poruku – ako hoćete da nas pobedite, morate da se bijete protiv nas na ulici i dokažete da ste jači. Sve drugo – institucije poput parlamenta ili sudova, procedure poput izbora – za ovaj režim samo su fasada za golu silu. Režim provocira da se na silu odgovori silom. Poziva na pobunu protiv sebe i sladi se svaki put kada nam stavi do znanja da za pobunu nemamo kapaciteta. To je opasna igra, naravno. Ali, za sada im prolazi. Zašto? Sasvim konkretno – zašto nema pobune ili protesta ujedinjene opozicije u Šapcu? Zašto je nemoguće priznati i oprostiti grešku izlaska na izbore i okrenuti novi list zajedničke borbe protiv režima?

Neka o Šapcu razmišlja opozicija, mi ćemo nadalje o kapacitetima za pobunu. Što će nas na kraju opet dovesti do Šapca. Uvrežena je predstava da do pobune vodi brutalno ponašanje vlasti, loši uslovi za život, velika nepravda, osećanje egzistencijalne ugroženosti. Da je samo do toga, Srbija bi se valjala u pobunama i protestima, tih kapaciteta ovde ne manjka. Lažni doktorati, poplave, pad helikoptera, rušenje u Savamali, krađa izbora, stranačko zapošljavanje, zloupotreba položaja, pokorno pravosuđe pod političkim pritiskom, lažni podaci o zarazi i brutalne a besmislene mere protiv zaraze – svaka od tih stvari ponaosob i sve one zajedno, više su nego dovoljne za svakodnevne proteste (po beloruskom scenariju).

Istina, sporadičnih protesta je bilo, ali je utisak da je iz tih sukoba kao jača izlazila vlast, a ne opozicija. Ako je dovoljno razloga, šta nam nedostaje za uspešnu pobunu? U danas klasičnoj komparativnoj studiji „Buntovno stoljeće“1 o pobunama u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj od 1830. do 1930, istoričar, politikolog i sociolog Charles Tilly objasnio je da za pobunu nisu dovoljni samo razlozi. Oni nisu čak ni presudni. Od razloga su mnogo važnije karakteristike kojih ima ili nema na strani od koje bi se očekivala pobuna. On tu pre svega misli na organizaciju i na svakodnevne rituale zajedništva. Tamo gde nema organizacije i takvih rituala, nema ni protesta ni pobune.

Tilly će navesti još dve bitne stvari. Prva je da uglavnom nijedna nasilna masovna pobuna nije planirana kao nasilna. To su najčešće bili mirni protesti, koji su prerasli u nasilne sukobe kada je vlast pribegla nasilju protiv demonstranata. Dobro organizovani i solidarni demonstranti na nasilje vlasti odgovorili bi silom da se zaštite i odbrane jedni druge. Drugo, priroda organizacije i mirnog protesta uslovljena je okvirom, to jest prirodom poretka protiv koga se podiže pobuna. To praktično znači da su protest ili pobuna svojevrsni odraz u ogledalu režima. Ako su analize Charlesa Tillyja tačne, šta nam govore o opoziciji i njenim kapacitetima da pruži otpor tekućem režimu u Srbiji?

Umesto odgovora, zaključimo tekst novim nizom pitanja. Kako je danas organizovana opozicija u Srbiji? (U vezi sa tim, da li je slučajno što režim, uz ogromnu pomoć opozicionih aktera, uporno i temeljno radi na razbijanju svake opozicione organizacije?) Koji su to svakodnevni ili barem sporadični rituali zajedništva kojima opozicija kod žitelja Srbije gradi osećanje pripadnosti i solidarnosti? Ako su opozicione organizacije odraz u ogledalu vladajućeg poretka (sa idejom da može biti samo jedan), da li takva simetrija radi za režim ili za opoziciju? Konačno, kada se Zelenović zajedno sa Šapcem pušta niz vodu (setimo se pokušaja rušenja lokalne vlasti u Šapcu za vreme poplava), da li tako dobijamo jaču opoziciju ili jači režim?

Peščanik.net, 13.10.2020.

ŠABAC

________________

  1. Charles Tilly, Louise Tilly, Richard Tilly, „Buntovno stoleće 1830.–1930.“, prevela Vesna Arsovski (Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2002). Knjiga je izvorno objavljena 1975.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)