Medijsko samoubistvo u najavi

Evropska unija kao da je ovih dana krenula u obrazovnu ofanzivu u Srbiji. Ovdašnja delegacija Evropske unije stala je iza kampanje Obrazovanje je važno, a stigao je i novac iz EU za medijsko opismenjavanje najmlađih žitelja Srbije. Da se deca i mladi ovde medijski opismene staraće se jednim delom i – ko drugi, zaista, nego – RTS. Od ponedeljka je na drugom i trećem programu ove nacionalne televizije krenula serija „Superheroji medijske pismenosti“. Da, da, ni manje ni više, nego „superheroji“ medija i novinarstva na RTS-u.

Medijska pismenost tema je već decenijama. Kod nas je, recimo, izdavač Clio sada već daleke 2011. objavio prevode barem dve vredne knjige, zapravo udžbenika o medijima i medijskoj pismenosti: Izučavanje medija Stuarta Pricea, originalno objavljena 1993, i Medijska pismenost W. Jamesa Pottera, sa prvim izdanjem na engleskom iz 1998. Na istom tragu, Clio je 2018, iste godine kada je štampan i original, objavio prevod Antidruštvenih mreža Sive Vaidhyanathana, svojevrsnog priručnika za kretanje po društvenim mrežama te njihovo korišćenje i razumevanje.

Ko god se danas ovde poduhvati širenja medijske pismenosti, svakako neće krenuti od nule. (Ako ćemo se pored pismenosti baviti i medijskom arheologijom, kao upečatljivi rani pokušaj medijskog opismenjavanja dece od 1974. imamo izvanrednu „zabavno-edukativnu“ emisiju „Kocka, kocka, kockica“, na ondašnjem RTB-u.) Postoji, međutim, dobar razlog zašto naglasak na medijskoj pismenosti baš danas i to ne samo u Srbiji nego širom (zapadnog) sveta. Početkom 2020. BBC je takođe najavio seriju kratkih priloga o medijskoj pismenosti, a zapravo lekcija za medijsko opismenjavanje mlade publike. Sve epizode/lekcije BBC-a zajedno sa dodatnim materijalima za razgovor nastavnika i učenika mogu se pogledati ovde. Naprosto nije moguće prevideti vezu između brexita i pobede Trumpa na izborima za predsednika SAD iz 2016. te jačanja svesti o potrebi da se širi medijska pismenost.

Pritisak da se sa medijskom pismenošću kao predmetom uđe u (sve) škole došao je dakle iz polja politike, kako to obično i biva sa novinama u obrazovanju. Moralni sud o Trumpovom shvatanju politike i vlasti te korišćenju laži da se na vlasti održi, bacio je novo svetlo na medijsku pismenost. Iako se pojam istine nametnuo kao ključni, medijska pismenost ne svodi se samo na sposobnost da se utvrde/provere činjenice i istina razluči od laži. Pored toga, važno je i kako nam se činjenice predstavljaju i tumače. Naposletku, bitno je i kako mi činjenice i svoja tumačenja predstavljamo drugima. Autori BBC-ovog serijala izabrali su da priču sačine od dokumentarnih materijala, a da naratora smeste u redakciju i TV studio.

Zanimljiv je i izbor dokumentarne građe – autori nisu štedeli svoje mlade gledaoce: predočili su im teške teme i dramatične slike. Način, pak, na koji narator komunicira sa njima jednak je načinu na koji se u informativnim programima komunicira sa pretpostavljenom odraslom i kompetentnom publikom, što znači da on sa svojom mladom publikom razgovara na ravnoj nozi. Što ne čudi, ulog je velik: serija se obraća deci od koje se očekuje kada odrastu da donose bolje odluke od svojih roditelja. To je krupna ambicija i BBC daje sve od sebe da ne podbaci u tom poslu.

U Hrvatskoj, te u Bosni i Hercegovini takođe se već neko vreme ozbiljno razmišlja o medijskoj pismenosti kao temi u školama i s nešto manje uspeha se radi na tome. U nesrećno okončanoj reformi kurikuluma u Hrvatskoj, medijska pismenost postavila se kao veština koju treba usvojiti na časovima iz maternjeg jezika i književnosti. To je bila pametna odluka, daleko bolja od uvođenja novog predmeta o medijskoj pismenosti. Mnogo toga što je važno za razumevanje i tumačenje književnog teksta, bitno je i za shvatanje vesti: ko nam se obraća, kako nam se obraća, šta time želi da postigne – podjednako su bitna pitanja i za književni tekst i za vest. Naposletku, u književnom delu se može lagati baš kao što se laže u vestima i učenici bi morali da budu sposobni da to vide.

Tu se, međutim, i slomila hrvatska reforma kurikuluma. Kao i kod nas, tamo se maternji jezik i književnost vode kao predmet iz nacionalne grupe predmeta. Njihova primarna uloga nije da opismene (ni medijski ni uopšte), nego da utuve identitetske obrasce. Opismeniti ili osposobiti đake da kritički misle stoji nasuprot identitetskoj indoktrinaciji na kojoj počivaju naše škole. O to se lome pokušaji da se medijska pismenost provuče kroz domaću nastavu maternjeg jezika i književnosti.

Ako ne mogu škole, može li RTS medijski da opismeni decu? Videli smo, iza prosvetne akcije BBC-a stoji jak politički motiv. On je politički u širem smislu (važno je da ljudi mogu da donesu utemeljene odluke, a za to je potrebno da nauče kako da se informišu) i u jednom specifičnom užem smislu (dva krupna politička događaja bila su okidač za kampanju medijskog opismenjavanja). Kakav bi politički motiv mogao da stoji iza obrazovnog posla na RTS-u? Vučić je po svemu Trumpov (ili, kad smo već kod Britanaca, Farageov) politički blizanac. Da li je to RTS rešio da ustane protiv Vučićevih laži, makar i tako, posredno, u svojim obrazovnim programima, kada to već nije u stanju da radi u svojim informativnim emisijama?

Ako je suditi prema prvim epizodama, nažalost nije tako. Sve slabosti ovdašnje prosvete jasno su vidljive i u ovom novom obrazovnom „superherojskom“ serijalu. Odnos prema deci je snishodljiv i paternalistički. A sadržaj (praktično nebitan u odnosu na ono što se zaista događa u svetu oko dece) iznosi se na rigidni način ex cathedra: „sedi, slušaj i gledaj“ – tako se obraća dečaku osoba koja bi trebalo nešto da ga nauči. Mnogo podataka, a malo suštine. Zanimljivo je da uprkos želji da se mnogo kaže, ostaje utisak da „Superheroji“ u epizodama daju mnogo manje nego što to daju epizode BBC-a, iako prve traju 12 minuta a druge samo 3.

Čudna je i zamisao o naravoučenijima za koja su zadužena deca prerušena u „babe“ obučene u kostime iz 19. veka, koja se krevelje i ače. Ako se htela napraviti distanca od „poučnosti“, onda nije jasno koji je njen smisao. Ako se htelo reći da svetonazori iz 19. veka i danas treba da budu smernice te da deca treba da ih prihvate kao svoje u meri da se sa njima poistovete – to je već opasna poruka. A ako je autor serije time hteo samo da napravi referencu na TV dela legendarnog Timothyja Bayforda („Neven“ i „Poletarac“), to je pažnje vredan pokušaj, ali bez jasne svrhe u novom „superherojskom“ kontekstu.

Ponegde zaista blesne i poneko dobro rediteljsko rešenje (poput brisanja „četvrtog“ zida). Ali, sve zajedno, kao serijal „Obrazovanje je važno“ (gde su se autori zaista potrudili da svoje priče povežu sa stvarnim životom, ali ih je zadati okvir ipak u tome osujetio), tako je i superheroje medijske pismenosti praktično progutao kontekst domaćeg naopako postavljenog obrazovnog sistema.

Autor serije se kroz lik Mileve nameće deci kao neosporni autoritet. Ne navode se izvori za znanja koja se predstavljaju, pa se tako deci uskraćuje mogućnost da provere ono što „slušaju i gledaju“. Recimo, već u prvoj epizodi se kao ilustracija o potencijalno jakom manipulativnom učinku medija daje anegdota iz 1938. o izvođenju radijske drame (po čuvenom sf romanu H.G. Wellsa) „Rat svetova“, reditelja Orsona Wellesa. Kaže se da je Welles svojom dramom uspaničio milione Amerikanaca. Ali, ta priča je samo mit. Ne postoje dokazi da se to zaista dogodilo. Zapravo, taj mit o panici su, kako se veruje, izmislile ondašnje novine kako bi umanjile uticaj novog medija – radija. Tako se u priču o medijskoj pismenosti ušlo sa ilustracijom koja je sama po sebi zapravo primer za delovanje izmišljenih vesti.

Ali, od toga da autori serije nisu uspeli da se odmaknu i emancipuju od obrazovnih modela koje su i sami iskusili u svom školovanju, ipak je važnije mesto sa koga se serija daje mladoj publici. To bi po svemu moglo da zaliči na medijsko samoubistvo – recimo da RTS zaista uspe u poduhvatu medijskog opismenjavanja (što mu treba od srca poželeti), ovakav kakav je danas, ako se suštinski ne promeni, uskoro bi mogao ostati bez publike, barem one koju bi, kako tamošnji urednici kažu, medijski da opismeni.

Peščanik.net, 27.11.2020.