Fakultet za 21. vek
Fakultet za 21. vek, foto: Peščanik

Pod gornjim naslovom na kanalu YouTubea EU u Srbiji radoznali čitalac može pogledati jedan od osam video-snimaka u svojevrsnom propagandnom serijalu – Obrazovanje je važno. Iza serijala, to jest kampanje za obrazovanje, stoje Ministarstvo prosvete i Delegacija Evropske unije u Srbiji (#ЕУ ЗА ТЕБЕ). Koliko je obrazovanje važno čitalac je iz onoga što su netom postavljeni ministar prosvete Branko Ružić i ambasador EU Sem Fabrizi rekli juče u jutarnjem programu RTS-a mogao da sazna taman koliko će saznati i iz video kampanje. Dakle, ništa.

Zapravo, grešim. I jutarnji razgovor dvojice prosvetnih ignoranata, kao i niz od osam iz pedagoškog ugla amaterskih snimaka jasno pokazuju koliko je dubok i praktično nepremostiv jaz između realnosti domaćeg obrazovanja i slike o tom obrazovanju koju nevešto, dosledno na tragu starog ministra, sada projektuje i ovaj novi. U trenutku kada pod pritiskom zaraze bukvalno puca kičma domaćeg obrazovanja, dvojica veseljaka opušteno su razgovarali o donacijama EU-a za ovdašnje škole. Od 2003, razmeće se Fabrizi, iz EU je stiglo nekoliko stotina miliona evra kako bi ovdašnja prosveta postala „naprednija“.

Kakav nesrećan izbor reči. Od 2012. stranka na vlasti napravila je revolucionarne promene barem u srpskom jeziku. Reč „napredno“ zadugo ovde više neće konotirati ništa dobro. Kao pao s Marsa, nesvestan konteksta u kom izigrava ambasadora, Fabrizi je nenamerno izgovorio istinu. Pod režimom s Vučićem na čelu, čitava Srbija, pa tako i prosveta, očigledno „napreduje“, što bi na starosrpskom imalo da znači – raspada se. Finansijskom podrškom takvom upravljanju prosvetom, administracija EU se ispostavlja kao barem delimično odgovorna za taj „napredak“ – dakle, kao saučesnik u zločinu.

Fabrizi „napredak“ klasifikuje u tri kategorije: 1) bezbednost i tehnološki napredak – renovirano je 50 predškolskih, 300 osnovnih, 175 srednjih stručnih i 27 visokih škola; 2) mobilnost – 10.000 nastavnika i studenata je iz Srbije otišlo da radi i studira u Evropi, a „mnogi su došli u Srbiju“; 3) politika reformisanja obrazovanja po modli EU-a – matura i dualno obrazovanje. Za Fabrizijem, Ružić: „S proleća očekujemo da profunkcioniše jedinstveni informacioni sistem prosvete, digitalizacija je jedan od prioriteta, uveden je obavezni predmet digitalni svet, završni ispit će biti digitalizovan, liste želja će biti u elektronskoj formi.“

Krenimo redom unazad – matura i dualno obrazovanje su po domaće školstvo pogubne mere. Ako je davanje novca za renoviranje škola EU uslovila prihvatanjem koncepcija mature i dualnog obrazovanja, onda se taj novac morao odbiti. Videli smo kako su se i matura i dualno obrazovanje raspukli kao mehuri od sapunice pri prvom naletu zaraze iz proleća 2020. Nedavno smo imali probu velike mature i rezultati su bili tako porazni da se sa njima nije ni izašlo u javnost. Sve je bilo problem: od nejasnih zadataka, preko loših kriterijuma za bodovanje, do velikog neznanja učenika (ako je suditi po rezultatima loše osmišljenih testova).

Naravno, nisu se raspali samo matura i dualno obrazovanje, čitav sistem se ljulja. Ali, za to što još odoleva treba zahvaliti inerciji iz nekih prethodnih vremena, a ne neuspelim reformama. Koliko će se još ljuljati, pre nego što konačno padne, zavisi ponajviše od toga koliko će novi ministar slediti starog i silovito insistirati na reformi. Što se više bude trudio da menja, biće manje šanse da obrazovni sistem preživi. Da je samo do zaraze, škole bi odolele. Da je samo da naopakih reformi nesposobnih prosvetnih ministara u nesposobnim vladama, opet bi odolele. Ali, teško je odbraniti se istovremeno i od zaraze i od nesposobnog ministra.

Što se digitalizacije tiče: svakome ko se išta razume u škole, jasno je da nije potreban nikakav poseban predmet, pa još obavezni, pa još „digitalni svet“. Upotreba računara i snalaženje na internetu moraju prožeti sve predmete. Učeći druge stvari, deca će učiti i kako da koriste računare i snalaze se na internetu. Samo kompartmentalizovani um (glava poput kredenca, podeljena na pregrade i fioke) može da zamisli da će se o računarima i internetu nešto posebno naučiti ako i samo ako se to uči u okviru posebnog predmeta. A takvom umu onda ne smeta ni da govori o jedinstvenom informacionom sistemu koji ćemo možda imati naproleće 2021, iako se već par godina tvrdi da ga već imamo.

Ponovo primer: na probi velike mature jedinstveni informacioni sistem radio je tako što su u Beograd dovedeni nastavnici iz srednjih škola širom Srbije da u hotelu jednog drugog novopečenog ministra (Mona) pregledaju testove. Šta je bio problem da se testovi skeniraju i pošalju nastavnicima, umesto da se nastavnici kao resurs jeftiniji od skeniranja i interneta dovoze na jedan dan u Beograd, niko nije objasnio ni nastavnicima ni javnosti. Niti je, koliko znam, neko to objašnjenje tražio. Kako se to prihvata zdravo za gotovo da su ljudi ovde najjeftiniji resurs – a prosvetni radnici pogotovo – možda i nije tako teško pitanje, ako se ima u vidu da osobe poput Ružića, Šarića, Fabrizija… kroje domaće obrazovne politike.

Pošto su takvi kakvi su, onda mirno mogu izgovoriti i da je 10.000 studenata i nastavnika otišlo iz Srbije u EU da radi i studira, „a mnogi su došli“. Koliko ih je tačno „mnogo“ došlo – ne kaže se. I šta uopšte „mnogo“ znači ako na drugoj strani imamo na hiljade. Možda je za Fabrizija „mnogo“ i nekoliko s obzirom na to na šta liči Srbija. Kako god, pomenutih 10.000 se odnosi – na koje vreme? U proteklih deset godina, manje od toga ili više? Nadalje, najveći deo od tih 10.000 su studenti koji su otišli da studiraju. Nastavnika koji su otišli da rade, a to bi značilo da predaju na univerzitetima širom EU ima zapravo veoma malo. Pa se Fabrizi zaigrao brojevima i tako praktično slagao.

S druge strane, 10.000 je s obzirom na broj ljudi koji iz Srbije beže glavom bez obzira zapravo mali, pa je Fabrizio svojim podatkom u stvari sakrio i tu istinu.

No, pustimo više istinu, i okrenimo se propagandi – Obrazovanje je važno. Kada tvrdi da je obrazovanje važno, šta Ružić ima u glavi? Da li je on, recimo, svestan u kojoj se vladi našao? Kako je, na primer, obrazovanje važno za Nebojšu Stefanovića? Ili za Sinišu Malog? Evo, dođe Ružić kod Stefanovića i kaže mu – znaš, Nebojša, obrazovanje je važno. I šta mu na to kaže Nebojša? Kako Ružić pred Stefanovića, tako svaki roditelj/staratelj u Srbiji: izađe pred dete i kaže – obrazovanje je važno. A detetu pred očima, recimo, Marko Đurić. I onda se dete pita – šta mi to priča ova osoba, kakve veze sa obrazovanjem ima Đurićeva karijera. Nema tih kampanjskih video-snimaka koji mogu potisnuti ove slike.

A pogotovo ako su to klipovi iz kampanje – Obrazovanje je važno. Svaki, ali baš svaki od tih uradaka (jer, kako bismo ih zaista nazvali), jasno demonstrira sve slabosti domaćih obrazovnih politika. Nema u njima ni traga od dualnog obrazovanja ni od mature, pa već i tako ne samo što ti snimci lažu, nego ne promovišu ni ono za šta se ministar i ambasador zvanično zalažu. Nadalje, u snimcima se insistira na važnosti knjiga (književnosti) i umetnosti, kao da su to jedine stvari u školi. Rade se u školi i neke druge važne stvari, ali su ovdašnji kvazielitisti radi da se sakriju iza kulture i umetnosti, sve i ako u (školskoj) stvarnosti nemilice gaze po njoj. „Imam diplomu i šta sad“ – pita se glavna junakinja u jednom od spotova. I daje u Srbiji jedini logičan odgovor – idem da studiram glumu, a usput ću da budem konobarica. To je za ministra i ambasadora prihvatljiva javna slika dualnog obrazovanja.

„Znanje je moć“ – tvrdiće se u naslovu drugog snimka. A to moćno znanje ogledaće se u činjenici da je glavni junak iz klipa u stanju da deklamuje skraćenu enciklopedijsku jedinicu o J.W. Goetheu: kada je živeo, šta je bio i šta je napisao. Što je iz ugla ovdašnjih ministara prosvete i njihovih idealnih kurikuluma jedino moćno znanje, za razliku od slabe i bespotrebne sposobnosti da se neko književno delo (pa i Goetheovo) kompetentno čita i tumači. Implicitni elitizam, otvoreni konzervativizam, neskriveni paternalizam (na relaciji selo-grad) – to je sadržaj posredovan propagandnim serijalom Obrazovanje je važno. Usred krize i zaraze, koja se u spotovima pomene tek jednom, ali se o njoj ništa smisleno nema reći.

Tako na kraju stižemo i do renoviranih škola, čemu se na prvi pogled zaista nema šta prigovoriti. Možemo se samo pitati – kada smo i kako postali tako jadni da nam drugi obnavljaju škole i govore šta u njima (mora) da se radi? (Odgovor se zna, ali se uporno potiskuje.) I još – šta će nam takve (obnovljene) škole ako će se u njima raditi po zamislima ovakvih ministara i ambasadora?

Peščanik.net, 24.11.2020.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)