- Peščanik - https://pescanik.net -

Mesec ponosa

Miley Cyrus, Stand By You Pride Concert, foto: Vijat Mohindra/Peacock

Jun je mesec ponosa. Zbog 28. juna. Ne, ne zbog Vidovdana. I ne nacionalnog ponosa. Jun je mesec takozvanog gej ponosa. Dana 28. juna 1969. policajcima u raciji u njujorškom baru Stonewall Inn fizički su se suprotstavili transvestiti. Brzo su im se pridružili pederi i lezbejke (ne, to nisu ružne reči). Pobuna i protest trajali su nekoliko dana. Ohrabreni u ono vreme učestalim sukobima drugih radikalnih (ne, ne ovih „naših“ radikala i novoradikala, nego levičara, antirasista…) grupa sa policijom, odlučivši da više ne trpe sistemsko nasilje i ponižavanje, transvestiti, pederi, lezbejke… današnjim jezikom LGBTQ+ digli su glas i pesnice, stolice, motke… šta im se već našlo pri ruci. To je dalje vodilo osnivanju političke organizacije Oslobodilački front za oslobođenje gej osoba (Gay Liberation Front – GLF). Borba za oslobođenje traje do danas, u Sjedinjenim Država i širom sveta.

Otuda i parade ponosa, mahom u junu, kao sećanje na pobunu/ustanak iz 1969. Nešto kao 8. mart ili 1. maj. Dobro, i Vidovdan. Početkom ovog juna, Miley Cyrus je spremila, i sa gostima izvela poseban koncert „Stand by You“. Snimak koncerta se od pre nekoliko dana može naći i na YouTube. Koncert slavi popularnu kulturu uopšte, kao i onaj njen posebni deo koji se obično doživljava kao gej kultura. Sasvim jednostavno, to je onaj deo popularne kulture koji je s vremenom prisvojila i sa kojim se identifikovala gej zajednica u svojim borbama za ravnopravnost i protiv diskriminacije. Naravno, čitalac zna da su to mahom popularne pesme iz 80-ih (i 90-ih) godina 20. veka. A izvodili su ih uglavnom grupe ili pevači koji su otvoreno bili na strani gej zajednice ili su joj pripadali poput recimo ABBA, Madonne, Cyndi Lauper, Cher ili Georgea Michaela.

Koncert je bio šaren i veseo, kako i odgovara uvreženim predstavama o gej kulturi. Na toj kulturi i veselim predstavama o njoj stoji i izvanredna britanska serija s početka ove godine „It’s a Sin“. Kao scenarista i reditelj, iza ove petodelne priče stoji Russel T Davies, a u glavnoj ulozi briljira Olly Alexander, koji pak stoji iza muzičkog projekta Years & Years, što je opet i naziv jedne druge, ovaj put sf serije Russela T Daviesa (svojevrsne varijacije na teme iz „Black Mirror“) iz 2019, sa Emmom Thompson u glavnoj ulozi. Naravno, veliki hit1 Pet Shop Boysa „It’s a Sin“ kao naslov serije stoji kao označitelj sa više značenja. Jedno je svakako referenca na popularnu kulturu iz 80-ih koja je prigrlila gej zajednicu i kojoj je gej zajednica uzvratila s istom ljubavlju. Drugo se tiče samog sadržaja priče i interiorizovane stigme kojom je šira zajednica nemilosrdno žigosala gej osobe.

Pored upečatljive rekonstrukcije perioda i potresne priče o gej junacima iz tog vremena, Davies u „It’s a Sin“ sklapa na prvi pogled i bajkovitu sliku o izgubljenom gej raju. Na drugi pogled, to prestaje da bude priča isključivo o gej osobama. Davies se zapravo potrudio da za razliku od porazne distopije u „Years and Years“, u „It’s a Sin“ prikaže utopijsku idealnu zajednicu ljubavi, podrške, razumevanja, solidarnosti i požrtvovanja. To više nema veze samo sa gej osobama, takva je zajednica naprosto san svake osobe. Želja da se živi u takvoj zajednici, osnova je za identifikaciju gledalaca, koji ne moraju nužno biti gej, i karaktera iz priče koji su mahom svi gej. Tu (utopijsku) zajednicu – zametak jednog novog, boljeg sveta – s početka 80-ih razoriće AIDS. Zapravo, ne sama bolest, koliko nedostatak volje šire zajednice da pritekne u pomoć. Za širu zajednicu, AIDS je bio zaslužena kazna za u „porok“ ogrezle gej osobe.

Što bi bilo i treće, biblijsko značenje naslova. Greh (prvobitni) u najmanju ruku ravnodušnosti prema patnji, a zapravo greh mržnje i na mržnji zasnovane spremnosti da se sudi i kazni, razoriće zametak moguće utopije. U tom smislu, Daviesova priča razlikuje se od drugih upečatljivih prikaza patnje i stradanja od AIDS-a: recimo filma „The Normal Heart“ iz 2014, sa Markom Ruffalom i Juliom Roberts, ili svedene crno-bele drame „1985“ iz 2018. U oba filma, autori se oslanjaju isključivo na slike patnje i nagoveštaje da se patnja mogla sprečiti da nije bilo osude i diskriminacije čitave gej zajednice. Davies pak hoće da kaže da zbog mržnje nisu izgubljeni samo životi, već i vizija drugačijeg, humanijeg sveta koja se na trenutak realizovala kao očiti odjek revolucionarnih 60-ih početkom 80-ih godina 20. veka. Tamo gde drugi u fokus stavljaju tragične sudbine pojedinaca, Davies je stavio (najširu) zajednicu.

Dok prethodne priče hoće da probude saosećanje gledalaca, Davies insistira na sveobuhvatnom pripadanju. Saosećanje čuva granicu između „nas“ i „njih“, iako je čini poroznom. Davies pak gledaoce pita – zar ne biste poželeli da živite u (utopijskoj) zajednici čiju vam sliku dajem? Nešto slično, na svojoj priredbi u čast gej ponosa, uradila je i Miley Cyrus. To što je izabrala za gej zajednicu ikonične pesme iz 80-ih (i 90-ih), nije jedino što je uradila. Ona im je izmenila aranžmane i pozvala da ih zajedno sa njom otpevaju ikone country muzike. A sve to usred Nešvila, centra country kulture, ne baš (od)uvek prijateljski nastrojene prema gej osobama. (Izuzetno uspešna pevačica Brandi Carlile, kao već dve decenije otvorena lezbejka, u braku i sa dve ćerke, više je izuzetak nego pravilo čak i u današnjem countryju.) Reč je o svojevrsnoj aproprijaciji i asimilaciji.

Jednom već prisvojene pesme od strane gej zajednice, Miley ponovo preuzima i smešta u novi kontekst. Ali, prigrlivši ih na taj način, ona ujedno prihvata i sve članove zajednice za čijom je kulturom posegla. To je vrsta asimilacije o kojoj sažeto piše, recimo, Jan-Werner Müller kada objašnjava pojam ustavnog patriotizma. Za njega, asimilacija ne podrazumeva prihvatanje novih članova u zajednicu tako što se brišu njihove posebne odlike. Naprotiv, to je prihvatanje u kome novi članovi sa sobom donose osobine koje unekoliko menjaju zajednicu koja ih prihvata. Davies je naumio da serijom pokaže šta sa sobom donose gej osobe i to predstavio slikama svojevrsnog izgubljenog raja. Ako se konzervativnom čitaocu od same pomisli na takve darove diže kosa na glavi, a reference na bibliju ga u ovom kontekstu naprosto užasavaju, neka se smiri.2 Jer, po svemu je to nalik na novozavetnu priču o Pavlovom revolucionarnom pregnuću da hrišćansku zajednicu otvori za – recimo to tako – ne-Jevreje.

Kao o revolucionaru, o Pavlu su pisali recimo Jacob Taubes3 i Alan Badiou.4 I Taubes, kao Jevrejin, i Badiju, kao deklarisani bezbožnik, govore o Pavlu kao osobi prekida i novog početka. Ali, ako se gleda iz ugla asimilacije kako ju je opisao Müller, onda Pavle postaje osoba svojevrsnog kontinuiteta i očuvanja zajednice. Ovom drugom pogledu u prilog ide više od 2.000 godina neprekinute istorije hrišćanskih zajednica. No, kako god da na Pavla gledamo, on za konzervativnog čitaoca mora figurirati kao autoritet, a pozivanje na njega kao potvrda da nema razloga za brigu. Ako mu serije i popularna muzika ne deluju kao dovoljno ozbiljan materijal za izvođenje dalekosežnih zaključaka, uzmimo onda novozavetnu priču, ili bajku, kako je vidi Badiou, o Pavlu. Ta nas priča navodi na jednostavno pitanje: mogu li na 28. jun Vidovdan i gej ponos zajedno?

Po analogiji sa biblijskim mitom, potvrdan odgovor garantovao bi dugovečnost zajednice. Što bi, ako ne grešim, trebalo da bude ostvarenje konzervativnog sna.

Peščanik.net, 28.06.2021.

LGBTQIA+

________________

  1. Na ovom linku čitalac može pogledati kako pesmu Pet Shop Boysa četvrt veka kasnije, ove 2021. izvode Elton John i Olly Alexander. Simbolika je očigledna: jednu od gay himni izvode dvojica boraca za prava gay osoba i tako likom i delom demonstriraju vitalnost gej zajednice i kulture. Uz to, naravno, jasno demonstriraju i da to što izvode nije samo gej kultura – to je kultura koju oni dele sa nama kao i mi sa njima. Pa tako podela na „nas“ i „njih“ postaje besmislena, jer sve je to „naše“ i sve smo to „mi“. Dakle, naglasak nije na podeli nego na deljenju kao davanju i prihvatanju.
  2. Umesto što se zgraža, taj čitalac bi trebalo da pročita, recimo, obrazovni roman Jeanette Winterson „Pomorandže nisu jedino voće“. To je izuzetan primer upotrebe referenci na biblijske mitove, kao i njihovih narativnih obrazaca da bi se ispričala priča o odrastanju lezbejke.
  3. Jacob Taubes, „Pavlova politička teologija“, preveo Roman Karlović (Rijeka: Ex libris, 2008).
  4. Alen Badiju, „Sveti Pavle“, preveo Radoman Kordić (Beograd: Albatros plus, 2010).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)