Mogu li fašisti postati dobri?

Prikaz (i još ponešto pored toga) dugometražnog animiranog filma „Minions and Monsters“ (r. Pierre Coffin, 2026).

Verujem da je pitanje iz naslova ključno za Srbiju. Ako je odgovor potvrdan, ima nade za nas. Ako nije, doživećemo veliko razaranje iz koga bi mogla nastati neka nova, pristojnija Srbija, samo bez nas; ali nema garancija da će tako biti. Samo, gde i kako da tražimo odgovor. Istorija 20. veka nudi dva primera: Nemačku i Španiju (Italija izmiče, stalno se ispostavlja kao nešto drugo u odnosu na dva slučaja koja ovde koristimo kao modele, te se nikako ne može uzeti kao očigledan obrazac iz, uslovno rečeno, nešto bliže prošlosti). Španija bi dakle bila primer koji uliva nadu. Nemačka je sve obrnuto od toga, ako je razaranje u fokusu.

Odgovor možemo potražiti i na drugom mestu, a ne samo u prošlosti. Mislim na skladište takozvane narodne mudrosti, dakle na – popularnu kulturu. I to ne na ozbiljne vidove popularne kulture, jer i popularna kultura – razume se – ima svoje više registre. Naprotiv, možemo posegnuti za njenim niskim, takozvanim petparačkim oblicima, ako takvih više uopšte ima. Jer danas i petparačko mora da se pravi pametno, načitano, autorefleksivno, dostojno da u sebe smesti metakomentare i da tako elaborira vlastito postojanje i okruženje. Ovo zvuči kao neka žalopojka za prošlim dobom nevinosti, ako je takvog doba ikada bilo.

Konkretno, mislim na dugometražni crtani film „Minions and Monsters“ (ili u domaćem prevodu „Malci i monstrumi“; a zašto ne „Malci i čudovišta“, ne umem da kažem). Siguran sam da je čitalac u životu imao barem jedan susret s minionima, ako se baš i ne sapliće o njih svakodnevno. Ali, sumnjam da je otišao i pogledao novi nastavak serije filmova s njima i o njima. Nećemo ovde o kanonu miniona i kako se on deli na dva dela. Reći ćemo još samo dve stvari: prvo, „Minions and Monsters“ je treći film baš o minionima; drugo, s preko sedam zarađenih milijardi dolara od sedam filmova, to je najprofitabilnija crtana serija – recimo tako, a ne franšiza, i budimo bombastični – u istoriji.

Moj predlog za čitaoce: idite, pogledajte film. Ako ni zbog čega drugog, a onda zato što film priča priču o simpatičnim – fašistima. Jeste, tako ja vidim minione. Pored toga, konkretno ovaj animirani film o kome je ovde reč, priča priču o simpatičnim fašistima koji postaju – dobri. Hoću da kažem, film uliva nadu, ali pod određenim uslovima. O uslovima ćemo na kraju. Dalje ćemo još malo o filmu. Ima kritičara koji su požurili da pohvale film: kažu, ovo je pored prvog u seriji, do sad najbolji film o/s minionima. Čak i oni koji misle sve suprotno od toga, dive se duhovitoj priči o ranom Hollywoodu u filmu.

E sad, čitalac zna, a i kritičari tako opisuju minione: reč je o plemenu destruktivno nastrojenih bića, ne previše bistrih – kritičari će reći: glupih – i ne previše emotivnih – kritičari će reći: emotivno tupih – i ne previše artikulisanih – kritičari će reći: neartikulisanih – u potrazi za vođom. Ali, ne bilo kakvim vođom. Vođa mora biti najgori od svih potencijalnih kandidata, uz to još i najjači (u destruktivnom smislu) i s čvrstom namerom da uništi čovečanstvo, ako ne baš i čitavu planetu. Jeste, čitalac sad već počinje da uviđa sličnosti s našom situacijom. E takvo jedno pleme završi u Hollywoodu, i tamo… šta… postane kolektivna filmska zvezda, da ne kažem kolektivni celebrity.

Početak je 20. veka, vreme nemog filma. Idealno za minione, jer, rekli smo, oni su pored svega ostalog još i – neartikulisani, to jest neverbalni. Povući će autori filma paralele između nasilne, telesne destrukcije miniona i urnebesnih gegova Bustera Keatona ili Charlieja Chaplina. I, rekao bih, promašiće. Jer filmski karakteri Keatona i Chaplina sve su suprotno od onoga što predstavljaju minioni. Kako god, kritičari su jednoglasni: holivudski rukavac filma zapravo je ljubavno pismo filmskoj industriji u povoju. Ali, ne vidi se o kakvoj je ljubavi zaista reč i ima li tu ljubavi uopšte. Vidimo samo reference na popularna opšta mesta iz istorije (nemog) filma, i ništa više od toga.

Uopšte nije jasan odnos autora prema predmetu (ljubavi, dodaju kritičari) – da to tako kažemo – na koji referišu. Istina, videće poneki kritičar i ironiju u tim podsećanjima na početke (komercijalnog) filma i industrije zabave uopšte, ali kakvu tačno ironiju, to se ne kaže. Meni se pak čini da je ironija u samom zapletu – pleme malih destruktivnih fašista zagospodariće filmskom industrijom. Bila bi to ironija na tragu prezira takozvane frankfurtske škole prema „masovnoj“ kulturi. Ali, treba sumnjati da su autori baš na taj način hteli da budu ironični i masovnu zabavu zajedno s masovnim medijima u svojoj priči vežu za fašizam, kako su to mnogo pre njih uradili Theodor Adorno i Max Horkheimer.

Kako god, minioni su zvezde dok se ne pojavi zvučni film, čime počinje drugi deo filma. Tada u priču ulaze čudovišta, kao da nisu od početka tu, jer minioni su takođe – (fašistička) čudovišta. Ovaj drugi deo filma nema nikakve veze s nemim periodom Hollywooda. Reference u njemu su na nešto novija filmska ostvarenja, uključujući tu „Star Wars“, ali i jedan od najglupljih ikada snimljenih filmova – „Independence Day“. Da ne dužimo: odgovor miniona na zvučni film i na gubitak statusa kolektivne zvezde nemog filma jeste film katastrofe: priča o čudovištu koje preti da će uništiti planetu. Sad se više ne mogu praviti nikakve analogije s istorijom filma. To je priča „iz glave“ samih autora.

Stvari se otrgnu kontroli, naravno, jer minioni, rekli smo i to, nisu previše pametni, pa ono što treba da bude filmska priča postane stvarna pretnja, a minioni od plemena istrebljivača postanu spasioci čovečanstva. I ne samo to – pored toga što su spasili svet, oni uživaju i u novostečenoj popularnosti superjunaka. Što jeste pomalo čudno, jer ih voli svet koji su hteli da unište i ta im ljubav izgleda prija. Tako je jednostavno – jedan je korak od fašiste do superjunaka. I to je otprilike čitava priča. Naravno, kritičari će fokus držati na prvom delu filma i slaviti ga kao omaž Hollywoodu, dok će o drugom reći tek toliko – promena karaktera miniona je sasvim nemotivisana. Kao što i jeste, uostalom.

„Minions and Monsters“ zaigrao je na već uveliko izlizanu kartu – filmska industrija divi se samoj sebi i veliča samu sebe. Što i dalje – iz nepoznatih razloga – nailazi na oduševljenje kritičara. Čak i kada je potpuno jasno da u filmu kao što je ovaj o minionima uopšte nije reč o povratku u prošlost i istorijskoj rekonstrukciji. Sasvim pošteno, film priča priču o sadašnjosti filmske industrije – o minionima koji postaju njene neprikosnovene zvezde sada i ovde. To što se priča o sadašnjosti projektuje u prošlost može biti pokušaj da se otkrije šta je to bilo nakrivo postavljeno da uopšte bude moguće ovo s minionima. Gde bi u priču mogla ući frankfurtska škola, ali ne ulazi.

Jer takve autorefleksije – meni se čini – nema ni u tragovima. Što ne znači da mi ne treba to da osvestimo. Dakle, u kakvom to vremenu živimo kada veliki broj ljudi želi da gleda priču o simpatičnim fašistima čije sve osobine odgovaraju onome na šta obično mislimo kada kažemo narod (vidi gore osobine miniona). I ne samo što oni to žele da vide, nego vode i decu da to gledaju i pri tom o sebi misle kao o dobrim i posvećenim roditeljima zainteresovanim za vaspitanje i obrazovanje svoje dece. Da, da, čitalac sad već negoduje: i sam sam rekao da ti mali fašisti ipak postanu dobri i spasu svet. Jeste, ali, da bi to uradili bilo je potrebno da se u priči dogode dve stvari.

Prvo, minoni su pronašli svog arhidestruktivnog vođu. A vođa je robot vanzemaljac s misijom da uništi Zemlju. Drugo, robot se ipak zaljubi u vatrenu feministkinju/sifražetkinju. I zbog svoje voljene feministkinje odluči ne samo da poštedi Zemlju nego i da svojim svemirskim oružjem uništi (ovozemaljsko) čudovište. Samo što to ne uradi sam, nego naoruža – bez neke velike potrebe, jer jeste zaista sve mogao sam – i pleme miniona, pa svi zajedno zapucaju po čudovištu. I tako minioni postanu dobri. A ljudi počnu da im kliču, ovaj put s dobrim razlozima, reklo bi se.

Ako sad sve to prebacimo u Srbiju, šanse da naši fašisti postanu dobri ravne su šansama da se ovde pojavi vanzemaljac, ili barem neko sa strane, i zaljubi se u strasnu domaću feministkinju. Pa vi sad računajte. Jeste, tako je, šanse su minimalne. E, s tim osećanjem beznađa čitao sam u subotu ujutru vest da su mali fašisti pretukli Vladimira Arsenijevića i uništili/opoganili improvizovani trg ispod mosta u Brankovoj, na kome je trebalo ožaliti žrtve genocida u Srebrenici. Gledajte „Minions i Monsters“, ali širom otvorenih očiju i videćete Srbiju. Zašto to kažem? Verujem da je mnogi Srbin blagonaklono odmahnu rukom na fašistički incident: igrala se deca/minioni, pa preterala. Ništa strašno, je l’ da?

Naravno, mi sad možemo spekulisati o tome da li je animirani film o minionima alegorija. Opasna čudovišta možemo u stvari razumeti kao autoprojekcije samih miniona. Nesposobni da osveste svoju prirodu, minioni pribegavaju slikama kako bi se suočili sa sopstvenom destruktivnošću. Pobedivši čudovišta, pobedili su sebe, i zaslužili konačno da ih svi vole. Ljubav koju su dobijali pre toga nije bila prava, jer je nemi film (takođe sada simbolična figura, a ne zaista nemi film) skrivao njihovu pravu prirodu. Ali ostaje problem: sve i ako ovako čitamo film, oni nisu sebe pobedili sami i promenili se. Bili su im potrebni (svemoćni) vanzemaljac zaljubljive prirode i feministkinja.

Jeste, film je loš, kao i Srbija uostalom. Sva je prilika da je nešto otprilike isto toliko nemoguće kao u filmu potrebno i da domaći mali fašisti shvate šta su to tačno uradili u subotu ujutru. Iz čega sledi još jedan, poslednji, i tragični izvod: priče o tobože simpatičnim ili bezazlenim fašistima (filmskim i stvarnim, stranim i domaćim) nisu ni blizu da budu bezazlena komedija: sve je to čista tragedija. I na toj nesreći zgrće se novac, tamo i ovde.

Peščanik.net, 14.07.2026.