Monolog o unutrašnjem dijalogu o Kosovu (u Srbiji) posle jednog povratka

1.

Pre izvesnog vremena vratio sam se sa jednog srazmerno dužeg boravka u inostranstvu. Za period koliko je boravak trajao bila mi je potrebna nekakva boravišna viza. Ne znam kakvu (i da li ikakvu) vizu je imao moj saputnik sa velikim belim dvoglavim orlom na majici. Belim orlom na crnoj majici. Toliko se u heraldiku razumem: bio je to „njin“, albanski dvoglavi orao. Momak je putovao ne „za Beograd“, već „preko Beograda“. Majica je bila statement, kao što je statement bio dvoglavi orao kojeg je šetao u Luksemburškom parku jedan drugi mladić, u jakni sa natpisom „Bog čuva Srbe“.

Kada je mladić sa orlom stigao na red za pasošku kontrolu na aerodromu u Berlinu, ispitivanja, propitivanja, pa i jedna omanja istraga trajali su bar 15 minuta, uključivši čak troje službenika, od kojih jednu prilično nervoznu mladu policajku koja je sa njim komunicirala povišenim glasom. Svima, koji su čekali da se scena završi (što i doslovno znači svima na tom letu, jer je radio samo jedan šalter) bilo je jasno da je situacija neprijatna. Momak je, naravno, imao kosovski pasoš. Svi ostali putnici su u međuvremenu čekali. Posle ozbiljnih peripetija nekako je prošao…

Na red sam došao ja… Najpre je izgledalo da će policajac na pasoškoj kontroli samo rutinski prelistati moj pasoš. Državljanin sam Srbije, putujem „za Beograd“, pasoš je srpski, priličan broj raznih odlazaka i povrataka u „zemlju porekla“… Bio sam uveren da je i ta viza „na duže“ nekakva potvrda da sam u procesu njenog dobijanja „izvrnut na postavu“. Ali baš ta viza se pokazala kao problem: otkud viza, a zemlja u bezviznom režimu? Kakva je to viza? Eto jada!

I ponovo konzilijum za drugi slučaj. Mene niko ništa ne pita. Stariji i svakako iskusniji policajac objasnio je svom mladom kolegi situaciju, na jeziku koji još uvek ne razumem najbolje, ali razumem da ni približno nisam iskoristio dane na koje (kao građanin zemlje koja je u „bezviznom režimu“ za turističke i druge kraće boravke) imam pravo, mimo perioda važenja boravišne vize. No, sve je to takođe potrajalo dosta dugo, verovatno se ostalim putnicima činilo – čitavu večnost, ali sam na kraju, kao i momak sa kosovskim dokumentima, dobio svoj pasoš… Uz jedno „Hvala“ i bez „Srećan put“. Možda uz pomisao ekvivalentnu onoj našoj: „daleko vam lepa kuća… Obojici!“

Na beogradskom aerodromu prošao sam za 20 sekundi. Eto jedne prednosti povratka u „svoju“ zemlju… Druga prednost je to što ne treba evro sitno za kolica za bagaž, koji sam, doduše, čekao pola sata… Kad se izuzmu prijatelji i porodica, treće prednosti povratka ne mogu da se setim.

2.

Kako je došlo do toga da ljudi sa ovih prostora od putnika, turista, od ljudi koji posluju, školuju se ili rade u EU postaju – slučajevi? Iako se u prethodno opisanim scenama radi pre svega o neprijatnosti i jednom manjem, ali nepotrebnom stresu, sve to, pars pro toto, ipak je refleks jedinstvenog seta daleko malignijih okolnosti. Te okolnosti ljudima direktno prouzrokuju niz problema, počev od sitnih pasoških peripetija, pa zaključno sa sveopštom bedom, koja nepomično stoji na kraju beskonačnog niza posledica izopštenosti iz životno važnog toka, kakav predstavlja evropska integracija za svaku zemlju koja je geografski u Evropi, a pri tome, nije u odnosu na ostatak Evrope u privilegovanom položaju, nego posve suprotno. Samoizopštenost iz procesa integracija koje su dovele do današnje EU za Srbiju je već stvorila nenadoknadive istorijske posledice, što je za ljude koji ovde žive značilo bitno umanjenje kvaliteta života. Ili ukidanje života… U središtu tih malih i velikih ličnih drama je – Kosovo. I to ne toliko stvarno Kosovo, nego Kosovo kao tema, kao mantra, kao mit. Nisam prestajao o tome da mislim dok sam čekao da vidim šta će biti ishod najpre „slučaja“ momka sa albanskim dvoglavim orlom, a potom i mog „slučaja“.

Kosovo je mesto na kojem se otvorio ponor u odnosima Srbije i Evrope, ponor koji se smišljenim redizajnom pretvorio u bunker odbrane neostvarivih i pogrešnih, lažnih ili mušičavih ciljeva. Frustracija njihovog neostvarenja (jer su bili neostvarivi) vodila je u rat i zločine. U tom kontekstu, upravo je Kosovo toponim koji je postao sinonim za sve nesporazume Srbije i Evrope. Zato je pitanje dijaloga o Kosovu zapravo pitanje dijaloga o Evropi. To je, razume se, notorna stvar i nikakvo naročito obrazlaganje tu više nikome nije potrebno, jer su se svi stavovi odavno prečistili i kristalizovali. Osim kada je reč o srpskoj politici. Tu se vodi dijalog… Reč je o dijalogu u kome više nema šta da se kaže. Ipak, dilema Kosovo ili Evropa je dilema koja je nepobitno stvarna onoliko koliko su stvarni oni koji tu dilemu nameću, iako je izvan iščašenog sveta srpske politike dilema stvarno nepostojaća.

Tu dilemu najviše nameću oni koji tvrde da dilema ne postoji „jer se Srbija nikada neće odreći Kosova“.

Ta dilema je lažna, što joj ne smeta da postoji pored svih laži, iako istinu svi vrlo dobro znaju.

Tu dilemu koja ne postoji danas rešavaju zagovornici evropskih integracija koji se zaklinju da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, za koju sami znaju da u konačnom ishodu jeste uslov članstva Srbije u EU, koje oni ni ne žele, ali misle da tako mora…

Imajući u vidu stanje poslednjih dvadesetak godina, nepostojeću a stvarnu dilemu „Kosovo ili Evropa“ oduvek su rešavali oni kojima je izbor padao na Kosovo. Prvi, oni iz 1990-ih su isprva bili nemoćni da taj izbor realizuju, a danas se plaše sopstvenih „patriotskih“ želja i njihovog sukoba sa stvarnim mogućnostima, uz neopisivu ambiciju da „ostanu u igri“, po svaku cenu, pa i po cenu Kosova, ako mora. A i po cenu Evrope, ako može. I potonjima je izbor padao na Kosovo, delom zato što su o Kosovu mislili isto što i prethodni, a delom su taj izbor pravili u strahu od posledica koje bi za njih nastupile ako ne izaberu Kosovo, koje bi, istini za volju, i sami rado izabrali kada se ne bi plašili da dožive političku sudbinu prvih…

Iz perspektive sadašnje političke klase i svih privilegovanih pripadnika srpskih elita, idealno rešenje problema je što trajnije stanje „ni Kosovo ni Evropa“, sve dok se i o jednom i o drugom trubi na sve strane. U stvarnosti, Srbija je u Evropi onoliko koliko je procenjeno da mora biti uprkos problemu Kosova, a na Kosovu je onoliko koliko uspe da se prošvercuje, a da baš sasvim ne prekine sa Evropom.

Nije više reč o ozbiljnom pitanju. Reč je o ozbiljnim posledicama nerešavanja takvog apsurdnog stanja, koje ne odgovara nikome čije su namere časne, a ne smeta ili čak odgovara jedino besprizornim srpskim elitama, čiji su jedini politički uspesi sitne pakosti, poput problema koje imaju putnici sa kosovskim pasošima. Problemi putnika sa srpskim pasošima su kolateralna šteta takve srpske politike.

Peščanik.net, 06.09.2017.