Moralno blagostanje

Eh, kako su samo fino moralno ušuškani žitelji Srbije. Mislim, ušuškani spram moralnih briga. Jer, za sve loše u Srbiji kriv je, naravno, Vučić. A za sve dobro zaslužni su, naravno, studenti. Kada urade nešto loše – recimo, kada biju demonstrante, kada sude mimo zakona a u korist vlasti, kada otpuštaju nastavnike ili kažnjavaju učenike… – ljudi jednostavno kažu: Vučić je to uradio, a ne mi. S druge strane, kada studenti urade nešto dobro, ljudi kažu – to smo pravi mi, mi smo studenti, to je kao da smo mi uradili nešto dobro.

Istina, kada studenti urade nešto loše, onda svi ćute, i studenti i žitelji Srbije uopšte. Ali, to je neka druga priča. Važno je da predstavimo opšti obrazac moralne udobnosti. Šta god da se desi, žitelji Srbije imaju i opravdanje i objašnjenje. I ništa nije do njih, uvek je to neko drugi. A onda se po svojoj volji i prema svom izboru odlučuju s kim će se identifikovati. Sa studentima, naravno. Kada je govorio o zlatnom dobu, mi smo mislili da Vučić misli na materijalno blagostanje. A on je možda mislio na moralno… jeste, blagostanje. Ili na moralnu udobnost, što je isto što i – apsolutna neodgovornost.

Možda je čitalac pomislio – tamo negde, na početku protesta – dobro je, studenti će povući žitelje Srbije iz samoskrivljene nezrelosti. Nije se desilo. Posle gotovo dve godine čini se da smo kao kolektiv još nezreliji nego što smo bili. Čekamo istraživanja javnog mnjenja da nam kažu šta da mislimo o sebi. I ne samo o sebi, nego šta da mislimo uopšte, iako bi trebalo da bude obrnuto: da nam ta istraživanja kažu šta zaista mislimo. Ako stižu sa strane vlasti – onda nam kažu da smo propali, da je Vučićeva mašinerija uradila posao, isprala mozak ljudima i da nemamo čemu da se nadamo.

Ako stižu sa strane studenata (jer, postalo je zaista tako, i s jedne i s druge strane, dovoljno je videti ko je platio za istraživanje da bismo odmah znali za rezultate), kažu nam da smo hrabri, odlučni, buntovni, na korak do pobede. Pogledamo se u ogledalo i kažemo sebi – lepi smo danas. Dok ne stigne novo istraživanje vlasti. Da li to hoću da kažem da smo kao kolektiv postali šizofreni? Evo, ja ću da ćutim, neka čitalac sam kaže. Komšija radi u policiji, ili u sudu, ili u školi, ili u opštini… Dobar komšija, pristojno se javlja na ulici, deca lepo vaspitana, tu je kad nešto zatreba.

Komšija student, rekli bismo. Ali, ode na posao, obuče uniformu, uđe u kancelariju, u salu za suđenje… I odjednom – Vučić. Recimo, komšija inspektor: zatvori radnju koja nije radila kada su studenti pozvali na štrajk. Ko je kriv: komšija ili Vučić? Čak i vlasnik radnje kaže: Vučić. Jer, zna komšiju, dobar čovek, ne bi ni mrava zgazio, da nije morao, sigurno ne bi radi takve gadosti. Vlasnik kao Isus: sve razume i sve prašta. A inspektor? On čeka da se vrati kući i postane opet jedan od običnih ljudi. Jer, kad je običan i kod kuće, i on je Vučićeva žrtva. Suze samo teku.

Dakle, kako se to zove? Šizofrenija? Ili, jednostavnije, licemerje? Ali, na stranu sad kako to da nazovemo, važnije od toga je kako se to uopšte događa. To je htela da sazna Gitta Sereny, kada je posle 2. svetskog rata otišla u zatvorsku ćeliju Franza Stangla, da razgovara s njim. Stangl je bio, posle rata, divan roditelj i vredan službenik, sposoban i brižan direktor, u Brazilu. Za vreme rata, bio je komandant logora Treblinka. Pre rata, takođe je bio divan i brižan. Šta mu se desilo, pitala se Sereny, za vreme rata. Stangl joj je ispričao priču kako je korak po korak gazio u zločin.

Bio je ucenjen, plašio se za svoj život i živote svoje žene i dece, nije imao izbora… Klasična priča, ništa posebno. A masovni zločinac, i dobar čovek, mimo toga. Samo, Sereny je isuviše suzila fokus, samo na jednu osobu. Šta god da je čula od Stangla, kakva god da je bila njegova priča, teško bi se ona mogla uopštiti. Jer, ovde nas zanima kolektiv. A kolektivom su se bavila druga dvojica istraživača: Poljak Jan Gross, i nama nešto bliži Amerikanac – Max Bergholz. Gross se pitao zašto su Poljaci ne samo za vreme 2. svetskog rata, nego i kasnije zverski progonili i pljačkali svoje komšije Jevreje.

Bergholz se pak bavio pogromima u 2. svetskom ratu u Bosni i Hercegovini. Ali, i on se pitao isto što i Gross: zašto su susedi (Srbi i Muslimani) koji su nekada živeli u miru naizgled tako lako postali jedni drugima dželati. Iako Bergholz ne elaborira svoj odgovor previše, ipak je važan njegov uvid da za nasilje nisu bile presudne etničke razlike između dželata i žrtava. Naprotiv, samo nasilje je proizvelo ili učvrstilo te, ranije, inače nebitne razlike. Gross će napraviti nekoliko koraka više. On će reći da su popustile veze koje drže zajednicu na okupu i pri tom misliti na osnovna moralna načela.

Onog trenutka kada je nestao jasan okvir zajednice, a Gross misli i na administrativni okvir, dakle na mesnu upravu, ali i na moralni okvir, na načela ponašanja koja su bila na snazi u zajednici, stvorio se prostor za nasilje, zločin i pljačku.

Kakve to sad veze ima s nama, dakle s našim dobrim komšijama i sa nama samima? Videli smo, Bergholz je to pokazao na dokumentarnoj građi iz zapadne Bosne (Kulen Vakufa): ne moramo biti etnički različiti da bismo zlostavljali jedni druge. Desilo se da nasilje u Bosni bude, kako to kaže Bergholz, generativno za tamošnje kolektivne identitete. U našem slučaju, to ne mora nužno biti posledica, jer se ne vidi, bar ne za sada, koji bi to novi kolektivni identitet mogao nastati kada Srbi zlostavljaju Srbe.

S druge strane, ono što Gross opisuje kao stanje poljske zajednice, opet na obodu države, u vreme 2. svetskog rata i kasnije, u izvesnoj meri odgovara stanju naše zajednice. Možda ću preterati ako kažem da se naša zajednica, kao pristojna zajednica, raspala u devedesetima, da su tada popustili njeni okviri (administrativni i moralni), a da do danas nismo uspeli da ih obnovimo. Ali, neću preterati mnogo. Obnova ne polazi za rukom ni studentima (iako, treba to odmah reći, makar i u zagradi to nije primarno njihov posao, nego naš).

Pod „moralnim blagostanjem“ mislio sam na to stanje, odnosno na potpuni izostanak odgovornosti za sopstveno ponašanje. Tako je moguće da kod kuće budemo studenti, a na poslu Vučić. I da niko, ni žrtva ni dželat, s tim nema problem. Jer, Vučić je kriv, zar ne?

Peščanik.net, 04.08.2026.