Municiozno

Ovom se rečju još jednom istakao glumac i šešeljoid Lečić, opisujući na Pinku neku od vrlina patriotizma i gadosti blokadera. Okliznuo se čovek onako frojdovski, municija je ono što bi rešilo stvari: zatvori pucaju od političkih zatvorenika, diktator prašta ali ih ne pušta a i kako bi, kad je među njima jako malo šumadijskih domaćina. A pri tome, svi ti rušitelji i razdvajači srpske porodice spremni su da počine najveći zločin – da ne čestitaju njemu kad pošteno pobedi, premda nema nikakve šanse. Lečić jedanput, a diktator se više desetina puta u jednom nastupu frojdovski oklizne: ispljuje novinara N1 pre pitanja a šali se sa Gocom paranovinarkom, kaže da predizborna kampanja nije ni počela a svoju je potpuno istrošio, pa još na staklenom vidikovcu nema nikakvog posluženja… Posebno ističem najgore i najnovije okliznuće diktatora, u bogatoj seriji: „Država nije za svakoga!“ Ne, država je za svakoga, inače nije država; jedinica društva nije porodica, već pojedinac; ljudska prava se ne stiču, nego postoje i mogu se proširivati, bez obzira na status pojedinca. I konačno, znanje i dela moraju se dokazati, a ne lagati: jedino sopstveno delo diktatora mogla bi biti knjiga, onaj svetski hit o pobedi nad blokaderima, koji lenja buba bez znanja nije mogla napisati. Dakle, ni znanje ni delo. Što sve to duže traje, njegovi izgledi se smanjuju, a opasnost od velike prevare postaje sve veća, uz logično bolje izglede za drugu stranu… i, na žalost, za municiozno kao rešenje. Volim ovaj lapsus sa mnogo značenja, ali volim i one najluđe – kao kad lik kome je sve divno kaže na Pinku da se Masarikova ulica zove po Jerži Masariku, češkom reformatoru.

Aleksandar Miletić nedavno je na Peščaniku mirno ali skoro ubistveno izneo glavni problem – posredno u vezi sa municioznim: šta raditi sa onima za koje razuman građanin treba/mora da glasa? Tokom skupštinske rasprave oko poverenja vladi čuo se izvestan broj analiza, rasuđivanja, ocena i predloga koji su dostojni prave skupštine i građana. Na strani mogućne liste kandidata dosada se nije čulo nešto slično. U izuzetnoj intelektualnoj, naučnoj, publicističkoj i umetničkoj produkciji oko narodnog ustanka u Srbiji, koji je istorijska, društvena i kulturna realnost, mogla bih odmah nabrojati bar sto, ako ne i dvesta imena ljudi za koje bi imalo smisla, cilja i koristi glasati. Mnogi među njima morali bi se dugo i temeljno ubeđivati da se prihvate kandidature. I bez mnogo okolišenja, sa predvidljivom tačnošću, ta grupa ljudi može se odrediti kao socijalno osetljiva, najšire razumljeno egalitarno opredeljena, liberalnih nazora bez uzmicanja, ekološki osvešćena, kritička, analitička, obrazovana, obaveštena, radoznala, etički utemeljena, zabavna, duhovita i sklona samoironiji. No, u elastičnim razmerama, sa nužno progresivnom dijaloškom navikom i upisanim suprotstavljanjem svakom nagoveštaju istupanja iz humanizma. Kako je onda mogućno da se u tako široko otvorenom i oslobođenom prostoru, u kojem ima mesta za sve, pojavi po svemu vodeća predstavnica, koja bi u francuskoj republici zabranjivala građanima arapskog porekla učešće na izborima? Mesto za sve podrazumeva, kako je još uvek uobičajeno u globalnom javnom mišljenju i govoru, potpuno isključenje rasizma, nacifašizma i seksizma. Hoće li ona biti predsednica vlade? Koliko će novih ministara pominjati Šiptare, nastaviti veze sa genocidnom vladom Izraela, vući za rukav Ruse, prodavati zemlju na parče Amerikancima i Kinezima, slizavati se sa Porfirijem? Zameniti diktatorovo bolesno trabunjanje dobro oblikovanim rečenicama?

Skoro dve godine se u atmosferi razumevanja i tolerancije stvarao novi prostor Novi Pazar – Novi Sad (Novi Paz’sad?) i u njemu novo ponašanje, novi ljudski odnosi među društvenim slojevima, klasama, generacijama, etničkim grupama: već to je u tolikoj meri realizovana, doživljena i zapamćena utopija, da je izgledalo dozvoljeno zamišljati odgovarajuću politiku, upravu i institucije. Mogu li to garantovati obrisi kandidata koji se pojavljuju, sve više zastrašujući u svojim realnim oblicima? Izvesno da ne. Banalno, duboko frustrirajuće objašnjenje bilo bi da je politička realnost takva – ali skoro dve godine isto su tako realne: kako ih sad cenzurisati, gurnuti pod tepih, posuti se pepelom, zagristi se u jezik i, najgore od svega, ubiti radost? Aleksandar Miletić pominje iskrenost kao kvalitet nove vlasti – nacionalističke, rusofilske, kako sam navodi. Nije li iskrenost još gora od potpune raspadnutosti? Šta ćemo, kuku i lele, sa tvrdoglavošću, koja je kobna i neizbežna pratiteljka iskrenosti? Nije li tek onda municiozno nužno?

Jedini izlaz je, kao i uvek, sumnja i uz nju spremnost: promućurni i lakih nogu, kao Odisej, pa makar lutali još deset godina.

Peščanik.net, 31.07.2026.