Reč je o kultnoj pesmi Kris Rea iz 1989 kao simboličkoj podlozi. Mreža puteva, i onaj koji vodi u pakao, današnja Srbija… Taj drugi, u neprekidnom produživanju i proširivanju, nije znak potrošačkog autokanibalskog društva, koje, ako ništa drugo, još budi autorefleksiju, logičnu depresiju i možda pobunu, kao što je to u navedenoj pesmi – taj drugi je put koji ubija svaku refleksiju, misao a naročito pobunu: to je put sreće i zaglupljivanja, noseća srpska pop i turbo-kultura, najveća hipnotizerska, anestezijska, lobotomijska snaga današnjeg srpskog društva. To je okosnica današnje diktature, bez tog puta bi vlast bila nemoćna. Srasla sa informatikom, parazit na čudovišnom internetskom telu koje pruža bezbrojne mogućnosti, a iskorišćene su samo najgore, ova supkultura deluje fizički i mentalno podjednako – istom brzinom uništava telo i duh. Zato u njoj kohabitiraju, sa jednakim učešćem, verska „duhovnost“, crno praznoverje i industrija telesne plastike. Ta supkultura zahteva određene uslove, koji su istovremeno uslovi razvoja diktature – na prvom mestu su nepismenost, zamena institucionalizovane kulture surogatima pomoću kadrovskih čistki, uništavanje mogućnosti i okoline za neinstitucionalizovanu kulturu, prisilno uvođenje nacionalno/patriotsko/patrijarhalnih kriterijuma, provincijalizacija.
Put za pakao je svakodnevica, jeftina i dostupna, koja se sastoji od rijalitija, reklama, muzike, spotova, slika, info podloge za sve to, i iz tog jezgra granaju se pipci koji hvataju, guše i uništavaju pozorište, pravu muziku u svim oblicima, film, ali i neperformativne oblasti kulture, obrazovanja i nauke, pre svega humanistike. Konačno, ostaje samo put, oivičen spodobama koje ta supkultura proizvodi. Pišem naime o onome o čemu se ne govori, sem u referentnom šaljivom govoru za manji deo populacije i u potpunoj konstrukciji sveta za većinu. Nelagodnost koju ta supkultura izaziva – paradoksalno – kod onih koji je jedini mogu analizirati i dekonstruisati, prouzrokuje prazninu. A ona bi morala biti ispunjena kritikom, parodijom, podsmehom, ironijom, sarkazmom, ponižavanjem, isključivanjem i, sasvim otvoreno, cenzurom te supkulture. Istraživački interes (etnografsko-antropološki) postoji, ali po pravilu ograničen je na segmente, pojedinačne fenomene supkulture, i, obavezan objektivnošću i pravilima naučnog rada, upravo suprotan političkoj i javnoj borbi protiv supkulture. A to je upravo ono što nam je potrebno, jer ta supkultura obavlja najprljaviji i najveći posao za opstanak diktature: zaglupljuje građane i ubija građanstvo kao političku kategoriju i osnovu svakog društvenog individualnog delovanja.
Priznajem da je široka, javna, nemilosrdna borba protiv diktatorske supkulture u osnovi đubretarski i šinterski posao sa nečim što smrdi, pušta užasne zvuke i ne preže ni od kakve podlosti, vulgarnosti i niskosti. Već zato posao treba razdeliti na aktivizam – uništavanje supkulture, materijalno i virtualno, institucionalno delovanje (obrazovno, regulativno, penalno) i kulturnu akciju. No pre svega treba odrediti i otkloniti ono što nas sprečava da se tom supkulturom uopšte bavimo.
Prvo je izvesno gađenje, koje je teško prevazići, bilo da je „aristokratsko“, izazvano strahom i obazrivošću, ili naprosto neodgovorna nonšalantnost. Tu grupu, ukoliko pojedinci ne isprave svoj stav, treba naprosto minimalizovati, jer pravi efekat njihovog ponašanja je podržavanje diktature. Drugo je pseudoliberalni stav da je svako odgovoran za svoje ponašanje, te da može sam i da se isključi, odnosno da se izoluje od supkulture. Tako se gube građani. U jednosobnom stanu sa troje stanara, onaj koji hoće da se isključi za to nema nikakve mogućnosti, ako jedan od trojke bez prestanka zagađuje mali prostor slikama i zvukovima diktatorske supkulture. Ne treba zaboraviti da je osnovna dužnost i pravo građanina da brine za sugrađane – prepuštanje drugih putu u pakao nije ništa drugo nego zapostavljanje građanstva. Tu spada i odbrambeni stav, da su privrženici diktatorske supkulture to zaslužili: niko nije zaslužio prinudu puta u pakao, podlost te supkulture upravo je to što svojim usvojenicima bez prestanka daje i obećava ponovnu sreću. Kako drugačije razumeti oduševljenje tikvanima/parazitima koji mesecima valjaju gluposti i psovke naizmenično, lažu, varaju i kradu?
Treće je opasnost od izjednačenja sa diktaturom. Ukoliko se na diktatorsku supkulturu primene neke oštre javne, kaznene i druge represivne mere, rizikujemo da se u nekim postupcima izjednačimo sa diktaturom, odnosno ugrožavamo demokratiju. Tu treba raskrstiti sa bar dve zablude oko demokratije. Jedno je da u demokratiji odlučuje većina. Većina je samo tehnički okvir periodične zamene pomoću izbora, ali u redovnom radu u svakodnevici, vlast štiti manjine i pojedinca bez obzira na stav većine. I još jači dokaz je smrtna kazna: svako glasanje o njoj je isključeno, jer će većina uvek biti za. Oko toga se nikada ne sme glasati, da bi se demokratija zaštitila od ljudske slabosti. Represivne mere protiv diktatorske supkulture, odnosno puta u pakao, opravdane su zbog toga što štite demokratiju od ljudske slabosti…
Diktator voli svaki kilometar puteva koje on sam po definiciji ne može da izgradi u parlamentarnoj demokratiji: to je jedna od kapitalnih laži diktature. Možemo se zadovoljiti kompromiserskim objašnjenjem da od toga ima javne koristi. Ali put u pakao služi samo potvrđivanju diktature u kolektivnoj svesti – a to je izvesno zločin, i to za evropski sud za ljudska prava.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
