Najveći srpski mjuzikl

Fleš-mob kao društveni fenomen postojao je i ranije, ali definisan je, imenovan i registrovan tek u našem veku. Dva najveća dosad, u Meksiko Sitiju i u Čikagu, oba 2009, zabeležila su broj učesnika u koordinisanom plesu, oko 14.000 i oko 20.000. Onaj koji se (možda) desio u Beogradu 15. marta 2025. mogao bi se meriti sa njima i nemalo ih nadmašiti, ali nedostajale su neke važne karakteristike – bar dosada. Javno tužilaštvo i odgovorni dobrovoljni saradnici otkrili su koordinisanost koja je ranije tumačena kao spontani strah – i eto najvećeg fleš-moba, kolektivnog plesa, ploda mnogih dana intenzivnih vežbi da bi se dobio konačni rezultat – najveći srpski mjuzikl ikada. Ne sumnjam da će ovako jasno i pravno pouzdano tužilaštvo tačno opredeliti gde i koliko puta je nepoznato veliki broj ljudi, između 50-100.000 (petina ukupnog broja prisutnih toga dana na Slaviji i okolo) vežbao, a da to niko nije primetio, u periodu između januara i polovine marta te godine.

Bilo je pre svega potrebno imati Mrdića, koji je preradio javno tužilaštvo (naglasak na a) uzdržavajući se od jagnjetine puna dva dana, preveslao Venecijansku komisiju a sve u slavu domovine, zamenio nepodobne i uopšte raščistio sve što nije bilo dodikoliko. Zatim, bilo je nužno imati zvučni top, jer bilo bi veoma nezgodno da blokaderi znaju nešto o čemu policija i žandarmerija nemaju pojma – dobro, bilo je dovoljno da imaju pojam, ako već ne top. Šef službe, koji je top video a i nije, stajao je tamo neraspakovan ili raspakovan a neupotrebljen, morao bi biti uhapšen a pre toga otpušten prethodnog dana, sve oko 15. marta, ali nije, što je u mjuziklu u redu, jer je onda otpevao nekoliko važnih hitova u poznatom Dačić soundu. Godinu dana docnije, lik Brnabić, koji nema šta da traži u ovom području izvan svojih prerogativa, izneo je smelu tezu da su blokaderi (inače na vlasti od Drugog srpskog ustanka pa do 2012, posle u ilegali) pripremili i izveli rušenje nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Za ovu lažnu vest i zlonamerno optuživanje lik bi morao odmah da bude uhapšen, ali onda ne bi imao one silne arije sa štucanjem i tulenjem, što publika obožava. Na sve to, javno tužilAštvo, na osnovu dokumenata iz arhiva (zasada i najverovatnije zauvek) nepoznatih javnosti, zaključilo je da su zvučni top blokaderi izmislili, što je zločin koji se može odrediti jedino kao napad na ustavni poredak. Tu je dodatna zvrčka: lik Brnabić upravo je u dramskom vrhuncu izjavio da je to što se desilo ipak bio pucanj, a ne pretvaranje, i to pucanj u Vučića, njegovu porodicu i Srbiju. Napornom stilskom analizom može se dokazati da lik Brnabić nije mislio na stvarni pucanj, nego na metaforički pucanj, što bi značilo da su i blokaderi sve vreme govorili o metafori; mali problem je što Brnabić tvrdi da je namera metafore sa multiplim rikošetima bila da upuca Vučića, ali dobro, i to je samo muzika i ples. Ako baš hoćemo da prepričamo šta se u mjuziklu dešava onima željnim zabave, možemo zaključiti: zli zaverenici izmislili su oružje koje policija nije imala da bi srušili vlast i ubili predsednika, porodicu mu i celu Srbiju ispaljivanjem metafore širokog dejstva iz dotičnog nepostojećeg oružja koje je doduše kupljeno ali je ostalo neraspakovano. Nejasno? ’Ajd sad, pametnjakovići, prepričajte mi sadržaj Rigoleta, pa da vas vidimo! Da dopunim: predsednik je već u prvom činu nagovestio ovakav završetak, jer takav je on, kaže Acina Goca iz hora patuljastih novinara u popularnom refrenu.

Ne, nema drugog načina da se opiše ovaj paranoidni ispad, koji bi trebalo da opštim pogromom svih koji smetaju diktatoru i gangsterima spreči svako pominjanje izbora – dosadilo mu je da svaki put mora da izmišlja novi datum, umesto da inženjerima, koji ili pucaju od smeha ili od bljuvanja kad isti okrene leđa, objašnjava kako će se sada mnogo lakše doći iz Prćilovaca do Pinosave i međusobno povezati Našice i Vašice preko Zašice i Bušice, što je dosad bilo nemoguće zbog strašno lošeg kilometra puta između kuća dva srpska domaćina i jedne svastike od Šlogiranog.

Ne, nema drugog načina nego da se, sa svim zvonima na uzbunu, međunarodnoj javnosti – onome što je od nje ostalo – isporuči što više podataka o tome šta se u Srbiji dešava, da se zahteva hitna akcija evropskih zajednica, odziv međunarodnih sudova i UN.

Jer, da ne zaboravimo, naslov mjuzikla je Paljevina Rajhstaga.

Peščanik.net, 20.06.2026.

Srodni link: Svedočanstva zvučnog napada