Neka piše

Javnost je juče saznala da je ministar finansija Siniša Mali „najozbiljniji kandidat za predsednika Vlade“. Kandidat je toliko ozbiljan, kažu mediji, da je već počeo da piše svoj ekspoze. Ako ga i piše – bolje da ga ne piše kao doktorat, našaliće se rezignirani građanin. Građanin će s pravom biti nezadovoljan jer je potencijalni predsednik Vlade tokom političke karijere bio pod lupom javnosti zbog sumnji da je prepisivanjem stekao doktorat, sumnji da je posedovao firme u poreskim rajevima, sumnji da se obogatio nesrazmerno svojim prijavljenim prihodima, sumnji da je učestvovao u nezakonitim radnjama tokom privatizacija, sumnji da je omogućio bespravno rušenje u Savamali (o čemu je za medije govorila i njegova nekadašnja supruga, a to je insinuirao i sadašnji predsednik Srbije), sumnji da je koristio svoj politički i društveni uticaj da bi uticao na sud i stekao starateljstvo nad decom. Navedenom treba dodati i javno dostupno uputstvo tadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog Obrenovčanima 2014. godine, u kome ih savetuje da uoči poplava ne izlaze iz svojih kuća „bez instrukcija nadležnih organa“. Ovim je obuhvaćen samo deo sumnji u nezakonito ponašanje koje prate Malog. Sve navedene radnje budućeg predsednika Vlade su, izuzev jedne, ostale bez ozbiljnijeg institucionalnog odgovora. U tom jednom usamljenom slučaju, Mali je sankcionisan oduzimanjem doktorata. Ovu odluku je doneo Univerzitet u Beogradu.

Ali ne zadugo ili makar ne suštinski, ako tome dodamo takođe juče objavljenu vest – da je Ustavni sud neustavnim oglasio delove Statuta Univerziteta koji se odnose na posledice povreda Kodeksa profesionalne etike i Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova. Iako je sud odbacio zahtev za obustavljanje izvršenja pojedinačnih akata donetih na osnovu odredbi koje su ocenjene kao nesaglasne sa Ustavom i zakonom (uključujući tu odluku u slučaju Mali), zaključci do kojih je došao će budućem predsedniku Vlade omogućiti da komotno tvrdi da mu je doktorat oduzet u neustavnom procesu i da je zbog toga bio u pravu kada je rekao da je Univerzitet protiv njega doneo „političku odluku“. Dovoljno za pranje biografije i čitanje ekspozea „čistog obraza“.

Odluka Ustavnog suda – dostupnost i identitet inicijatora

Odluka Ustavnog suda, iako objavljena u Službenom glasniku pre sedam dana, u osnovi je ostala nedostupna javnosti. Odluku nije moguće naći na sajtu Ustavnog suda, čak ni temeljnom pretragom. Stoga ostaje pitanje na osnovu čega su mediji pisali o ovom slučaju. Ovo se pre svega odnosi na dnevni list Politika koji je objavio tekst sa delovima obrazloženja. Odluka je u ovom trenutku dostupna samo uskom krugu ljudi koji poseduju pristup bazama pravnih propisa. Imajući u vidu značaj navedene odluke za akademski, društveni i politički život, Odluka Ustavnog suda će biti dostupna i ovde.

Vidimo da je Sud postupao po dve inicijative za ocenu ustavnosti koje su objedinjene prilikom odlučivanja. Poštujući svoju raniju lošu praksu, Ustavni sud u odluci ne navodi ko su potpisnici ove dve inicijative. U medijima pak pronalazimo potvrdu da je jednu inicijativu podneo sam Siniša Mali, dok je drugu podneo takođe on, posredstvom advokata.

Imajući u vidu da je aktuelni ministar podneo dve inicijative za ocenu ustavnosti, važno je skrenuti pažnju na podatak o rasprostranjenoj praksi Ustavnog suda da druge inicijative, odnosno inicijative tzv. običnih inicijatora odbacuje bez valjanog obrazloženja. Primera radi, ovakva sudbina je snašla sve inicijative kojima je osporavana ustavnost proglašenja vanrednog stanja. Odbacivanjem inicijativa sud redovno odbija da se izjasni o važnim opštim pravnim aktima. To, kao što vidimo, ne važi za slučajeve u kojima im se obrati ministar.

Prema podacima Centra za pravosudna istraživanja, u desetogodišnjem periodu (2010-2019), sud je zaključcima odbacivao u proseku oko 61 odsto inicijativa za ocenu ustavnosti (u pojedinim godinama ovaj procenat je iznosio oko 80 odsto), navodeći opšte osnove za odbacivanje poput „nedostatka procesnih pretpostavki za vođenje postupka“, „neispunjenosti procesnih pretpostavki za vođenje postupka“ ili druge formalne razloge – nepreciznost, neurednost zahteva, nedostatak ovlašćenja za zastupanje u postupku pred Ustavnim sudom i druge.

U slučaju o kome ovde govorimo ne samo da nije došlo do odbacivanja, već je sud blagonaklono proširivao i tumačio sadržaje inicijativa (iako bi inače takva nepreciznost i/ili neurednost dovela do odbacivanja). Primera radi, sud navodi da jedna od inicijativa ne precizira obim osporavanja Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja, ali da „iz sadržine inicijative sledi da se razlozi osporavanja suštinski odnose na odredbe čl. 8 i 8a Pravilnika u celini“. Slično tome, sud će postupak ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti proširiti i na neosporavani deo člana 133 Statuta Univerziteta jer „Ustavni sud nije vezan zahtevom inicijatora“. Teško da bi obični podnosioci mogli da računaju na ovakvu pomoć i širokogrudost Ustavnog suda.

Odluka Ustavnog suda – razlozi za ocenu neustavnosti i nezakonitosti akata Univerziteta

Načelno, Ustavni sud se u svojoj odluci bavio granicama autonomije Univerziteta, garantovanom članom 72 Ustava. U obrazloženju Sud će pokušati da odgovori na pitanje – da li Univerzitet ima pravo da samostalno propiše da u nastavničko zvanje neće izabrati ili da će to zvanje oduzeti onome ko je kršio profesionalne norme, uključujući tu i plagiranje radova.

Sud će zaključiti da ustavno jemstvo autonomije „nije apsolutno i neograničeno“ i da je Ustav odredio da se način njegovog ostvarivanja propisuje zakonom. Sud će čak napomenuti da zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Nažalost, ovo će biti poslednji put da se u odluci pominje suština autonomije Univerziteta.

Ustavni sud će zauzeti tekstualistički kurs, sličan onom iz nedavne odluke Vrhovnog suda SAD. Iako će i ovaj jezičko-formalni pristup biti problematičan (o tome nešto kasnije), zaključci će se sami nizati – autonomija univerziteta nije apsolutna; Zakon o visokom obrazovanju propisuje gde su njene granice; zakon ne ovlašćuje Univerzitet da samostalno propisuje uslove za izbor u zvanje nastavnika svojim Statutom, to je posao zakonodavca; stoga su neustavne i nezakonite odredbe Statuta kojima se onemogućava izbor u zvanje nastavnika onima koji su javno opomenuti da su kršili Kodeks profesionalne etike (ovo obuhvata i opomenu za plagiranje radova).

Slično tome, kod oduzimanja već stečenih zvanja, sud će se fokusirati na jezičko tumačenje i tvrdnju da Zakon o visokom obrazovanju „ne poznaje institut oduzimanja zvanja“, te da su odredbe Statuta o oduzimanju zvanja neustavne i nezakonite.

Kada je reč o prvom i osnovnom zaključku, da Univerzitet Statutom ne može da utvrđuje nove osnove za izbor u zvanje, Sud se oslanja na član 74 Zakona o visokom obrazovanju koji propisuje da se „bliži uslovi za izbor u zvanje nastavnika utvrđuju opštim aktom visokoškolske ustanove, u skladu sa minimalnim uslovima za izbor u zvanja nastavnika na univerzitetu“. Sud će se potruditi da objasni da utvrđivanje bližih uslova za izbor u zvanjeupućuje samo na detaljnije uređivanje pitanja već uređenih zakonom, ne i dodavanje novih uslova.

Problem je u tome što a) minimalni uslovi za izbor nisu regulisani zakonom, već podzakonskim aktom drugog obrazovnog tela na koje upućuje zakon (Nacionalnog saveta visokog obrazovanja), b) sud izbegava da se upusti u tumačenje zakonskog termina minimalni uslovi za izbor u zvanje, jer bi to vodilo objašnjenju da li je zakonodavac, uz minimalne uslove, dozvolio da postoje i maksimalni uslovi za izbor (ili makar nešto širi od minimalnih), koji mogu biti bliže regulisani Statutom Univerziteta onda kada se primeni zakonski termin „bližeg utvrđivanja“.

Izbegao je Sud da primeti da član 74 (stav 16) Zakona o visokom obrazovanju upućuje da se razlozi za povlačenje saglasnosti za izbor u zvanje nastavnika u oblasti teologije bliže propisuju opštim aktom visokoškolske ustanove. Ako je „bliže propisivanje razloga“ za oduzimanje zvanja moguće u slučaju teoloških visokoškolskih ustanova – kako to nije moguće u slučaju onih „običnih“? Ovo rešenje usvojeno je izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju nedavno, 2021. godine. Ono sasvim jasno govori o nameri zakonodavca da ključne razloge za oduzimanje zvanja prepusti podzakonskom aktu. Ove izmene i režim teoloških visokoškolskih ustanova ostali su bez komentara Ustavnog suda.

S pravom će se čitalac upitati zašto se Siniša Mali bavi izborom i oduzimanjem zvanja nastavnicima – on nikada to nije bio, niti se njegov postupak ticao rada na fakultetu. Ticao se naučnog rada i navoda da Mali nije samostalno napisao doktorat.

Tu dolazimo do suštine duplog pasa na relaciji Ustavni sud – Siniša Mali. Naime, nakon što je konstatovao da Univerzitet ne može da „dodaje“ plagiranje kao osnov da ne izabere nastavnika ili mu oduzme zvanje, Sud automatski zaključuje da Univerzitet ne može ni da propisuje postupak za oduzimanje zvanja, što ujedno čini neustavnim članove 8 i 8a Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova.

To nas sve vodi članu 9 ovog Pravilnika koji je takođe oglašen neustavnim – a po kome je vođen postupak u slučaju Siniše Malog. Sud, uz solidan trud, pokušava da pokaže da je primenom Pravilnika u celini povređena ustavna zabrana povratne primene propisa (retroaktivnosti), odnosno da je Pravilnik mimo Ustava Srbije primenjen i na postupke koji su započeti pre usvajanja Pravilnika. Iako Sud primećuje da primena Pravilnika na „stare postupke“ ne mora automatski značiti retroaktivnost (već tzv. retrospektivnost), mnogo napora je uloženo da se čitalac uveri da ova odredba nije samo procesne, već sadržinske prirode i da je zbog toga retroaktivna i neustavna. Takođe, sud konstatuje da u aktima Univerziteta do 2016. godine mere povrede kodeksa profesionalne etike „nisu imale karakter pravne već moralne sankcije“. Drugim rečima, prema stavu Ustavnog suda, u tzv. starim slučajevima, u koje spada i slučaj Siniše Malog, nije bilo valjanog osnova za izricanje bilo koje druge sankcije za neakademsko ponašanje, do one etičko-moralne.

Dakle, Ustavni sud je zaključio da je samostalnim propisivanjem pravnih sankcija za neakademsko ponašanje, Univerzitet „probio“ granicu sopstvene autonomije i da samim tim ne može da uređuje i sprovodi postupak u kome se izriču takve sankcije.

Savet Univerziteta u Beogradu je pozvan da uputi odgovor na inicijativu za ocenu ustavnosti o kojoj je ovde reč. U tom odgovoru Savet tvrdi da autonomija Univerziteta podrazumeva pravo na unutrašnju organizaciju; da je Zakon o visokom obrazovanju ovlastio Nacionalni savet za visoko obrazovanje da donese Osnove za kodeks o akademskom integritetu; te da su one i usvojeni Kodeks dalje uputili na mogućnost oduzimanja zvanja usled otkrivanja činjenica o neakademskom ponašanju. Akademski integritet i pitanje izbora nastavnika i saradnika su očigledno povezani, kaže Savet Univerizeta, te ako povrede akademskog integriteta ne bi mogle da proizvedu nikakve posledice po status nastavnika Univerziteta, „uvođenje ovog instituta u zakon i druge opšte akte bi se ispostavilo kao provizorno“. Ni jednu jedinu reč u svom obrazloženju Ustavni sud nije posvetio stavovima Saveta kao predstavnika Univerziteta.

***

Kao što je već rečeno, Ustavni sud je stao na stanovište da je slučaj Siniše Malog jedino mogao biti okončan moralnim prekorom. Morala u politici, a naročito u politici vladajuće stranke, nema. Zato je realno očekivati da će Mali u narednim danima sebe predstaviti kao žrtvu pogrešne primene Ustava. Mnoge njegove partijske kolege protiv kojih se vode postupci zbog neakademskog ponašanja mogu očekivati samo etičku opomenu. Možda mogu očekivati i izbore u akademska zvanja – zašto da ne.

Ustavni sud zauzeo je stav da sva ova pitanja mora da reguliše zakonodavac, odnosno Zakon o visokom obrazovanju. Sa druge strane, mi znamo ko je zakonodavac i koliko mu je stalo do akademskog integriteta. Zna to dobro i Ustavni sud, ali se u odgovoru na ministarsku inicijativu samo nevešto pravi da ne zna.

Kakva je moguća budućnost doktorata u Srbiji vidimo u još jednoj jučerašnjoj vesti – Senat Univerziteta u Beogradu je dodelio počasni doktorat predsedniku Egipta Abdelu Fatah el Sisiju za izuzetan doprinos regionalnoj i globalnoj bezbednosti, kao i za aktivno angažovanje na unapređenju saradnje između Egipta i Srbije u akademskoj sferi. Predlog za dodeljivanje ovog doktorata, tokom diplomatske posete El Sisija Srbiji, istakao je Fakultet bezbednosti, a dodeli titule su prisustvovali ministri odbrane Stefanović (koji ima sopstveni plagijatorski rep) i ministar obrazovanja Ružić.

Možda je realna budućnost doktorata u Srbiji da se dodeljuju kao diplomatski poklon, kao vid međunarodne transakcije. Ovakve dodele mogu najbolje da vrše predstavnici izvršne vlasti, pre svega oni koji su i sami svoju diplomu stekli na nepošten način. Ovakav sled događaja postavio je svoje solidne temelje dodelom doktorata El Sisiju. Svoj puni domet može dostići kada prvi među plagijatorima postane i prvi ministar. Na to, po svoj prilici, nećemo još dugo čekati.

Peščanik.net, 22.07.2022.

Srodni linkovi:

Ognjen Radonjić – Ustavni (u)sud

Dejan Ilić – Doktor bez doktorata