Nema ribe bez plastike

Osnovno značenje jednostavno je i činjenično potvrđeno: većina morskih i rečnih riba hrane se mikroplastikom iz vode, koju onda oni koji se hrane ribama unose u svoj organizam i truju se.

Ali nije reč o tome, već o metaforičkom trovanju, koje izvode „ribe“ koje su svoj izgled dogradile „plastikom“. Nemam truloliberalnog razumevanja za to, jer stvara se seksistički adaptirana, ekonomski i po izgledu distinktivna kasta koja podilazi patrijarhatu i uništava svaku pomisao na jednakost u različitosti. O bilo kakvom premišljanju o ljudskim pravima (čiji su deo ženska prava) nema ni traga, a nivo pismenosti i kulture naprosto je skandalozno nizak. Elem, našlo se nekoliko plastičnih riba i nazovi-novinarki u studiju roza mrlje, kako bi pričale na tematiku problematike pričanja o njima.

One su ugrožene, stalno izložene uvredama, povlačenju po sudovima, pretnjama i ponižavanju. Mnogo toga je surova realnost današnje situacije javnog govora i socijalnih medija u Srbiji. No pitanje kako im pomoći nema smisla, jer već imaju – labilnu, nepredvidivu i hirovitu – pomoć režima kome verno služe. Posledično, ne bi se smele pojavljivati u javnosti sa svojim žalbama, i ne u kriminalno zasnovanim i vođenim medijima: etički minimum bio bi da ne govore o svom položaju, za koji su plaćene novcem i privilegijama, i za koji plaćaju onim što im se događa. Uistinu, koliko je realno da očekuju fer odnos ili čak simpatije u onome potisnutom, cenzurisanom i od njih samih uporno vređanom delu javnosti? Razlog soja – neprihvatljivo vređanje žena – imao bi smisla kad bi društvo uopšte poštovalo neko slično pravilo. One same naravno ne drže se nikakvog standarda, ali ipak očekuju da imaginarni standardi važe za njih. Situacija je zapravo patetična – još tačnije, groteskna, jer njihove muške kolege ne traže ništa slično: jedino trostruko bivši predsednik države na sličan način kenjka da ga ne poštuju i ne vole dovoljno. U poslednje vreme on se služi novim, još jeftinijim trikom, opisuje sebe kao debelog, džangrizavog, dosadnog, e da bi mu rekli da nije, a i ako ne kažu, to su vrhunski kvaliteti predanog radnika-sveca. Zvuči posebno neuverljivo u poređenju sa bilo kojim segmentom realnosti. Odbrana delfina i delfinoljubive dece je, recimo, dnevna mera.

Nazovi-novinarke sa bisernim izborom voditeljice i političarke odlučile su se za drugačiju samoodbranu i samohvalu, pa su od za njih izvesno superiornih muških kolega ukrale floskul/džingl o drugačijem mišljenju. Prvo, morale bi dokazati da je uopšte reč o mišljenju, za šta je potrebno znati gramatiku (tu ne prolazi baš nijedan novinar, političar ili predstavnik institucije u zemlji a iz SNS-a, jer drugih nema), a ako neko i prođe, nužno pada na logici. Mišljenje nije zastupljeno u javnom režimskom „pričanju“, tačka. Ono „drugačije“ je čivijaško: kako je mogućno da neko ko je vlast ima drugačije mišljenje (alternativno, neprihvaćeno a tačno)? To može da znači samo da oni realno drugi i drugačiji imaju vlast izricanja i vođenja javnog govora, a tvrditi tako nešto čista je laž. Plastične ribe su dakle ukrale jako otrcanu laž od svojih muških kolega i terale je dalje. Reći im to bez milosti i opraštanja „jer su žene“ neophodna je higijenska građanska akcija – između ostalog i zato da nas podseti na jednakost.

Što se jednakosti, građanske akcije i sposobnosti žena tiče, u četvrtak popodne bio je istorijski trenutak EU: inicijativa Instituta 8. mart iz Ljubljane, da sve žene u EU dobiju mogućnost besplatnog i zdravstveno sigurnog abortusa, posle tri godine sakupljanja milion i nešto stotina hiljada potpisa (EU zahteva milion), sa mnogo preskakivanja birokratskih prepreka, bez dodatnih sredstava, svojeručno i dobrovoljno – dobila je rezultat: ne samo da je prihvaćena, nego za abortus posvuda u Evropi mogu i moraju da se koriste već postojeća evropska, ne državna sredstva. To je prva akcija koja je od građanstva došla do parlamenta i komisije, koju nije predlagala država već evropski pokret, čime je EU pokazala da jeste demokratska unija, i da je demokratske ciljeve u njoj veoma teško ostvariti. I sestre su uspele.

Pouka je prosta: titula sestre, one koja zaslužuje da posebno svečano ove godine proslavi 8. mart, nije nešto mnogo važno i donosi samo trenutak radosti, a za nju se mora dobro i dugo raditi. Preporučiti nešto tako plastičnim ribama bilo bi potpuno besmisleno. Neka otkriju same, dok nije prekasno, ako već uveliko nije.

Peščanik.net, 28.02.2026.