Nije moj predsednik

Sinoć je više hiljada ljudi, mahom tinejdžera i nešto malo starijih u Nišu, Novom Sadu i Beogradu javno pokazalo nezadovoljstvo rezultatima izbora za predsednika republike. Reklo bi se da su ovi mladi ljudi izašli na ulicu da protestuju protiv svojih sugrađana zato što su glasali drugačije od njih. Kao da je tu reč o sukobu mišljenja – jedni su glasali za kandidata koji drugima nije po volji. Konačno, mogli bismo da zaključimo kako je sasvim u redu da se mišljenja, pa i o ovakvom predsedničkom kandidatu, razlikuju, ali da to nije dobar i dovoljan razlog da se izađe na ulicu i pokaže bes. Stvar, međutim, uopšte nije u sukobu mišljenja. Mladi ljudi su zapravo pokazali da ne postoji nijedan razlog da se mirno prihvati rezultat izbora za predsednika. Tu se pre svega radi o legitimnosti proteklih izbora. Ti izbori nisu bili legitimni. Stoga se opravdano može reći, kako su to neki od njih i izvikivali: Aleksandar Vučić – nije moj predsednik.

Legitmnost izbora jedini je razlog da prihvatimo njihove rezultate i onda kada je naša opcija na tim izborima – da to tako kažemo – izgubila. U prirodi je demokratskih procedura da na jednoj strani ostane pobednik, a na drugoj svi koji su poraženi. Koliko god da poraz teško padne, taj ishod se naprosto mora prihvatiti zato što su – pretpostavka je – ispunjeni svi uslovi legitimnosti. Sasvim kratko – legitimnost u vezi sa rezultatima izbora podrazumeva da su ispunjeni uslovi da se održe slobodni i fer izbori. Jedino što se za sada može reći o ovim izborima, koji – da kažemo i to – u stvari još nisu završeni, jeste da izgleda da na sam dan glasanja nije bilo masovne krađe glasova. Sve ostalo, od statusa kandidata, predizborne kampanje, medija i saopštavanja rezultata čini rezultate izbora nelegitimnim i dobar je i dovoljan razlog za protest. Krenimo redom.

Aleksandar Vučić kao predsednik vlade i kao kandidat za predsednika republike bio je u nedozvoljenom sukobu interesa. Svojom kandidaturom on je prekršio Ustav i zakone i već to ga čini ne samo nelegitimnim nego i nelegalnim pobednikom izbora.

Resursi za njegovu kampanju višestruko su premašivali resurse ostalih kandidata. Pošto kao protivpravni kandidat nije sankcionisan, na raspolaganju je imao i javne (kao predsednik vlade) i budžetske (kao kandidat) resurse za kampanju, što je druge kandidate stavilo u podređeni položaj, a i to je dovoljan razlog da oni i njihove pristalice ne prihvate poraz na izborima.

Većina medija napravila se, kao i režimski kandidat, slepim na prekršaje Ustava i zakona i prihvatila dvostruku igru vlasti: u informativnim delovima svojih programa davali su vesti o predsedniku vlade, dok su izborni blok delili podjednako predsednik vlade kao kandidat i ostali kandidati. Iako je bilo jedanaest kandidata, na kraju smo dobili da je jedan kandidat raspolagao sa devet desetina vremena u medijima. Za demokratske izbore, rad medija i poštovanje zakona su ključni za pružanje jednakih šansi svim kandidatima. Kao što je prekršen zakon, tako su i mediji izigrali svoju ulogu i učinili izbore nelegitimnim.

Izbori su završeni onda kada Republička izborna komisija (RIK) saopšti konačne rezultate. Mi te rezultate još nemamo, a pobednik je već proglašen. To je takođe razlog za sumnju u legalnost i legitimnost izbora. Ne samo što nemamo konačne rezultate, mi još ne znamo ni koliko je ljudi zaista glasalo u nedelju, 2. aprila. Javnosti se saopštavaju samo procenti, a ne i apsolutni brojevi. Umesto RIK-a, rezultate su građanima sapoštili jedno udruženje građana (CESiD) i jedna privatna agencija (Ipsos). Objavljivanje pobede je, dakle, zahtevalo da se u javnom prostoru zamene uloge, i da na mestu državnog tela (koje bi moralo da uliva poverenje jer je pretpostavka da radi za zajedničko dobro) dođu organizacije sa očiglednim partikularnim interesima.

Da stvari budu još gore, ni sam RIK ne daje rezultate, makar i delimične, u apsolutnim brojevima, nego su i ti rezultati u stvari odokativne procene. Nema nijednog razloga da se takvi rezultati mirno prihvate kao obavezujući.

Kao razlozi da se prihvati pobednik u izborima za predsednika ne stoje, dakle, ispunjeni proceduralni i demokratski uslovi nego puka (državna) sila. Sila nije obavezujuća. Na sve to su sinoć pažnju skrenuli mladi ljudi na ulicama Niša, Novog Sada i Beograda. Njih, međutim, kao da nema ko da čuje. Kao i tokom kampanje, većina medija ostala je gluva na njihov opravdani protest. Za razliku od stabilnosti koju je obećao režimski kandidat, njegovom kvazipobedom Srbija se i dalje destabilizuje.

Ako su mediji i izbegli da obaveste o protestu mladih ljudi, nisu propustili da donesu vest o pozivu novoizabranog ovdašnjeg predsednika turskom predsedniku Erdoganu. Erdogan je na poziv odgovorio predusretljivo, rekao da će mu biti drago da prisustvuje inauguraciji i napravio paralelu između sebe i svog srpskog kolege – eto, obojica su sa mesta predsednika vlade došli na mesto predsednika republike. Tu paralelama, međutim, nije kraj. Možemo gledati šta radi Erdogan i videti kuda ide Srbija sa novim predsednikom na čelu. Za očekivati je uskoro parlamentarne izbore, još jedan u nizu pokušaja novoradikala da u narodnoj skupštini obezbede dvotrećinsku većinu za donošenje novog ustava. Ako to prođe, slede novi ustav i praktično neograničena ovlaštenja ustoličenom vladaru. Nema nijednog dobrog razloga da se to mirno prihvati.

Peščanik.net, 04.04.2017.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Rumunska, bugarska, latvijska i litvanska pouka

Paul Mason – Pobuna uvek ima smisla