NISmo mi, keve mi

Predsednik Srbije nikada nije ni delovao stabilno, u najboljem slučaju je bio hinjeno nehajan i usiljeno sarkastičan, ali sada se baš usplahirio. Drž’ hrvatske špijune (decu nekadašnje dece izgnanika!), drž’ opoziciju koja bi da preda Kosovo (koje je on pregalački već rasprodao!), drž’ neprijateljske poljoprivrednike i prosvetne radnike kojima su svi zahtevi ispunjeni (a nisu im ispunjeni čak ni davno potpisani dogovori!)… No sve su to izraubovane i rashodovane šizele. Jedini noviteti u „velikom uzbuđavanju“, kako se nekada izrazila anketirana građanka pa ušla u radijsku špicu, jesu katastrofična najava američkih sankcija NIS-u i patetična ispovest o navodnih sedamnaest hiljada ljutih lojalista.

Ako znamo da se predsednik Srbije uvek i isključivo obraća svojima, čemu mu služi skaska o lojalistima, za njegov ukus (o kojem nećemo raspravljati) suviše ekstremnim i nadasve proruskim? Sigurno je da ih nije smislio da bi ga branili od nas. Zna i on da ga nećemo fizički napasti i to ne iz straha od Kobri sa kojima bi nas „razbacao za 6-7 sekundi“. Zaboga, mi smo fini svet, zato nas i prezire. Mi bismo samo zakonskim sredstvima, a on nam pokazuje kako zakonska sredstva ima u malom džepu. Osim toga, čak i kad maštamo o osvetoljubivosti, smorimo se već kod zakona o lustraciji i poreklu imovine.

A ako je svoje hteo da fascinira brojkom, 17.000 nije baš impresivno u poređenju sa 700.000 koliko tvrdi da ima članova. Šta, ostalih 683.000 mu nije lojalno do krvi? Pa, kako to sme da prizna, zar neće delovati destimulativno na poslušnike? Sa jedne strane podgreva bajate najave o svenarodnom ujedinjenju, dok sa druge saopštava da ga na život i smrt podržava tek šačica (čak ni cela familija)? Pri tom, on, čuveni brojanista, koji bundžije uvek izbroji u decimalu, za lojaliste daje neku zaokruženu cifru, pomisliće ljudi da izmišlja.

A možda je nekom drugom hteo da se požali, kao, okrenuo bih ja leđa Putinu, al’ vidite sa kakvim ludacima imam posla, čak i u porodici, svrgnuće me lojalisti dok kažeš NIS. Nego, najavite vi šatro sankcije pa da se rukujemo. Ali američka administracija nije ili se pravi da nije razumela namigivanje (možda na osnovu iskustva da ekstremisti nisu ni beknuli na primopredaju Kosova, pa zašto bi sad NIS-a?) i uporno odbija da i pomene sankcije. Ne, ne zato što je sama ta reč ovde ozloglašena još od devedesetih niti što ih brine da bi izgubili podršku demokratski orijentisane javnosti jer znaju da ne bi, nama od te transakcije ni iz džepa ni u džep, kao i uvek ranije.

Jedini ko možda može da se protivi promeni vlasnika je SPS. Socijalisti, a naročito njihov reprezent u Srbijagasu, možda nemaju 17.000 agrumenata, ali imaju milionske razloge da se ne promeni ni vlasnički list ni glasački listić. Bilo bi lepo (po mentalno zdravlje nacije) da se i oni zakunu gde treba pa da predsednik Srbije prestane da nas zaskače sa svakog ekrana i najzad stigne do završne strofe Deset ljutih gusara. „U svakom pogledu, prošla me je strava, sad je sve u redu, može da se spava.“ Da i mi malo odmorimo dušu, red je, blagdani su još uvek.

Peščanik.net, 06.01.2025.