Nobelovci

Od marta imam san, kako bi to rekao Martin Luter King, nobelovac za mir. Ali, ko sam ja da sanjam svoje i tuđe snove, moja stvarnost nije moja zamisao, moje zamisli su u sukobu sa njom. Zatečen sam u njoj kao gubitnik vremena koje mi je preostalo. Tako da slabo znam šta moj san, pretvoren u celodnevni košmar uopšte sadrži.

Nije ovaj uvod nikakva tužbalica, ne žalim ni za čim, samo sam pojedinac koji bez sopstvene odluke pripada narodu. To apstraktno masovno živo biće koje ne pokazuje da ima volju niti um, pristaje na sve, tako da su uzaludne moje zablude da se nečemu opirem.

Ipak sam uveren da čamotinja u kojoj donekle i živim nije samo moja i da nevolju delim sa mnogim ljudima. Osim onih koji su našli svoje božanstvo, uvereni da drugačije i nije moguće. Očarani svojim komičnim totemom, oni fanatično mrze sve koji ne veruju da postoje bilo kakvi razlozi za njihovo ushićenje.

„Jel se ovo neki sa nama opasno zajebavaju?“ – pitao me je komšija Mitić kad je čuo da su američka, kosovska i srpska vlada predložene za Nobelovu nagradu. I to za mir.

Nije čekao da mu odgovorim niti sam ja to želeo. Otišao je negde psujući nekoga.

Nobelova nagrada, makar i u najavi, to je krupna promena u životu plemena koja će još ratovati i onih koji su njihove poglavice.

Neki su nagradu dobili posmrtno. Neki su išli u Stokholm, pa su docnije poginuli. Većina je preživela svoju slavu. Sadat i Begin su ratovali, pa je Sadat otišao u Kneset. Sklopili su nekakav mir i Nobel je bio njihov. Anvara el Sadata su ubili vojnici, pripadnici Crnih muslimana na paradi u Kairu, upravo zbog Kneseta. Nagradu su shvatili kao pakt sa šejtanom.

Još jedan par mirotvoraca iz tog dela sveta koji su ratovali pre toga dobio je Nobelovu nagradu za mir. Šimon Peres i Jaser Arafat. I jedan i drugi preživeli su svoju avanturu. Nagrada je opstala ali mir nikada nije.

Ta nagrada vuče za sobom čitav inventar apsurda, na njemu su dobitnici mnogi grabljivci jastrebovi, koje je putovanje u Stokholm bar za trenutak odvojilo od kategorične filozofije razarajuće sile. Baraka Obamu, na primer.

Vili Brant i Mihail Gorbačov su svaki na svoj način rušili zidove i gvozdene zavese, zločinačke tabue nacističke Nemačke i teške staljinističke recidive.

Računica sa našim budućim nobelovcima (vlada Srbije, vladar Srbije), dovodi do glavobolnih rebusa o razlozima za predlog. Ali, ništa slično nije moglo da se dogodi bez nelogične upotrebe Jerusalima, „glavnog grada sveta“, kako u biografiji tog čudesnog mesta govori Sajmon Sibag Montefjore, britanski istoričar jevrejskog porekla.

Dakle, uplitanje u kučine izgleda ovako, uz sve mogućnosti kojih ovde nema. Srbija nije priznala Kosovo, ali to je neizbežno, Kosovo se već drži kao da je stvar gotova, a nije. Mada možda i jeste, da nije – mir ne bi bio moguć. Vučić i Hoti su potpisali neke papire, ne znajući šta na njima piše, a biće da je reč o dobrosusedskoj saradnji i prijateljstvu dva naroda. Beograd i Priština mogu da budu na jednom mestu zajedno, a to je samo Jerusalim. Ambasade će im biti u komšiluku. Zbog toga što Srbija premešta veleposlanstvo iz Tel Aviva u Jerusalim, Izrael priznaje Kosovo a Vučić tim povodom postaje intimni prijatelj sa Netanjahuom.

Taj uspeh udaljava Bendžamina od intenzivne istrage zbog kriminala i korupcije, a Trampa dovodi do ranga državnika koji u jednom kavezu drži zavađene primate koji počinju da trebe vaške jedan drugome, da se češkaju i da se vole. On volšebno primorava našeg mudraca da uzme za pobratima čoveka koji uzima Hotija za pobratima. U isto vreme Ivica Dačić se sprema da od Izraela traži otpriznavanje, koje je moguće samo posle priznavanja, što će uraditi i u Podgorici, koja je konačno naša. Crna Gora će izaći iz NATO-a da bi tamo ponovo ušla sa nama.

Dolaskom u Beograd, Vučić trijumfalno objašnjava ovo isto, samo mnogo gore. Kaže da može da ide kod koga hoće i svi ga vole i jedva čekaju da ga vide. U Srbiju stižu velike pare od Amerike, pod veoma povoljnim uslovima vraćanja, što pomaže i poslovni oporavak bate Andreja. Niko u regionu nema takav rast ugleda. To što ga je Zaharova opanjkala, nije tačno. Gledao je kritičnu pozu Šeron Stoun i sebe u ogledalu. Upoređivao, analizirao. Ma nema veze, ništa slično.

Uz proslavu nagrade, uz zurle i talambase, niko i ne primećuje da su se nobelovci Hoti i Vučić priznali međusobno, uspostavili bratstvo i jedinstvo i večnu ljubav. Kao što se sada ne primećuje da se još nisu priznali. Slede poluzagrljaji i čitavi vlažni balkanski poljupci: eto, tako ja ljubim svog polubrata Hotija, sa kojim sam sklopio vojni savez, a Vulin već planira zajedničke vežbe desantnih snaga. Nikome nećemo dozvoliti da dira Kosovo.

Uveren sam da najbolji pisci SNS-a spremaju obrazloženje, uz cv kandidata: Još kao mali pokazao je nastojanja ka miru. Kod Šešelja je završio mirotvoračko obdanište, lepe manire i tehniku pristojnog govora. Zbog lične čvrstine hranio se lignjama. Pobornik je demokratije u vanrednim stanjima. Dok je bio ključar Srbije – tamnice, u njoj je vladao mir. Mafija kojom rukovodi mirno hara po državi, koja ne mora da bude velika. Iskreno se ne kaje za izjavu koju nije dao, o sto muslimana za jednog Srbina. Mir vlada i na ulicama Beograda, kriminalci iz SNS-a terorišu i ubijaju samo one koji ga narušavaju.

Završio je Pravni fakultet, za 7 godina, kao najbolji student u njegovoj istoriji, tako da je ovde lično uveo vladavinu prava.

Kandidat sa svoje strane upućuje smernu molbu Nobelovom komitetu, da grupa njegovih časnih eksperata dođe odavde tamo i izbroji glasove za kandidate kad za to dođe vreme, uveren da je to jedini uslov za objektivni ishod glasanja.

Zamišljam Trampa, Hotija i Vučića kako koračaju crvenim tepihom i odlaze u istoriju besmrtnika. Za večni mir i pamjat. Iza našeg nobelovca Ana, Vulin i Mali, kao grupa pomoćnika nosioca nagrade.

Vesić sa vajarom iz Uzbekistana planira bistu nobelovca veličine Beograđanke, umesto Beograđanke. Vesić lično želi da bude ukras na radnom stolu nobelovca, u prirodnoj veličini.

Moguće da su navedene scene idealni prizor za početak sf filma o bliskoj budućnosti u kojoj iznenada nestanu svi ljudi. Jedino sablasne senke tumaraju po ostacima sveta koji je već u prošlosti.

U decembru 1961. godine Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Iste godine, Dagu Hamaršeldu, Generalnom sekretaru UN posmrtno je dodeljena nagrada za mir. Poginuo je (ubijen) u avionskoj nesreći nekoliko meseci ranije.

Dogodine će biti tačno 60 godina kako odavde ka Skandinaviji nije otišao nijedan naš velikan dostojan večnosti.

Da li ga konačno imamo? Habemus Papam!

Peščanik.net, 14.09.2020.