„Nosiću crvenu zvezdu“

Pod ovim naslovom održan je koncert pesnikinje Svetlane Makarovič i njenih više od sto gostiju-izvođača, 29.6. na Kongresnom trgu u Ljubljani. Pesma sa istim naslovom autora i izvođača Primoža P Rama Sitera već je nekoliko godina veoma popularna – on je nastupio i na koncertu. Reč je o laganoj, nežnoj pesmici koja se postepeno pretvara u borbenu… Svetlana Makarovič je suvereno vladala scenom sve vreme koncerta, koji je trajao preko tri sata: pevala je svoje pesme, pevali su njene pesme, njeni komentari dizali su publiku na noge kao i tačke programa. U režiji Nike Bezeljak, nastupili su orkestar Kraški Ovčari&Ovce, solisti Darko Nikolovski, Martina Feri, Polona Vetrih, Andrej Rozman – Roza (inače kandidat za predsednika Slovenije), Tomaž Mihelič – Marlena, Janja Majzelj, Višnja Fičur, Miha Bezeljak, Joži Šalej, Nino de Gleria, Jure Tori, Janez Levec i glavna kolektivna zvezda programa, Tršćanski partizanski hor Pinko Tomažič. Darko Nikolovski je izuzetno zanimljiva pojava, jer je izmislio nešto što bismo mogli nazvati „partizanski rap“. Polona Vetrih, slavna glumica i aktivna članica Jevrejskog udruženja, otpevala je savršeno nekoliko ladino i jidiš pesama: to je lokalno povezano sa nedavnim negiranjem Holokausta koje je upriličio član Janšine stranke SDS. Vrhunac koncerta bio je, očekivano, nastup Tršćanskog partizanskog hora Pinko Tomažič: njihov standardni repertoar sadrži pesme kao što su Bella Ciao, Konjuh planinom, Bilećanka, Oj sokole, Hej brigade! (pesma grada Ljubljane), Na juriš!, Vstala Primorska, Comandante Che Guevara… I publika je zahtevala sve od njih. Publike je bilo toliko da je ispunila Kongresni trg: bilo je oko 1000 sedećih mesta, sve ostalo bilo je puno. Svedok iz Zagreba tvrdi da je bilo preko 7000 ljudi, procene uglavnom počinju od 5000. Kiša je milosrdno prestala dva sata pre koncerta, publika je masovno nosila zvezde, videla sam i psa sa zvezdom. Gospođe u redu ispred mene znale su napamet reči svih pesama hora, i Svetlaninih.

Koncert je održan u sklopu Ljubljanskog letnjeg festivala, i vrhunski kvalitet je u punoj meri opravdao taj status. Društveni fenomen je već naučno obrađen u studiji Ane Hofman Novi život partizanskih pesama (Biblioteka XX vek, Beograd, 2016). Drugi važan razlog uspeha je harizmatični lik narodne pesnikinje Svetlane Makarovič, koja nikada nije podlegla sentimentalnosti ili patetici, i koja već decenijama razveseljava dobru polovinu stanovnika Slovenije svojim sarkastičnim primedbama o vladajućoj politici, desnici i crkvi – a još uvek je sjajna pesnikinja. Treći važan razlog za uspeh je stav prema crvenoj zvezdi, tematskom centru koncerta. Sama Svetlana Makarovič objašnjava da joj crvena zvezda nije bila nimalo bliska u doba režima koji se služio crvenom zvezdom, ali da sada ta stvar ima smisla, u opštem usponu naci-fašizma, istorijskom revizionizmu i laži kao glavnom sredstvu javnog izražavanja. Jedna od posebno maloumnih akcija desnice, ne samo u Sloveniji, bila je zahtev da se crvena zvezda zabrani u EZ kao simbol totalitarnih režima: Orbanu smeta i ona Heinekenova… U sudskom procesu na evropskom sudu za ljudska prava, sudije su dale pravo Mađaru koji je bio osuđen zato što je nosio crvenu zvezdu, zaključivši da je crvena zvezda legitimni simbol. Nešto o pojavi astrofobije pisala sam i na Peščaniku.

Desnica, međutim, nikada ne napušta ni svoje najlošije zamisli, provereno propale, jer računa sa brzim zaboravom i promenama društvenog konteksta. Nije ih briga za presude suda u Strazburu, jer mogu dugo razvlačiti odluke koje su dužni da sprovedu – kao recimo Slovenija u slučaju presuda u korist izbrisanih. Tako je pre koncerta započela akcija za njegovu zabranu, zvanična pritužba i zahtev upućen gradskoj upravi Ljubljane. Glavni argument bila je zabrana koncerta Thompsona u Mariboru, pre nekih mesec dana. Sumanutost ne treba posebno isticati – provincijalni ustaški podpapak u poređenju sa nagrađivanim, cenjenim i uzbudljivim umetnicama i umetnicima. Kad gradska uprava nije reagovala (sudske reakcije još čekamo), desnica je organizovala zviždače, trubentače i urlače da ometaju koncert. Red je na koncertu bio besprekoran, zahvaljujući značajnom broju uniformisanih redara, a policijski kordon je napravljen oko grupe od dvadesetak bukača, koji su zaista zviždali prvih pola sata koncerta, ali nisu uspeli da zbune ni izvođače ni publiku. Omanja grupa trubača sprečena je da upotrebi svoje instrumente. Pa ipak, na letnjem festivalu se strogo pazi na akustiku, ako je predstava na slobodnom: ulica pored Križanki, gde je otvorena scena, po pravilu se za vreme koncerta ili predstave zatvori za saobraćaj. Zašto je uopšte bilo dozvoljeno da neko ometa festivalski koncret, ostaje otvoreno pitanje. Televizija Janšine partije (Nova24TV) objavila je da je na koncertu bilo „stotinjak ljudi“, a da je sa druge strane bio „lep broj od tridesetak protestnika“; između ostalog su, u nedostatku pametnijeg teksta, vikali i „Ko ne skače, nije Slovenac!“, jednu od najglupljih navijačkih parola koju sam ikada čula. Problem je ovog puta u tome što su na koncertu zaista mnogi intenzivno skakali, u ritmu i od veselja. I u tome, naravno, što Darko Nikolovski rapira da nema ni kapi slovenačke krvi, ali da voli zemlju u kojoj živi…

Uglavnom je jasno da je novi kult crvene zvezde nastao ponajviše zbog grubih i glupih intervencija u prošlost, u borbi za interpretaciju i, uz nju, vlast. Ostaje, međutim, ozbiljan problem mnogih koji na izazov falsifikacije prošlosti odgovaraju obrnuto uravnoteženim stavom, ne dakle da svi imaju pravo na mišljenje (a nemaju), nego da su svi, desni i levi, isti. Ovo odricanje od mišljenja je pogubno, posebno za mlađe: to je najgori mogućni primer neosetljivosti i koristoljublja, koje se skriva iza neobaveštenog i slepog cinizma, i istovremeno daje lažan i krajnje opasan osećaj superiornosti. Ako išta treba da ostane sveto, to je radoznalost – pa kad ona stekne dovoljno znanja, onda i kritičnost.

Peščanik.net, 05.07.2017.