Danas je 11. jul, međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici, proglašen rezolucijom 78/282 UN, pred tridesetogodišnjicu događaja. U rezoluciji se čak i ne pominje Srbija, ni država ni narod, i niko se ne proglašava genocidnim. Ostaje da je na osnovu laži diktator prvo proglasio sebe državom, a zatim premašio Luja XIV proglasivši sebe i narodom, uključujući i Republiku Srpsku. Ostaje i činjenica da su ga, u retkom ritualnom gestu poklona žrtvama, gađali kamenicama. Da je to oprostio, bio bi državnik, bar za jedan legalni mandat. Ovako je diktator, i jedina mu je briga očuvanje vlasti. Zato je dan sećanja prepušten ženama, koje nikada nisu vređale žrtve.
Sa svoje strane, diktator je osmislio nove oblike vređanja. Otvorio je drndalište, portal za sve denuncijante, sikofante i tužibabe. On sam upravlja (bre!), bira i cenzuriše po volji, i gura vučimedije u još jednu mogućnost da ga što više prikazuju. To je zapravo otvaranje sezone izbora sa kliznim datumom. Slučaj kabadahije koji se parkirao sa sva četiri točka ozbiljno je predstavljen, pitanje o ustavnosti njegovog predsedničkog položaja „biće raspravljano“… Beskonačna žvaka, tu je i Goca da postavlja pitanja koja neminovno vode drugom licu množine i logoreičnom sindromu. Ko ima vremena/nerava, ispovesti je sve više i sve su prisnije i tačnije. Recimo, „pružam vam izbore“: niti on ima to pravo, niti može da ih ne pruža – on ih najavljuje, i to je sve. Samoobjašnjenja je toliko da za satiru, sud ili međunarodnu komisiju samo treba citirati.
Za preskakanje dana nema boljeg udarnog sredstva od crkve i kooperativnog Porfirija. Ovoga puta, to je napad na sve srpsko u njegovom liku a iz Slovenije. Osuđen, a sudilo mu se nije, iza njegovih leđa, pretnja zatvorom i kaznom od 10.000 evra, uslovno – i ni jednog jedinog podatka o čemu je reč.
Slučaj koji je u Sloveniji doveo do krivičnog postupka protiv patrijarha Porfirija ima dugu i složenu istoriju, koja počinje znatno pre podizanja optužnice. Njegov neposredni povod nisu bila crkvena pitanja niti teološki sporovi, već finansijsko poslovanje Srpske pravoslavne crkvene opštine u Ljubljani.
Godine 2012. sveštenik Željko Lubarda preuzima parohijsku službu u Ljubljani. Tokom rada, prema sopstvenim navodima, dolazi do saznanja o ozbiljnim finansijskim nepravilnostima u poslovanju crkvene opštine. O tim saznanjima obaveštava nadležne organe Republike Slovenije, što dovodi do istrage protiv tadašnjeg starešine hrama Perana Boškovića. U odvojenom krivičnom postupku Bošković je kasnije osuđen zbog pronevere crkvenih sredstava.
U međuvremenu, nakon smrti mitropolita Jovana Pavlovića, upravu Zagrebačko-ljubljanske mitropolije preuzima mitropolit Porfirije (danas patrijarh Srpske pravoslavne crkve). Upravo od tog perioda Lubarda tvrdi da počinje višegodišnji pritisak na njega. Prema njegovim navodima, od njega se očekivalo da promeni ili povuče svoje iskaze u vezi sa finansijskim nepravilnostima, dok su odbijanje poslušnosti pratili premeštaji, disciplinske mere, ograničavanje rada, ponižavanje i različiti oblici institucionalnog pritiska. Sa druge strane, Srpska pravoslavna crkva tvrdila je da su sve preduzete mere bile posledica unutrašnjih crkvenih razloga i Lubardinog odbijanja poslušnosti kanonskim odlukama.
Smatrajući da je bio izložen sistematskom zlostavljanju na radu, Lubarda 2016. godine pokreće postupak pred slovenačkim Radnim i socijalnim sudom. Posle višegodišnjeg postupka sud zaključuje da je bio žrtva mobinga. Presudu potvrđuje i Viši radni i socijalni sud, a kasnije ona postaje pravnosnažna nakon okončanja vanrednih pravnih sredstava. Lubardi je dosuđena novčana naknada štete, dok je sud u obrazloženju utvrdio postojanje kontinuiranog obrasca zlostavljanja tokom više godina. Upravo ta pravosnažna odluka radnih sudova postala je polazna osnova za dalje delovanje slovenačkog tužilaštva. Nakon dodatne istrage, saslušanja svedoka i prikupljanja dokumentacije, Okružno državno tužilaštvo u Ljubljani početkom 2026. godine podiže optužni predlog protiv patrijarha Porfirija kao fizičkog lica i Crkvene opštine Ljubljana kao pravnog lica, tereteći ih za krivično delo zlostavljanja na radu. Istovremeno, drugi delovi prvobitne krivične prijave, koji su se odnosili na navodno ometanje pravosuđa i pojedine druge navode, nisu ušli u optužnicu. Tokom postupka patrijarh Porfirije odbacuje optužbe, navodeći da nije bio Lubardin neposredni poslodavac i da nije učestvovao ni u kakvom protivpravnom postupanju. Odbrana ističe da je radnopravni odnos bio u nadležnosti Crkvene opštine Ljubljana, dok tužilaštvo smatra da je tadašnji mitropolit, kao najviši crkveni autoritet u mitropoliji, imao odlučujuću ulogu u postupanju prema Lubardi. Time je višegodišnji radni spor prerastao u krivični postupak, u kojem više nije sporno samo da li je mobing postojao – jer su radni sudovi o tome već zauzeli stav – već da li za njega postoji i individualna krivična odgovornost tadašnjeg mitropolita Porfirija, kao i odgovornost Crkvene opštine Ljubljana kao pravnog lica. Ishod tog postupka predstavlja završnu fazu slučaja koji je započeo otkrivanjem finansijskih nepravilnosti u jednoj parohiji, a prerastao u jedan od najznačajnijih sudskih procesa u novijoj istoriji Srpske pravoslavne crkve u Sloveniji.
Porfirije je inače bio saslušan i negirao je da je bio Lubardin poslodavac ili da je učestvovao u bilo kakvom pritisku. Naveo da je za radni odnos bila nadležna Crkvena opština Ljubljana. Na logičnu primedbu da je izjavio kako nije ni znao da se protiv njega vodi sudski postupak, odgovor može biti samo jedan.
Istinoljubivost je višak proizvodnje laži, kad unutarnja kriza ubrza rad – recimo kad se hoće preskočiti nezgodan dan.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
