Nova čistka na Univerzitetu u Beogradu?

Ako je čistka pripremljena i upravo otpočinje kao što slutim, radi se o neuobičajenom početku. Jer, prvi korak je bio jedno unapređenje u zvanje redovnog profesora. Unapređenje, kao početak čistke? Nije li ovo ipak uvrnuto?

Ne baš, ne ovde. Odlukom Senata Univerziteta okončan je postupak unapređenja dr Mladena Čudanova. A on je bio član Etičke komisije Fakulteta organizacionih nauka (FON). Da, upravo one koja je utvrdila da u „doktorskoj disertaciji“ kandidata Siniše Malog ima, u prvom pokušaju rada te Komisije, tačno 6,93% preuzetog tuđeg teksta, te da, prema tome nije plagijat. U drugom pokušaju, Komisija je utvrdila još ponešto sagrešenja, prebacila Stručnoj komisiji nedostatke, nije utvrdila plagijat i predložila je da se Siniša Mali teško kaštiguje – javnom opomenom. Posle nekoliko godina radoznalog istraživačkog posla – na prvom mestu prof. Raše Karapandže – Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu je utvrdio da je u pitanju nedvosmisleni masivni plagijat, delom nastao doslovnim prevođenjem, delom prepisivanjem tuđih radova, pa je Senat Univerziteta poništio doktorat. Nije prošlo mnogo da FON reaguje besramno – predlogom za unapređenje Čudanova. Izveštaj koji je nužan za unapređenje bilo kog ko radi u nastavi na Univerzitetu je, po podnesenim prigovorima izazvanim upravo ulogom kandidata Čudanova u postupku zaštite kandidata Malog, bio dopunjavan. Predlog za unapređenje i posle dopune ostao je na snazi. Dopunjeni izveštaj, suprotno zakonskim i univerzitetskim pravilima, kao i dobrim običajima, nije bio objavljen. Opet je usledio prigovor, čijim potpisnicima nije bilo dopušteno da se obrate Senatu.

Rektorka Univerziteta odlučno je branila izbor Čudanova sa obrazloženjem da ona ne može dopustiti da se ikom na Univerzitetu izrekne sankcija zbog mišljenja koje je dao, pa tako ni prilikom odlučivanja da li je Mali plagirao svoj rad. Zbog mišljenja? Kakvo to mišljenje daje član jedne etičke komisije onda kad se postavi pitanje plagijata? Da li je to političko, ideološko ili vrednosno mišljenje? Ne, to je profesionalni i etički stav (sud, mišljenje). Da li je kandidat prepisivao, ako jeste, odakle, ako jeste, kako – prevođenjem, kopiranjem, promenom reči u rečenici? Ako jeste – da li je tako nešto dopušteno i etično? U slučaju „Mali“ radi se o primitivnom plagiranju, prevođenjem i kopiranjem, što ni malo nije bilo teško utvrditi, kad su se jednom otkrili izvori plagiranja, tj. tuđi originalni tekstovi. Upravo zbog nedostatka profesionalnosti i etičnost izjavljen je prigovor protiv Čudanovljevog izbora. Da li rektorka ozbiljno misli da Čudanov nije imao prilike da se, kao član Etičke komisije i vanredni profesor sam uveri u neoriginalnost i nesamostalnost rada Siniše Malog? Da nije mogao da pročita ni navodnu disertaciju, ni ranije objavljene radove iz kojih je prepisana? Čime objašnjava, kad već opravdava ovu čudnu pasivnost Čudanova? Akademskom aristokratičnošću, tako visoko iznad trivijalnosti prepisivanja? Nedostatkom istraživačke radoznalosti onog koji bi se takvom radoznalošću morao isticati? Strahom pred političkom moći kandidata? Kad se prosuđuje o jednom pisanom radu i o tome formira i iskazuje mišljenje, to mišljenje ne sme biti izraz političke, ideološke, vrednosne, pa ni umetničke slobode. To je profesionalni sud. Nema mesta opravdavanju neprofesionalnosti profesora univerziteta, kao ni odsustva etičnosti u oceni naučno-istraživačkih radova drugih. Nema svemu tome mesta ni kad treba izreći da li je reč o originalnoj doktorskoj disertaciji ili o prepisanoj drljosini.

Kao da su prigovori protiv Čudanovljevog unapređenja bili anticipirani. Jer, Univerzitet je pripremio i usvojio izmene jednog od svojih pravilnika, unoseći izričitu odredbu da oni koji se izjašnjavaju o tome da li je jedan rad plagiran, ne mogu biti pozvani na odgovornost zbog datog mišljenja! Kako volterovski demokratično. Zaista, kako prozivati ikoga zbog mišljenja. Nije li to vraćanje ukletom „verbalnom deliktu“? Nije, kad takvo mišljenje ima smisao i cilj prikrivanja plagijata jednog političkog moćnika. To nije mišljenje, iako jeste smišljeno. A ipak je ostalo samo prikrivanje. Ničeg profesionalnog u tome nema. Nije dovoljno ispaliti jednu „volterovsku“ izjavu, koja lepo zvuči, a u ovom slučaju ništa dobro ne znači. Mora se razumeti smisao imuniteta zbog datog mišljenja ili glasa. Kad je taj glas dat u profesionalno-etičkom svojstvu, imuniteta nema. Inače, ako se kuća sruši zbog pogrešnog proračuna inženjera, to bi značilo da ga treba osloboditi odgovornosti. Jer, njegov projekt je samo izraz njegovog mišljenja, a zbog mišljenja sankcije nema.

Čistka se međutim nije okončala ovim unapređenjem. Istog dana kada je inicijacija Čudanova na Univerzitetu obavljena, otpušten je dr Rodoljub Kubat, redovni profesor Pravoslavno-bogoslovskog fakulteta (PBF). Prvi, unapređeni, bio je zaštićen svetom slobodom mišljenja, drugi je zbog praktikovanja te iste slobode, izopšten.

Šta je rektorka imala da o ovome kaže? Prvo, da je ovaj otkaz nešto „što onespokojava“, jer otkad je ona na Univerzitetu, nije čula da je neki redovni profesor dobio otkaz. Potom da i oni koji predaju na PBF jesu podložni i državnim zakonima, kao i crkvenim pravilima, u čemu se „mora naći balans“.

Ne znam otkad rektorka radi na Univerzitetu u Beogradu, a ono što iz njene biografije proističe jeste da je krajem 70-ih godina prošlog veka na tom Univerzitetu studirala. Doktorirala je 1991. I ne zna, nikad o tome nije bila obaveštena da je u toku 1998. i 1999. godine, posle tzv. Šešeljevog Zakona o univerzitetu bilo otpušteno oko 200 nastavnika beogradskog Univerziteta! Među njima je bilo i redovnih profesora. To je bila treća velika čistka beogradskog Univerziteta, računajući od 1945. godine. Prva je bila tad, odmah posle II svetskog rata i bila je neskriveno ideološka. Druga, takođe ideološka dogodila se na Pravnom i Filozofskom fakultetu 1973-1975. Rektorka bi se morala hitno upoznati sa mračnom stranom istorije Univerziteta kojim rukovodi. Naročito sa vremenima i političkim okruženjima čistki. Prebaciće mi mladi čitaoci da su čistke posle II svetskog rata bile imanentne komunizmu. Šta je onda sa čistkom otpočetom 1998? Milošević i Šešelj kao posvećeni komunisti? Možda, pre nego što su se dokopali vlasti. Njihov „komunizam“ pošto su na vlast stigli, vreme je predatorskog ratnog kapitalizma. Pogrešno je verovati da su čistke imanentne samo komunizmu, jer tad bi značilo da se neće vratiti i ne bi se vratile krajem 20. veka. Nažalost, one su imanentne univerzitetu u tzv. vunenim vremenima. A ovo je vuneno vreme.

Kao da postoji već uspostavljena dinamika o kojoj govori Ivo Andrić u Travničkoj hronici opisujući pobunjenu čaršiju, koja se naizgled buni ni zbog čega. Nije pobunjena čaršija vezana za ravnomerne periode, nego za stvarnu ili umišljenu snagu političke kaste i društvenih moćnika. U ovom aktuelnom, tek najavljenom slučaju, bunt je vezan za autoritarni režim i za stvarnu, ne normativnu, ne ustavnu snagu Srpske pravoslavne crkve (SPC). Rektorka pledira za balans između ovozemaljskih državnih Zakona i takođe ovozemaljskih, ali crkvenih pravila. Ali, nema mogućnosti za balans, nema ni istovremene ni ravnopravne primene i jednih i drugih. Da li je neko ko predaje na bilo kom Fakultetu vernik, to je njegova privatna stvar. Da li neko ko predaje na PBF ima ili nema blagoslov Sinoda, jeste privatni odnos tog pojedinca i crkve. Rad i odnos zaposlenog na državnom univerzitetu (i na privatnom takođe) je javna stvar i podleže Zakonu o visokom obrazovanju i Zakonu o radu. Otkaz zbog uskraćivanja blagoslova Sinoda je nezakonit. Ovo je, bar po Ustavu, sekularna država. Bar po Ustavu, crkveno pravo nije izvor prava. Ali, u autoritarizmu Ustav i zakoni su tek dekoracija, u boljem slučaju, deklaracija. Odnos fakulteta prema profesoru Kubatu je izvan-ustavni i izvan-zakonski odnos moći. Sirova moć ne teži tome da postane vlast, jer je vlast ograničena pravom. Moć nije ničim, izuzev faktičkom snagom otpora onih koji ne pristaju na moć. Paralelna primena državnih i crkvenih zakona nije moguća po samoj definiciji. Ona spada u krajnje neodređeno, bezobalno područje simfonije crkve i države. Pa u ovoj našoj autokratiji, umesto simfonije imamo kakofoniju koju, već nesnosnu, slušamo mi građani, dok nesputana državno-crkvena moć uživa u predatorstvu svoje simfonije.

Unapređenje Čudanova i otkaz Kubatu su povezani, iako Kubat nije imao nikakve veze sa ispitivanjem plagijata Siniše Malog. A nisu povezani ni samo time što je istog dana prvi unapređen, a drugi odstranjen. Siniša Mali je, ubrzo pošto je proglašen nedostojnim doktorandom, proglašen dostojnim miljenikom crkve, ne samo dodelom crkvenog odlikovanja, već javnom objavom mantre „dostojan“, ne bi li se kako umanjila sramota akademske nedostojnosti. Prof. Kubat je u nekoliko mahova izjavio kako misli da je za njegov otkaz odgovoran episkop bački Irinej Bulović, jer je Kubat postavljao pitanje zakonitosti njegovog angažmana na PBF. Takođe, postavljao je pitanje odgovornosti za pokušaj silovanja, za harasment studentkinje, za otmicu jednog studenta pravoslavne umetničke akademije… To su, slutim, povodi, dobri povodi sa stanovišta aktuelnog dekana PBF. Ali uzrok je u tome šta profesor Kubat misli. A on, eto, ne misli, ne govori i ne piše samo o događajima na Fakultetu. On, na primer, misli i o teologiji bunta. I to upravo u vreme kad se bunt dešava na beogradskim ulicama. E, pa takvo mišljenje, za razliku od Čudanovljevog, ovde nije dopušteno. Takvo mišljenje je istovremeno anti-državna i anti-crkvena jereza. Tako o prof. Kubatu misle i nikako ne odobravaju državni i crkveni moćnici, iako se oni ne smeju o tome pitati, niti o tome suditi. To i takvo mišljenje je ono zbog kojeg niko ne može biti sankcionisan. Iako već jeste. To nije profesionalno mišljenje kojim se štiti plagijator. To je profesionalno i etičko mišljenje o predmetu koji profesor istražuje. Neka ga episkop pobija, neka ga kritikuje. Ali, ono nije osnov za otkaz. Ne, po zakonu. Ali, po osnovu ničim sputane moći – može mi (nam) se. Profesor Kubat je sad stavljen u poziciju da se obrati prosvetnoj inspekciji ili neposredno sudu. Čekaće na sudsku presudu, po redovnom toku efikasnosti sudske procedure oko četiri godine.

Nisu ovo jedina dva slučaja najavljene čistke. Vanrednom profesoru FON-a dr Vladimiru Obradoviću, dekan FON-a nije raspisao konkurs, što je, po zakonu morao učiniti pre isteka vremena od pet godina na koliko se vanredni profesori biraju u to zvanje. Zato što profesor misli da je poslušnost način da se bude u milosti dekana. I još o tome govori javno povodom plagijata Malog.

Jedna sam od onih koji su prošli toplog zeca čistke 1998. Vidim neke prepoznatljive pripremne kvazi-pravne znake. A, budući da se istorija ponavlja kao farsa, ti pravni znaci su ovog puta pripisivi univerzitetskom pravu, jednom autonomnom pravu, dok su država i crkva tu, da pripomognu kad zatreba. Nadam se da se moja slutnja o novoj čistki zasnovana na déjà vu znacima neće ostvariti. A neće ako joj se na vreme pruži ozbiljan otpor.

Baš kao što stoji u Izveštaju V-dem Instituta za 2020. godinu: kad se meri (ne)demokratičnost u jednoj državi, moraju se uzeti u obzir akademske slobode. Naše su sad u nedostojnom balansu autonomije koja samu sebe razara uz nesebičnu pomoć nosilaca društvene moći i slobode mišljenja, koja se selektivno uzima u obzir.

Peščanik.net, 19.10.2020.