Nova klasa

Gotovo, nema više, pojela maca! Ko je uzeo uzeo je, idemo dalje u nove tranzicione podvige! Političari, tajkuni, mafijaši i skorojevići su namireni, neka se pripreme vladike, prestolonaslednici, prinčevi i princeze, pa što od Srbije nakon njih ostane dobiće i oni kojima je nekad davno „proleterska revolucija“ uzela.

Privatizacija je, dakle, tu pri kraju, ostalo je da se „našima“ udeli još ono malo što je preostalo od EPS-a i drugih javnih preduzeća, ako se, naravno, država u međuvremenu ne predomisli, pa (poput Naftne industrije) sve to stavi u službu najuzvišenijeg patriotsko-nacionalnog zadatka, nastavka „bitke za Kosovo“. Ili ga formulom „transparentnog tenderisanja“ Srbije zadrži za sebe, tek da ima čime da kalkuliše i manipuliše. Uostalom, kome bi, osim nepopravljivim zlobnicima, smetalo da država i dalje bude najveći kapitalista, najpouzdaniji poslodavac i narodni usrećitelj, koga to još živcira što, eto, posle nepune decenije „transformacije“ socijalizma u kapitalizam, imamo jaku i bogatu državno-partijsku oligarhiju, a dozlaboga socijalno osiromašeni i ojađeni narod. Ako je za utehu onima koji se još sa neskrivenom nostalgijom sećaju vremena kad su „fabrike pripadale radnicima“, a novac njihovim „političkim reprezentima“ na vrhu državne i partijske piramide, evo im test-pitanje: ima li uopšte razlike između Đilasove (Milovana, da ne bude zabune) „Nove klase“, koja je u ime „radničke klase, naroda i narodnosti“ revoluciju i njenu imovinu shvatila kao izgovor za uspostavljanje neprikosnovene vladavine partijsko-državne strukture, i ove nove, kapitalističke, sa svim njenim „vrlinama“ primitivne i beskrupulozne prvobitne akumulacije. Razlika je, zapravo, samo u tome što ovi današnji, u odnosu na svoje prethodnike, imaju kudikamo bogatiji arsenal načina, sredstava i puteva da se za kratko vreme od ubogih siromaha pretvore u tranzicione vlasteline i velmože. Prema tome, jednu su „revoluciju“, ma koliko njena ideologija delovala privlačno i primamljivo u razdoblju tzv. socijalizma sa ljudskim licem, pojela njena deca, ovu postsocijalističku su maltene preko noći skrkali skakavci svih boja i fela.

Ovih dana, kada se, polako, ali stihijno, kao rezultat sve masovnijih i učestalijih protesta radnika u prodatim i propalim preduzećima, bez preterane želje države i partija na vlasti da uđu u suštinsku analizu toka i efekata privatizacije, svodi račun, svi koji su direktno umešani u „istorijsku“ promenu društvenog uređenja naprosto se utrkuju u davanju ocena. Tako Dinkićev državni sekretar Nebojša Ćirić nije baš siguran da li bi privatizaciji dao „trojku“ ili „četvorku“ (na skali od jedan do pet), Đinđićev ministar privatizacije Aleksandar Vlahović preferira „jaku trojku“, s čime se slaže i njegov kolega iz Koštuničine vlade Milan Parivodić. Sada ostaje da sve to zaokruži nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju, trenutno na mestu premijera, Mirko Cvetković, koji bi, posle konsultacija TAMO GDE TREBA, licitiranje prekinuo davanjem maksimalne ocene – pet. Zašto da ne: ako su nam u proteklim godinama tako uspešno nametnuli svakojake iluzije, od one „I Kosovo i Evropa“ do najnovije kako je Srbija, ma kako to naše komšije tumačile, neprikosnoveni balkanski lider, zašto nam se, dobro osmišljenom političkom i medijskom kampanjom, ne bi u svest usadila još jedna, da je realizovana privatizacija novi „gigantski podvig“ srpske postkomunističke demokratije. U zemlji u kojoj se, uglavnom, živi od iluzija, jedna više ne bi dodatno naškodila zdravlju.

Koliko je, posle svega, prodaja društvene i državne imovine ispunila ili izneverila očekivanja? Najpre valja podsetiti da je smisao transformacije vlasničke strukture da neefikasnu i zastarelu ekonomiju zameni modernom tehnološko-konkurentnom privredom, koja bi u relativno kratkom vremenskom intervalu pokrenula čitavu državu i sve njene potencijale iz dugotrajnog upropašćavanja, učmalosti i krize. Uspeh se, naravno, meri porastom BDP, povećanjem zaposlenosti i ekspanzijom izvoza. A šta smo dobili: rast privrede koji je i pre svetske ekonomske krize bio više nego skroman, stagnaciju ili porast nezaposlenosti i izvoz s kojim srpska politička elita nikako ne bi smela da se hvali. Prodato je 2.100 preduzeća, ostvaren je prihod od svega tri milijarde evra, gotovo onoliko koliko je Srbija dobila u poslednjem aranžmanu sa MMF-om. Izostao je opipljiviji ekonomski oporavak, društvo je uletelo u nove socijalne i ekonomske peripetije, pare od prodaje uglavnom su završile u potrošnji, tehnološka opremljenost velikog dela ekonomije, bar onog koji nije završio na otpadima, ostao je na nivou s kraja 80-tih godina prošlog veka. Rast društvenog proizvoda i izvoza bi, svakako, bio još manji da nije bilo (ne)očekivane ekspanzije privatizovane smederevske železare. Iako se vlast svojski trudi da raznim trikovima umanji broj nezaposlenih, broj onih koji su u (neuspešnoj) potrazi za poslom već godinama se vrti oko cifre od milion.

Preokreta, dakle, nije bilo, pare i ostali potencijali privatizacije potrošeni, kupovina socijalnog mira i izborne volje bili su preči od stvaranja nove ekonomije, pa i nije nikakvo iznenađenje što se Srbija i danas, po mnogim relevantnim svetskim parametrima, ne smatra poželjnom destinacijom za krupnije investicije. Što zbog dominacije politike nad privredom, neobuzdane državne regulative, što zbog enormne korupcije, ojačane sprege politike i tajkuna, apsolutizovanih i neokrnjenih monopola, s jedne strane države, s druge nekoliko tajkunskih porodica.

Ako (ras)prodaja društvenog i državnog vlasništva, kako i sama ekonomska struka priznaje, nije pokrenula razvoj, logično je upitati se kako je i gde, završila. Bivši ministar za privatizaciju Parivodić danas, nekoliko godina nakon što je sišao s vlasti, kaže da je na sceni bila velika krađa društvenog kapitala. Država, odnosno njeni partijski reprezenti, u želji da se što pre oslobode balasta neproduktivne i tehnološki zaostale socijalističke ekonomije, nije vodila računa (niti je to zanimalo) kome se šta prodaje, koliko je svojim ponašanjem sama kumovala opštem utisku (i zaključku) da je pod okriljem zakona i politike, zapravo izvedena velika otimačina, mafijaško-burazerska transakcija, koja je, s jedne strane većinu naroda gurnula u još veću bedu i očaj, a s druge političko-tajkunsko-kriminalnim strukturama omogućila da preko noći steknu enormna bogatstva. Da se, u stvari, za kraće vreme nego u klasičnim revolucijama stvori nova klasa skorojevićevskih bogataša, sa jakim elementima kriminala, koja drži pod kontrolom i državu, i njene institucije, tokove novca, političke partije…

Sada kada protesti očajnika širom Srbije do kraja ogoljevaju anatomiju ostvarene privatizacije, tu veliku selidbu društvenog kapitala u privatne džepove, u kojoj se firme kupuju zbog poslovnog prostora ili zemljišta, a famozna Agencija za privatizaciju naprasno počela da poništava ugovore o kupoprodaji fabrika i preduzeća, koja praktično više ni ne postoje, iz dana u dan izlaze na površinu primeri najbeskrupuloznijeg upliva „prljavog“ novca, stečenog kriminalom i spregom političara i najobičnijih „poslovnih“ vucibatina, kojima je pre mesto u zatvorima nego u udobnim foteljama jeftino kupljenih firmi. Država se, prema tome, uprkos svemu, odnosi u stilu „tako je kako je, ne može se natrag“, što će reći, krčag je slomljen, a nad prosutim mlekom ne vredi kukati. Ne pada joj na pamet da proveri, pre svega, samu sebe, rad agencija za privatizaciji i resornih ministarstava, kako su mnogi političari, do juče relativno siromašni „trudbenici“ odjednom postali „ugledni biznismeni“, kojim su se sve kanalima kretale provizije, razni oblici mita i korupcije. Braća Šarić su možda sada najaktuelnija priča, ali ne i jedina i najilustrativnija za ocenu kako je srpska politička elita prokockala privatizaciju.

 
Peščanik.net, 13.02.2010.