Hej, da te pitam
Koji je to Dritan
Hej, to je Dritan
Abazović Dritan!
(YouTube)
Osnovni trik korisnog idiotizma banalan je, predvidljiv i dosadan, a ukratko bi se mogao opisati kao – moralizam za opoziciju, realizam za autoritarnu vlast. Autoritarni vođa može i mora da pravi brojne kompromise sa takozvanom političkom realnošću, i korisni idioti nas stalno podsećaju na složenost konteksta u kojem on vlada i pravdaju moralno sumnjive poteze kao nešto što vođa mora da preduzme zarad svih nas. Ako je vođa otišao da se dodvorava Trampu, to je zbog višeg interesa, mira u regionu, budućnosti naše dece, sram bilo onog ko se smejao ovom „krakatom dugajliji“ na malenoj stolici,1 koji se muči i ponižava zarad dobrobiti svih nas.
S druge strane, opoziciji se sudi beskompromisno moralističkim aršinima. Ako je autoritarni vođa nekada malo zagovarao ratne zločine ili opsedao Dubrovnik, to sada nije bitno, i važno je samo da je revidirao. S druge strane, ako opozicioni lideri, čak i oni koji su se više puta dokazali kao principijelni antinacionalisti, liberali i kosmopoliti, makar prođu pored crkve, počinje dreka o „pravoslavnoj Al Kaidi“. O bilo kakvim savezima, pa makar i tehničkim, oročenim, taktičkim, sa bilo kojom snagom koja ima veze sa desnicom ili nacionalizmom, da i ne govorimo. To je, po korisnim idiotima, uvek, obavezno i jedino, povratak u devedesete (čak iako se na vlasti nalaze upravo lideri iz devedesetih).
Na ovaj način, opoziciji se de facto zabranjuje da se bavi politikom – jer politika je između ostalog i spremnost na pregovore, kompromise i različite vrste partnerstava i sa neistomišljenicima. Po korisnim idiotima, međutim, u Srbiji i Crnoj Gori, jedino autoritarni lider ima pravo na politiku, na kompromise, na taktiziranje, na široke koalicije (klačari bi rekli – catch-all partije), dočim je dužnost opozicije da bude moralno besprekorna i naravno – bezopasna.
Kada se ovaj trik prozre i javno raskrinka, onako kako je to pre svega desetak dana učinio lider koalicije „Crno na bijelo“ Dritan Abazović u intervjuu na RTCG, korisni idiotizam se razotkriva u svoj svojoj komično repetitivnoj prirodi – u konkretnom slučaju oličenoj u novinarki koja deset puta Abazoviću postavlja jedno te isto pitanje – a šta sa crkvom i Amfilohijem?
Ovu repetitivnost vidimo na delu i u paru Kišjuhas-Lakićević. Nakon što je Kišjuhas dvadeset puta varirao jedno te istu misao o „pravoslavnoj Al Kaidi“, Lakićević utrčava da plasira ključni argument – crnogorska opozicija je išla u crkvu! Pa to smo već konstatovali, ima se valjda još nešto za reći? Međutim – nema, zaista nema. Isti argument će se ponavljati iznova i iznova i iznova, naprosto zato što je jedini.
Ako se stvarnost ne uklapa u crno-belu sliku o prozapadnom i prosvećenom autoritarcu sa jedne strane, i proruskoj, desničarskoj i fundamentalističkoj opoziciji sa druge, tim gore po stvarnost. Tako i Kišjuhas i Lakićević pišu analize situacije u Crnoj Gori, i uspevaju da ni jednom jedinom rečju ne pomenu Abazovića, pokret URA i koaliciju „Crno na bijelo“. Lakićeviću to čak polazi za rukom u tekstu koji se bavi novim licima i njihovom značaju u političkom životu. Zašto? Zato što Abazović nije samo novo lice, već i nosilac nove politike – upravo onakve za kakvu se i sam Lakićević na rečima zalaže – i kao takav crno na bijelo demantuje crno-belu podelu bez koje se Lakićevićev argument ruši u paramparčad.
Kada me već optužuje za „pinkovsko-informerski stil“, Lakićević bi mogao da pogleda šta u ovom trenutku zaista objavljuju Informer i ostali režimski tabloidi mediji: „Andrija Mandić ljut: Dritane, ucene ti neće proći!“ (Informer), „Vučić brutalno odgovorio Krivokapiću: daj dokaze da sam šurovao s Milom!“ (ALO!), „Lider SSP uz Dritana: Đilas oduševljen antisrpskom vladom u CG!“ (Srpski telegraf). Dakle, dok korisni idioti u Srbiji zastrašuju građanske birače „ajatolahom Amfilohijem“ i „pravoslavnom Al Kaidom“, režimski tabloidi zastrašuju sve ostale Dritanom Abazovićem i „antisrpskom vladom“. Da li Lakićević ovo zaista ne vidi, ili se pravi da ne vidi?
Na kraju, nekoliko reči o značaju „novih lica“. Lakićević je u pravu – bez novih politika, nova lica sama po sebi neće značiti ništa. Međutim, isto tako, u predstavničkoj demokratiji, ličnost će uvek biti važna, i ona se nikada ne može u potpunosti zameniti institucijama, programom, politikama ili ideologijom. Ona komunicira nešto što principi i programi ne mogu, gradi lično poverenje sa biračima i u političku borbu unosi, kako piše teoretičarka politike Nensi Rozenblum, nesvodivi element nepredvidivosti. Ličnost kojoj se veruje može takoreći preko noći pretvoriti poraz u pobedu, mobilisati nove birače i izgraditi mostove sa političkim neistomišljenicima. Uspeh Dritana Abazovića, ali i Zdravka Krivokapića, predstavljaju dobar primer.
Peščanik.net, 25.09.2020.
BOJKOT IZBORA 2020.________________
- Ovako nas prekoreva Kišjuhas što se smejemo predsedniku: „’Fejsbuci’ i ‘Tviteri’ ugiboše se od težine (mahom) nesmešnih tvitova, mimova, gifova, montaža i ostalih internetskih sprdačina sa fotografijama iz „Ovalne sobe“. Pošto su, neverovatno, krakatom dugajliji Aleksandru Vučiću onaj sto i stolica bili prilično omaleni i tesni, a što je valjda za pucanje od smeha. I, važi, vrteo je papirima i glavom kad je neuračunljivi Tramp izvalio nezgodaciju oko premeštanja ambasade Srbije u Jerusalim. I da, svojoj ružičastoj publici se neprimereno hvalisao oko nekakve penkale i ključeva. Ali, šta sad i šta posle? Kad smo se, gladni svoje bitnosti, siti ismejali?“