Crtež na zidu u obliku glave
Foto: Peščanik

U poznatom tekstu iz 2006, „Bušovi korisni idioti“, Toni Džat postavlja pitanje zašto su američki liberalni intelektualci podržali katastrofalnu spoljnu politiku Džordža Buša Mlađeg i njegovu odluku da vojno napadne Irak. Ovi intelektualci su, tvrdi Džat, pre svega bili željni moralne jasnoće kakvu su iskusili tokom Hladnog rata, u kojem je demokratija bila suprotstavljena totalitarizmu, a 11. septembar pružio im je priliku da je ponovo iskuse. Konstruišući opasnost od „islamofašizma“, oni su još jednom dobili priliku da budu na pravoj strani istorije, pa čak iako je to značilo žrtvovanje najvrednijih liberalnih vrlina – podozrivosti prema vlastima, protivljenja agresivnim ratovima i beskompromisne odbrane osnovnih prava i sloboda.

Zanimljivo je videti da nemaju samo američki predsednici (nekada Buš, a danas Tramp) svoje korisne idiote, već da ih imaju i lokalni autoritarci, poput Vučića i Đukanovića. Još je zanimljivije uočiti da se crno-bela slika kojom se ovi autoritarci brane skoro ni najmanje nije promenila od dana kada je Džat pisao svoj tekst. Tako će Aleksej Kišjuhas nedavno napisati da su Đukanovićev režim u Crnoj Gori srušili ne, kako je to već postalo uobičajeno govoriti, srpski nacionalisti, već – „političko pravoslavlje, po ugledu na politički islam Al Kaide“ (sic!), „pravoslavna džamarhirija“ i „ajatolah Amfilohije“.

Ostavimo sada po strani to što Đukanovićeva eksplicitna namera da gradi državnu crkvu za Kišjuhasa nije „političko pravoslavlje“, dočim odbrana slobode veroispovesti jeste. Ovde je zanimljivije nešto drugo – kao da protiv Amfilohija nije dovoljno navesti njegova dobro poznata nepočinstva i izjave kojima se podsticala mržnja i huškalo na rat; za njega se mora reći da je „ajatolah“. Protivnici Đukanovićeve vlasti ne mogu biti naprosto srpski nacionalisti, već moraju biti „Al Kaida“.

U isto vreme, Biljana Srbljanović će u Blicu nabrajati sve lepote i prednosti vašingtonskog sporazuma i čitav pasus posvetiti određenju Hezbolaha kao terorističke organizacije. Ovako Srbljanović:

„Hezbolah, zatim, jeste teroristička organizacija. To što mi nismo svesni količine novca i organizovanog napora da se u Evropi nađu „sigurne kuće“ – čitave regije za trening kampove ili indoktrinaciju, ne znači da one ne postoje. To što ih je Kosovo osudilo, takođe ne znači da ih tamo neće biti. Ali ipak malo teže.“

Ovo je nepogrešivo papagajisanje Bušovih korisnih idiota od pre dvadesetak godina, samo sada u funkciji opravdanja lokalnog autoritarca i njegove spoljne politike dodvoravanja najjačim siledžijama u dvorištu. Suptilne distinkcije i složenost koje predstavljaju suštinsku odliku svake iole ozbiljne međunarodne politike ovde više nemaju šta da traže; ostaje samo crno-bela podela na dobre i loše momke, u kojoj dobri momci ponekad mogu da sravne sa zemljom čitave blokove, ali barem nemaju „sigurne kuće“.

Istini za volju, komentarišući odluku da se ambasada Srbije premesti u Jerusalim, Srbljanović će iskazati izvesnu nelagodu, ali će je brzo zatrpati relativizacijom i surovim realizmom:

„Zato je, triangularnim dogovorima: ti meni ventilator, ja njemu kafu, on tebi šibicu, došlo do toga da Srbiju niko godinu dana ne sme da pritiska da prizna Kosovo, Kosovo dobija priznanje od Izraela (što je Izrael odbijao ne zato što nas voli, već zbog palestinskog presedana), a Tramp dobija ’muslimansku državu’ (kako pogrešno shvata Kosovo) da otvori predstavništvo u Jerusalimu i time poruči ostalim ’muslimanima’ da je on u pravu. Da li će ovaj dogovor funkcionisati? Nemam pojma. Ali nije glup, nije loš i nikako nije štetan po nas.“

Hezbolah je, po Srbljanović, nesumnjivo teroristička organizacija i priznati to je pitanje principa, ali kada je reč o terorističkom ponašanju cele jedne države, onda se principi bacaju kroz prozor i postaje bitno samo „koliko smo mi tu dobri“. Zakoni su za protivnici, kako je to nekada govorio Nikola Pašić.

Nadovezujući se na Srbljanović i njen panegirik novoj spoljnopolitičkoj pobedi aktuelnog srpskog režima, Kišjuhas, međutim, neće pokazati ni minimum nelagode po pitanju preseljenja ambasade u Jerusalim. Srbljanović barem implicitno priznaje da je reč o besramnom političkom oportunizmu i kao takvog ga i pravda, ali Kišjuhas ide dalje, dokazujući da je u pitanju principijelno ispravan korak i prebacujući svima koji se sa tim ne slažu da su „uskogrudo zagledani u sopstveni pupak“, da bi na kraju eufemistički zaključio da je u pitanju „usklađivanje spoljne politiku Srbije sa spoljnom politikom Sjedinjenih Američkih Država“. Za slučaj da čitateljka još uvek nije ubeđena, on će (bez i najmanje ironije) dodati:

„Da li bismo radije da nastavimo da usklađujemo spoljnu politiku sa Rusijom? Da li je to manje komično? Jer tokom 2020, Srbija je od 25 spoljnopolitičkih dokumenata koje je usvojio Brisel podržala samo dvanaest (ili 48 odsto, dok je 2019. podržala njih 57 odsto).“

Ko je protiv preseljenja ambasade u Jerusalim taj podržava Ruse i protivi se evropskim integracijama! Pa sad ti vidi, sumnjičava čitateljko, s kim si i kakva si! Ovako funkcioniše izopačena logika korisnog idiotizma, koju neće omesti čak ni to što se premeštanjem ambasade dolazi u direktan sukob sa spoljnom politikom EU i što je ova organizacija već opomenula i Srbiju i Kosovo da bi takvom odlukom „mogli da podriju nade u svoje članstvo u EU“.

Kišjuhas će u svom tekstu, s punim pravom, podsetiti na zločine srpske države prema kosovskim Albancima, kao i na zločine novouspostavljene kosovske države prema kosovskim Srbima i drugim nealbancima, ali samo zato da bi poentirao: „A kako da nas tretiraju nakon tog obostranog divljaštva i zločina protiv čovečnosti, ako ne kolonijalno ili kao necivilizovane ’Indijance’ i ’urođenike’, rasistoidnim rečima Vuka Jeremića“.

Ako su Jeremićeve reči „rasistoidne“, zašto ih ponavljati, pa još afirmativno? Kako se neko može tretirati (pa još i opravdano!) kao „Indijanac“, ako je u pitanju samo rasistička konstrukcija? Još važnije je to kako se ovde narodi – srpski i albanski – olako poistovećuju sa svojim zločinačkim režimima i vođama. Kakvi smo, implicitna je poruka ovakvog rezonovanja, za bolje vlasti i nismo. O tome kako aktuelni režim države Izrael tretira Palestince (kao „Indijance“?) Kišjuhas, očekivano, neće imati ništa da kaže.

Stariji čitaoci možda i nisu toliko iznenađeni najnovijim zaokretom srpske spoljne politike, jer će se setiti da je mentor aktuelnog nelegitimno izabranog predsednika Srbije davne 1991. Amerikancima nudio „srpske četnike“ kao dobrovoljce za borbu u Zalivskom ratu. Na antiratne demonstracije organizacije koja će uskoro postati poznata kao „Žene u crnom“ (po istoimenoj izraelskoj antiratnoj organizaciji) pripadnici tek formiranog Srpskog četničkog pokreta tada su odgovarali povicima „Izrael, Amerika!“ I tada, kao i danas, desnica je samo tražila moćnog stranog saveznika koji bi joj omogućio da nekažnjeno završi svoje prljave poslove. Ne treba stoga da nas čudi što se slični povici mogu i danas čuti od istih ljudi kao i tada. Zabrinjavajuće je, međutim, što im danas u tome prave društvo i korisni idioti.

Peščanik.net, 19.09.2020.