Čovek na biciklu, na majici mu piše Dačić
Foto: Predrag Trokicić

Ovih dana se povela živa rasprava o novim licima u politici: da li nam trebaju ili ne, ko bi mogla da budu, gde da ih nađemo ili kako da ih napravimo itd.

Odmah da se izjasnim, po mom mišljenju novih lica u poslednje vreme viđamo – dosta. Ono što, međutim, nismo videli to je – nova politika. A često nismo videli nikakvu politiku. Viđamo povremene političke manifestacije i performanse – sa, uzgred, dosta slabim ideološkim performansama – ali politike nema.

Štaviše, to pitanje, da li nam i kakva nam nova politika treba ostalo je potpuno izvan pažnje debatera. Kao da – iako će se oni sad sigurno zgroziti – još nisu izašli iz one lenjinističke matrice da kadrovi rešavaju sve. Iz čega se može izvući zaključak da većina misli da (nam) nova politika i nije potrebna.

To lepo ilustruje odnos prema crnogorskim izborima. Iz kojih su kao glavno naravoučenije izvučene tehnikalije: pošto je, naime, shvaćeno da Mandić, Medojević i Knežević ne mogu da pobede na izborima, onda je (lukavstvom uma Amfilohija Radovića) u prvi plan istureno novo lice u liku „neokaljanog“ Zdravka Krivokapića. Pri tome niko i ne pomišlja da bi to novo lice moglo da vodi neku novu politiku, niti se to od njega traži, naprotiv. Očekuje se da vodi staru politiku, tj. politiku s kojom gore pomenuti trijumvirat godinama nije uspevao da pobedi.

S druge strane, upravo to izaziva rezerve prema novoj crnogorskoj vlasti. Odlazak u izbornoj noći na poklonjenje crnogorskom mitropolitu, razgovori o formiranju nove vlade u manastiru – sve to više priliči nekoj devetnaestovekovnoj teokratskoj nego evropskoj državi 21. veka. Te slike govore više od hiljadu reči, to je suština. Tako da je Aleksej Kišjuhas u svojoj kolumni čak bio i blag. Ali, kada vi upravo postavite pitanje kakva se politika može očekivati od novih lica i ukažete na njihovo nacionalističko zaleđe i crkvenjačku zaleđinu, kao što je uradio Kišjuhas, onda vas, u najboljem pinkovsko-informerskom stilu, kao što je uradio Rastislav Dinić, proglase „korisnim idiotom“. Možete vi da se pozivate na Tonija Džata, ali ste zapravo pod uticajem Vučićevića i Mitrovića.

Da rezimiram: Srbiji je potrebna nova politika. Problem je što niko ne nudi novu – proevropsku, na liberalnim načelima zasnovanu, koja će se očitovati ne samo u odnosu prema velikim silama nego i prema malim susedima – politiku. Stara lica to ne mogu ili neće, svejedno, a nova ne znaju ili ne smeju, opet svejedno.

Peščanik.net, 24.09.2020.

BOJKOT IZBORA 2020.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)