O belom glasu, još jednom

Ovih dana je Aleksa Jorga vratio pitanje opravdanosti belog glasa, s namerom da i na ovim izborima preporuči takvu opciju. On s pravom kaže da u vladajućem političkom aranžmanu građane niko ne reprezentuje, jer je više nego evidentno da poslanici u parlamentu ne predstavljaju građane nego svoje stranke, pa čak ni toliko, nego svoje lične interese. U tom pravcu, on zaključuje da ovoga puta biramo kralja umesto predstavnike građana. Analizirajući opozicione stranke proevropske orijentacije, Jorga smatra da je izborna ponuda siromašna i da se mogu videti uglavnom stari likovi i neki novi, ali nedovoljno dobri da zavrede naš glas. Tek ako bi se dogodile korenite promene vladajućeg sistema i ako bi došlo do okeanske promene političke scene (kao što je na primer stvaranje francuske pete republike), nosioce takvih promena bi trebalo podržati.

Da bi se pitanje belog glasa raščistilo, treba se vratiti na “teoriju o malom i velikom zlu” na koju se beli glas pozivao. Zastupano je stanovište da u situacijama u kojima se nude veliko i malo zlo na izborima, ne treba glasati za manje zlo, nego belim glasom aktivno pokazati da ne postoji alternativa “za dobro”, koja bi suštinski istisnula i veliko i malo zlo. Svi politički akteri su se izbrukali i razočarali nas, malo zlo je takođe zlo, i to treba jasno poručiti belim glasom.

Nesporno je da svaki građanin ima legitimno pravo da apstinira ili aktivno pokaže nezadovoljstvo izbornom ponudom bacajući u izbornu kutiju beli glas. Međutim, vraćajući se unazad i gledajući realno stanje koje imamo u poslednje četiri godine, meni se čini da teorija o neglasanju za manje zlo u situaciji kada postoji veliko zlo, nije ispravna. I više od toga – to je čak glupo, naročito u slabim društvima fragilne (“mlade”) demokratije, u kojima nisu izgrađene institucije koje bi bile brana onima koji bi da ruše univerzalne vrednosti na kojima one počivaju.

Govoreći načelno, upravo je to naša situacija. Nije reč o tome da li su beli glasovi bili presudni da SNS dođe na vlast, nego o tome da ne treba ni indirektno pomoći “velikom zlu” da se dokopa vlasti. To naročito važi ako “veliko zlo” podrazumeva političke organizacije i ljude koji koriste demokratske procedure da bi ukinuli demokratiju, slobode i prava građana i razarali univerzalne vrednosti i institucije, što se praktično dogodilo u Srbiji dolaskom na vlast SNS-a, bivših radikala. To nikako ne znači da su u prethodnom stanju institucije i demokratija cvetale, daleko od toga, ali za nas je važno po kojoj dubini se institucije razgrađuju i na koji način. Bila bi dovoljna čak i namera da se postignute demokratske slobode umanje, pa da se učini sve da se takav ishod predupredi.

Dakle, treba birati “manje zlo” u svim situacijama u kojima postoji jaka stranka “velikog zla” pod kojom se podrazumevaju profašističke, neliberalne i antidemokratske političke organizacije. Kada nema takve stranke, ili je ona minorna, građani po pravilu biraju etablirane stranke levice ili desnice, s kojima veoma često nisu zadovoljni. U takvim situacijama, beli glas ima smisla, kako bi se demonstriralo nezadovoljstvo etabliranim strankama. Ali, ako postoji jaka profašistička stranka, kao na primer u već pomenutoj Francuskoj, imali smo prilike da vidimo kako republikanske stranke, leve i desne orijentacije, solidarno brane republiku od Nacionalnog fronta, ne dozvoljavajući mu da dođe na vlast.

Postoji još jedan argument koji govori protiv belog glasa. Vlast SNS-a, bivših radikala, koji su se retorički prebacili na proevropsku stranu, dovela je do civilizacijskog pada, jer se radi o ljudima niskog kulturnog, moralnog i obrazovnog nivoa. Oni su obnovili autoritarnu vladavinu nad društvom, kako ogromnom koncentracijom moći u rukama jednog čoveka, tako i mentalitetski. Srbija je dobila pravog pravcatog sveprisutnog i navalentnog gazdu kakvog za naših života nismo imali prilike da upoznamo. Na vlast su došli najgori i stanje u zemlji se gotovo dramatično pogoršalo.

Iz prethodne argumentacije se može zaključiti da na ovim vanrednim izborima, ma koliko oni bili nejasni i ničim izazvani, beli glas nema nikakvog smisla. Situacija je toliko teška i društvo je pod tako ogromnim pritiskom, što je Aleksandar Vučić do neslućenih razmera demonstrirao u izbornoj kampanji, da nema gotovo nikakvog prostora za “nesvrstavanje” i izbegavanje odgovornosti da se glasom protiv bar oslabi njegova razobručena vlast. I uhvati zalet za nove okršaje. Nekoliko stranaka proevropske orijentacije su bolje, spremnije, sposobnije, obrazovanije i kulturnije od Vučića i njegove stranke, mada to ne znači da zadovoljavaju očekivanja građana za sistemskim promenama. Pošto se radi o borbi protiv Vučićevog autoritarnog režima, demokratski orijentisani građani imaju za koga da glasaju, a i vreme je da se u ovoj stisci između autoritarne vlasti i ultranacionalističkih snaga koje ulaze u parlament, smanji doza razočarenja “prethodnom vlašću” i pruži joj se nova šansa. A beli glas svesno odbaci kao opcija.

Ovim nisam zatvorila raspravu o belom glasu i hvala Aleksi Jorgi što je ovu temu otvorio.

Peščanik.net, 18.04.2016.

Srodni linkovi:

Stevan Filipović – Pustoš

Petar Kojdić – Boja glasa

Aleksa I. Jorga – Suverenost i odgovornost

Vesna Pešić – Još jednom, poslednji put

Miloš Ćirić – Izbor poraženih

Siniša Boljanović – Belo kako bilo

Aleksa I. Jorga – Beli glas, opet?

BELI GLAS