Od Deda Mraza tražimo treću kovertu

Godina na izmaku svakako je jedna od najlošijih po građane Srbije u prethodne dve decenije (a ima dosta loših godina u toj konkurenciji). Bilo bi pogrešno dokazivati da je garnitura na vlasti izneverila očekivanja – kako sam skoro pročitao u jednom komentaru: ko do sada nije shvatio o čemu se radi, neće nikada ni shvatiti. Umesto toga, valja se fokusirati na jednu od izjava premijera Vučića kojima je parafrazirao Zorana Đinđića (o tome koliko je takvo približavanje protivprirodno, drugom prilikom): da sutra ode sa vlasti, niko ne bi mogao da poništi ono što je napravljeno u protekle dve (sada dve i po) godine. I to je jedna od retkih (ako ne i jedina) izjava premijera u kojoj je rekao istinu. Jer haos i bezumlje koji su zadesili i pravni sistem i izvršnu i sudsku vlast, toliko su urušili osnove pojedinih principa funkcionisanja pravne države (ili države uopšte), da će biti teško razmrsiti sve brljotine koje će nam, nadam se jednog skorog dana bivša, vlast light radikala i kapitalo-socijalista ostaviti u nasleđe.

Otuda na ovaj tekst valja gledati samo kao na skicu onoga što je upropašćeno u 2014. godini, na pokušaj kompilacije dela te zaostavštine koja će pripasti sledećim nesrećnicima koji se usele u Nemanjinu 11. Podložna je, naravno, dopunama – verujem da će mnogi od vas imati osećaj da moraju nešto pridodati. Stavke na listi sam poređao onako kako su mi padale na pamet, bez namere da nekoj od njih dam veću važnost nego što realno zaslužuje.

Evo dakle moje liste:

1. Bleforme u javnom sektoru. Ministarka Udovički lagano postaje simbol neumerenih izjava (kao što je na primer: „Potpredsednica vlade Udovički podseća da u 2015. godini svi moramo da zbijemo redove i smatra da je u prosveti moguće svoj posao raditi i biti motivisan i sa ovakvim platama, ukoliko se, kako kaže, u nešto veruje.“)

Ipak, prednost na ovom polju i dalje dajem direktoru Pošte, Krkobabiću junioru, koji je izrekao svevremensku glupost da u Poštama Srbije (a i javnom sektoru uopšte) nema viška zaposlenih – već manjka poslova. Istovremeno, bahatost ponašanja i lavina zapošljavanja rodbinsko-partijskih poslušnika nije ništa novo – naročito su na ceni javna preduzeća. Javna potrošnja je nenormalno visoka, a zakida se za sada samo od najugroženijih – trudnica, socijalnih slučajeva, penzionera. Krate se budžeti za kulturu i nauku. Može se napisati udžbenik kako ne treba raditi, na studiji slučaja Srbija 2013-2014.

2. Medijske slobode u Srbiji. Ako mediji nisu neformalno cenzurisani, onda su preventivno autocenzurisani. Ako ne može ni jedno ni drugo, onda se dovode politički podobne manekenke (pardon, žena ima dve fakultetske diplome) na mesto direktora – etički sunovrat Studija B i u-turn u uređivanju nekada poštovanog i gledanog gradskog programa, najbolji je primer za tako nešto. Pre izbora 2000. godine, čak je i Milošević morao policijom da zauzima Beograđanku. Koliki je nedostatak otpora i medija i građana, najbolje pokazuje činjenica da je 2014. Studio B pao tiho, i otišao u legendu… A prema retkim svetionicima u medijskom mraku, vlast se ophodi taktikom borbe protiv unutrašnjih neprijatelja iz nekih (navodno) prevaziđenih vremena – primer Peščanika divno oslikava kako se medijske slobode „neguju“ u poretku koji nezaustavljivo klizi ka autoritarnom.

3. Raspad pravosudnog sistema. Ovaj proces nije zaostavština 2014. godine, već traje prilično dugo. Ipak, štrajk advokata izazvan ekskluzivnim, papreno skupim nadležnostima javnih beležnika, kao i nizom nepravilnosti koje su pratile uspostavljanje ove profesije, prevazilazi svojim trajanjem i posledicama sve druge nevolje koje su mogle da se koliko-toliko našminkaju i učine da ne izgledaju presudno za ocenu potpune nesposobnosti vlasti u ovom segmentu. Advokati su iznenadili režim, a naročito Nikolu Bacajmo-hrvatsko-volimo-Šešelja Selakovića, svojim upornim i solidarnim insistiranjem na očuvanju tračka pravde i logike u pravosudnom sistemu. Čini se da su ministar pravde i Vlada u celini svojim ponašanjem u toku štrajka, zakucali eksere na kovčeg pravosuđa u Srbiji.

4. Drugi štrajkovi. Ne manje važni su i aktuelni štrajk u prosveti, kao i policija i zdravstvo koje povremeno prodrmaju nagovesti o štrajkovima i protestima. Čak su i zaposleni u PIO fondu, sinonimu državne zaštićenosti i neodgovornosti, štrajkovali. Još samo da se zaposleni u ministarstvima podignu… a ne, čekaj, ne mogu oni protiv familije…

5. Smanjenje penzija. Neustavno? Da. Neophodno? Ne. Onda – zašto? Zato što im se može. I zato što ih penzioneri obožavaju (jedna od mnogih misterija prirode). Pa onda – zašto da ne? Ekonomski efekti ove mere su zanemarivi, posebno budući da neće biti upareni sa nekim suštinskim promenama kuda se ušteđeni novac može preusmeriti. Uštede će služiti da se namire novi kadrovi u javnom sektoru, da se podmire veća davanja političkim partijama, da se održi neodrživi nivo javne potrošnje.

6. Ministar Vulin. Da, on sam je jedan od najblamantnijih poteza vlasti u 2014. godini. Nažalost, njegovom smenom i najavljenim verovatnim povratkom Ljajićevog SDP-a na čelo Ministarstva za rad i socijalnu politiku, neće se ništa promeniti u jednom od klljučnih resora za Srbiju.

7. „Beograd na vodi“ i razne megalomanije. Nije problematičan sam projekat, mada sam siguran da se neće realizovati. Problematičan je pristup građanima kada je reč o ovom konkretnom, ali i o drugim planovima vlasti. Na jedvite jade je Vlada objavila ugovor sa Etihadom (ispostavilo se, ne onaj koji je originalno potpisala); nema informacija šta se dešava sa potencijalno veoma štetnim ugovorima o prodaji poljoprivrednog zemljišta. „Beograd na vodi“ je projekat fantomske kompanije čiji je vlasnik poznat po sličnim prevarama. Kolika će biti politička cena ovakvih vratolomija vlasti, ostaje da se vidi – zabrinjava što većina nas uopšte nije zainteresovana da zagrebe po površini ovakvih prevara i rasprodaja. Zašto građani Srbije, iako je Etihad (pardon, Er Srbija) praktično pravnim nasiljem (setite se zašto je uhapšen bivši direktor aerodroma) dobio povlašćeni položaj, nemaju ama baš nikakve koristi od ovog posla? Niti je povećan kvalitet prevoza, niti su cene drastično pale. Ko je dakle od svega izvukao neku korist? Telekom je, kaže premijer, sledeći.

8. Nestanak opozicije. Iako to zapravo nije bilo potrebno jer je osvojio komotnu većinu, SNS je nakon izbora gotovo sve parlamentarne stranke pozvao u vlast. To je učinjeno pod izgovorom narodnog jedinstva oličenog u vlasti, a zapravo su tim partijama dodeljeni resori u kojima SNS ni približno ne bi imao stručne ljude, ni za ministra ni za druge nivoe državne uprave. One partije koje nisu ušle u vlast, ili nisu bile pozvane, žestoko rade na tome da se takva situacija promeni. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati političke snage koje se ponašaju kao opozicija. Osim praktično nokautirane Demokratske stranke, ostale su daleko čak i od cenzusa. Opozicija sa druge strane, takva kakva je, trpi neviđene bezobrazluke od strane parlamentarne većine. Neretko se može čuti opravdanje da se legitimitet njihovog kršenja skupštinskog Poslovnika, kao i zakona, izvodi iz „podrške koju su dobili na izborima“. Na silu se obaraju lokalne vlasti, što se moglo videti i u Šapcu za vreme poplava, kao i u Kragujevcu nedavno. Ali šta se drugo moglo očekivati od horde sa kupljenim diplomama?

9. Kadrovska politika. Kada smo kod hordi sa kupljenim diplomama, jedan od kritičnih trenutaka – možda čak i onaj u kojem se logički ruši svaka šansa za uspeh nakaradne ekonomske i socijalne politike vlasti – jeste popuna funkcija „stručnjacima“ iz SNS-a i nekih drugih partija. Tako su nam se dogodili razni keramičari u odbrani, asistenti na pravnoj istoriji u pravosuđu. Tako su nam se dogodili i majstori za klime i automehaničari umesto kvalifikovanih ljudi u Kragujevcu. Tako nam se dogodila i službenica pošte na čelu kulturne ustanove. Premijer, navodno bez dana radnog staža. Ministar spoljne trgovine – politikant. Ministar spoljnih poslova – bez iskustva u diplomatiji. O premijeru ne vredi trošiti reči, on je radio u gvožđari u Londonu, za dve funte dnevno. Ti ljudi, čak i da su svesni svojih nedostataka kvalifikacija, iskustva i znanja – a čini se da uglavnom nisu – čak i da su dobronamerni i da žele da rade u korist institucija sistema i građana – a čini se da na građane uglavnom ne misle, osim na užu porodicu – ne mogu da upravljaju sistemom, ili učestvuju u njegovom upravljanju a da ga ne zakucaju u zid (ili bace u provaliju, šta vam je draže). Ne-mo-gu. I ne samo da se ne isplati što dišu vazduh o državnom trošku, nego se pored njih neće moći osetiti bilo kakav glas razuma, struke i promene.

10. Kosovo. Tomislav Kremansko-proročanstvo-ljuta-rakija-i-slaba-gramatika Nikolić, predsednik koji je hodajuća blamaža za zemlju koju predstavlja, ima plan. Meni je odmah na pamet pao Boldrik („I have a cunning plan!“), ne znam kako vama. Ali čak i bez tog dodatno otežavajućeg faktora Kosovo* je zapravo faktički preraslo zvezdicu i postalo Kosovo – članica MOK-a, država koja ima diplomatske odnose sa većinom država. Voz sa „suštinskom autonomijom“ je odavno prošao, a umesto da se Srbija brine o interesima na Kosovu po sistemu spasi-šta-se-spasiti-može, mi se i dalje pozivamo na Koštuničinu ustavnu preambulu, koja čak ni u vreme donošenja nije bila ništa osim mrtvog slova na papiru. Samo je pitanje kada i kako će takav stav opet da nam se obije o glavu.

11. Poplave i obnova. Niko nije odgovarao (krivično) za nastradale u poplavama. Niko nije odgovarao za haos koji je nastao – ni zbog toga što je nastao, ni zbog nesposobnosti da se žrtve preduprede a šteta smanji. Umesto toga, nakon sedam meseci se čuju izjave tipa „ko duže čeka, dobiće kuću u kojoj zapravo može da se živi“. Vučić predaje ključeve svake novoizgrađene kuće – a koliko sam shvatio nijednu do sada nije izgradila država u kojoj je on premijer. A gde je novac od sms-ova koje su građani u dobroj veri slali danima? To je priča koja će verovatno tek imati epilog, ako krivična dela ne zastare ili pravosuđe ne izumre kao kategorija, dok se vlast ne promeni.

12. Rad i socijalna zaštita. Povezano, ali ne i ograničeno na tačke „Vulin“ i „smanjenje penzija“, u oblasti rada i socijalne politike država je verovatno iskazala svu nemoć, ograničenost i nedostatak stručnosti istovremeno. Da podsetim, donošenjem izmena i dopuna Zakona o radu otvoren je put tretiranju zaposlenih kao jeftine i potrošne robe; pripremaju se izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, koje će najverovatnije dalje ograničiti dobijanje i uživanje različitih prava roditelja; pravo oca na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta tumači se protivzakonito i u praksi je gotovo neostvarivo; uveden je prinudni rad kao obaveza korisnika socijalne pomoći. Država je najavila, i „uspešno“ sprovodi, borbu protiv „trudničke mafije“. Kada se tome pridodaju i penzioneri, užasan položaj osoba sa invaliditetom, nezaštićenost takozvanih „lizing radnika“, kao i neverovatno visoka stopa nezaposlenosti (ne, nezaposlenost nije opala uprkos lažima koje se zasnivaju na zlonamernom i ciljnom tumačenju podataka dobijenih korišćenjem naopake metodoligije) – dobija se potpuna slika socijalnog položaja građana Srbije. Najgore je što u vlasti ne postoji ni okvirna vizija kako se iz takve situacije može izvući – naprotiv, oni spremaju novi Zakon o radu i reklamiraju Srbiju na CNN-u kao zemlju stručne a jeftine radne snage. Belosvetski hohštapleri, dobrodošli! Ulažite u Srbiju, jer ovde socijalne pravde nema.

13. Skandali sa diplomama. Znanje u Srbiji je roba koja nema kupca. Diplome, međutim, imaju veoma razvijeno tršište. Razni autori na Peščaniku su pokazali neke primere taloga koji se nakupio prethodnih godina u ovoj oblasti. Osim što je Peščanik zbog toga trpeo, čini se da nema posledica. Na nečemu što se nekada moglo smatrati Studiom B, a danas se s pravom naziva Studio Bot, gotovo svakog jutra nas davi poneka kesa sa Megatrenda (inače, profesor Megatrenda je predsednik Nadzornog odbora Studio Bota). Kese pričaju o tome kako je na Megatrend izvršena hajka i kako „neprijatelji“ nisu uspeli da ga slome, već su iz svega izašli još jači. I sa još debljim obrazom, napomenuo bih. Niti Univerzitet Megatrend, niti Univerzitet u Beogradu, nisu imali snage da se izbore sa ovom bolešću (Univerzitet Union je formirao komisiju za konkretan sporni slučaj, rezultati se željno iščekuju). Degradacija prosvete, kulture i nauke je očigledna i neminovna. Jer ljudi na vlasti te kategorije ne razumeju (da ne pominjem sada Palmu i Betovena). Otuda njihova želja da na preskok dobiju jedino što ne mogu – prestiž koji nosi diploma fakulteta, specijalizacija, magistratura, doktorat. Kada shvate da to nije moguće i da je za to potrebno previše znoja, rada, truda i ljubavi prema nauci i umetnosti koje oni nemaju (da ne pominjem intelektualni kapacitet) logično je da će se okrenuti njihovoj marginalizaciji. Blago nama.

14. Evrointegracije. Gaf-diplomatija, verovatno najskuplja na svetu (mislim da Dragica Nikolić ima neke veze sa tim) dovela je do praktično potpunog zastoja u evrointegracijama. Nema datuma za otvaranje pregovora o poglavljima. Zašto? Verovatno zato što nas predstavljaju takvi „diplomatski vukovi“ kao što je Dačić, ali i zato što je EK presisala na našim žalopojkama kako je teško, kao i šminkanju realnosti kako se nešto ipak radi da više ne bude tako teško. Ljudska prava. Vladavina prava. Korupcija. Nezavisnost pravosuđa. Ova četiri zadatka, inače esencijalna za početak pregovora o poglavljima 23 i 24, domaći su zadatak koji nismo savladali. I to konačno izlazi na videlo. A podrška EU vlastima u Beogradu i silna tapšanja po ramenu? To je samo da slučajno Šešelj ne dođe na vlast.

15. Južni tok i druge ruske bajke. Odustajanje od projekta „Južni tok“ nije najgore što nam se desilo u odnosima sa Rusijom u 2014. godini. Sasvim je jasno da ova država, uostalom kao i sve ostale, svoje interese sa Srbijom vidi samo u tome da patriotsku priču proda u zamenu za ekonomske i strateške interese. Putinova poseta je to pokazala na najbolji način, kao i njegovo viđenje položaja Srbije iz perspektive Rusije – veto u SB UN se plaća, друзья. Pitanje je samo koliku korist zapravo imamo od ruskog veta? Otuda bi morali preispitati politiku prema Rusiji (što se naravno neće desiti). Sve je samo trgovina interesima, ostalo što možemo čuti iz usta patriota na vlasti i u opoziciji je u ravni – ruskih bajki (divne priče, ali izmišljene).

16. Izbori. Izbori na kojima je potrošen ekvivalent para da se sve narodne kuhinje u Srbiji mogu finansirati godinu dana, organizovani su samo da bi Dačić i Vučić zamenili mesta, u političkoj ujdurmi čiji je ishod već unapred bio jasan.

17. Ekonomski i privredni parametri. Ništa nije učinjeno u borbi protiv korupcije (Zakon o uzbunjivačima će tek pokazati svoje prednosti i slabosti – ne verujem da će bilo šta suštinski promeniti, dok ne vidim njegovu implementaciju na delu). Kurs evra u ovoj godini bio je najniži 01. januara. BDP pada, javni dug raste. Jorgovanka troši pare na kuglanu, a NBS posluje sa gubitkom. Sapienti sat.

Na jednom međunarodnom skupu u Ženevi pre desetak godina, iskusni mađarski diplomata ispričao je anegdotu o lošoj vlasti. Premijer koji je izgubio na izborima je, prilikom primopredaje vlasti, dao svom sledbeniku tri zapečaćene koverte označene brojevima, i rekao: „Nemoj ih otvarati odmah. Kada upadnete u nevolju, a upašćete, otvori kovertu označenu brojem jedan“. Naravno, nije prošlo mnogo vremena a vlada je upala u nevolju. Usred skandala, premijer se setio reči svog prethodnika i otvorio prvu kovertu. U njoj je pisalo: KRIVITE NAS. I zaista, premijer je okrivio za skandal prethodnu vlast koja je radila jako loše (zvuči poznato?) i izvukao se nekako. Međutim, nedugo posle toga izbije novi skandal. Ovoga puta se premijer znatno brže doseti da otvori drugu kovertu. U njoj je pisalo: RAZVIJAMO SE. Ko radi taj i greši, zar ne? Sve je usmereno ka tome da nam svima uskoro bude bolje (pretpostavljam da sada razmišljate o famozne Vučićeve „dve godine“), a greške su sastavni deo procesa učenja na tom putu. I opet se vlast nekako izvuče i opstane. Kada se nakon toga dogodila i treća kriza, premijer bez okolišanja otvori treću kovertu, uveren da će u njoj naći još neki genijalan savet koji će ga održati na vlasti. Međutim, u trećoj koverti je pisalo: PRIPREMI TRI KOVERTE ZA SVOG SLEDBENIKA. U savremenoj i istinski demokratskoj politici, dve greške su maksimum koji se može oprostiti vlastima – nakon toga, mora uslediti demokratska smena.

Znam da je nerealno pozivati se na moral aktuelnih kadrova, i da ćemo teško dočekati njihovu ostavku šta god da se desi. Ipak, ako svi jako zaželimo od Deda Mraza, i svako od nas uradi koliko misli da je u mogućnosti da se želja ostvari – možda nam tada i stigne treća koverta od vlasti u 2015. godini? Neka nam je sa srećom!

Peščanik.net, 29.12.2014.