- Peščanik - https://pescanik.net -

Odbrana i svetlo na kraju tunela

Bezbroj reči koje čujete od SNS-a čine vam se glupo, agresivno, podanički, papagajski i uvredljivo za zdrav razum. Imate utisak da vas masti jedan uvežbani tim lažova na krupno i na sitno. Jedva da tu i tamo ostave po neku rupicu kroz koju bi se istina o njima mogla provući. Kao da postoje neka skripta iz kojih se uči gradivo. Na sve što biste tim bubalicama zamerili, spremili su odgovore, čak i za ono što vidite sopstvenim očima. Kad kažete da se SNS ne bori protiv tajkuna, izuzev protiv jednog, oni kažu da samo nemoralni i lopuže negiraju veličanstvenu Vučićevu borbu protiv korupcije. Pa to im je i EU priznala, a ti imaš nešto da primetiš. Kad razmaknete tu dosadnu buku, u sećanje vam se vrati stara poslovica: na vuka povika, a lisica meso jede. Viču „tajkuni, tajkuni“, a na oko se vidi da se razbijaju od para u ovoj kampanji. Od tolike borbe protiv tajkuna i pretresanja one 24 mračne privatizacije, ispalo je da nijednog tajkuna i nijednog državnog funkcionera nisu pronašli. Tajkuni, tajkuni, pa kako to da njima nisu nabili ekstra porez za popunjavanje budžeta, nego školovanim ljudima: lekarima, profesorima, inženjerima, te svim „bogatašima“ koji primaju platu veću od 60.000 dinara. Opali po školovanima, oni nisu naši birači, pa ćemo njih da pelješimo. I kad kažeš – pa i SNS upropašćuje banke zbog svojih pajtosa, i urnišu čitav bankarski sistem do bankrota, dobiješ snažan odgovor: svom snagom u reforme, baš kao u borbi protiv korupcije i kriminala. Krug se zatvara, pa probaj da ga probiješ, sekirom da ga lupaš, ne vredi. Kad kažete da i SNS pljačka privatni sektor, što je slučaj sa kompanijom BusPlus, odgovor je super „reformski“: vraćaju ga u gradsko vlasništvo. A nije ni to baš tako, jer nije na tehničkoj vladi to da radi, mora da je neko njihov bacio oko na to da kompaniju mazne. Kad kažete da masovno zapošljava partijsko-rođačko-kumovske brigade u državnoj administraciji, javnim preduzećima i ustanovama, odgovoraju svi kao jedan: kako se vi usuđujete da nešto pitate. Vi ste opljačkali i uništili Srbiju, pa onaj ko za takve glasa – glasa za Miškovića. Nemate pravo ni da postojite a kamoli da tražite reč.

E, taj odgovor je suština SNS priče. Na čemu se to ućutkivanje zasniva? Na moralnoj osnovi i nameri da baš ta stranka preuzme moralni barjak u svoje ruke. Sami za sebe govore da su oni savršeni ljudi – gotovo nadljudi, pošteni i bezgrešni, gotovo sveci. Svima je prošlost prljava a njihova čista. Samo su im Srbija i građani na srcu, za fotelje ne mare, ništa za sebe neće, skromni i radeni. Sami neprekidno ponavljaju da ni mrljicu kod njih nećemo naći, oni su uzor, jer nikada ništa nisu ukrali. Moral je njihov brend. Na toj moralnoj čistoti uzeli su sve institucije da u njihovo svetlo ime i pod njihovom komandom rade. Svi ostali su lopovi, foteljaši, lenčuge ili neprincipijelni grešnici koji danas pričaju jedno a sutra drugo. Ima i onih baš zlih zlih koji, na sopstvenu sramotu, ne vole Vučića baš kao Vučića. A i to zašto? Iz čiste pakosti i zatucanog mentaliteta koji mora da se menja. Umesto da ti „ostali“ shvate da je sada na Vučića došao red, da se ovako snažan, izrastao iz borbe protiv korupcije i silovitih reformi, udobno na vlasti raskomoti kako i zaslužuje, ti kritizeri i nemoralni ljudi rešili da slobodno govore, pa čak i slobodno šetaju.

Dobro, hajde, to poštenje i lažna borba protiv tajkuna. Međutim, Vučić hoće više, on želi da bude moralna zvezda po merilma moralnosti same po sebi. Specifičnost moralnog polja odnosi se na ljudske odnose, na ljudsku savest, kad drugog tretiraš kao cilj, bez relativizacije, dakle kao najvišu moralnu vrednost. Kako će to postići i šta radi da osvoji titulu moralnog sveca? Tako što će da istražuje „državna ubistva“. On se, eto, jedini setio da pokrene istragu o ubicama Slavka Ćuruvije. Istraga je toliko dobro napredovala da je u jednom momentu izgledalo kao da je sve rešano: ubice imenovane, već napisana optužnica, neki već i pohapšeni. Ispalo je da optužnice nema, jer tek sledi istraga, ali će biti podignuta do početka marta. Saslušavani su kriminalci osuđeni na višedecenijsku robiju, zaštićeni svedoci, visoki udbaši proslavljeni u ratovima, a tu su i ugledne kolege novinari koji vredno rade u Komisiji za Ćuruviju, uz moralnog garanta – samoga Vučića. Malo se ko zapitao kako to da jedini živi svedok koji je prepoznao Ćuruvijinog ubicu, a to je žena Ćurivijina Branka Prpa, nije ni spomenuta, a kamoli pozvana da svedoči. Ona je već u istrazi koju je vodila Đinđićeva vlada ubicu prepoznala i zna se njegovo ime. Sada više nije ubica koga je ona videla i prepoznala, nego neki drugi, koga je Šešelj označio. Sve je to jedna velika parada, ali izgleda da je nastalo vreme u kome kao da nema ništa lakše nego postati moralni uzor. Ista se priča ponavlja sa istragom političke pozadine atentata na Zorana Đinđića. Opet Komisija, u njoj sede neki ljudi, tu je je i BIA i tužilac, dogovaraju se u kabinetu kod Vučuća. O toj moralnoj idili i njenoj legalnosti odlično je pisala Sofija Mandić. Opet zavladala moralna zaraza: pa šta hoćete, bolje je i tako, nego da se ne radi ništa. A izborna kampanja teče. Moral je toliko uzeo maha da se prozivaju političari što se nisu zauzimali za otkrivanje političke pozadine atentata, kao da je to tema za razvlačenje, prekonosiranje i navijanje. Kako se moralni talas podigao do nebesa, stigao je i do živih žena, a i njih se sete samo pred izbore. Šteta što se nije napravila ženska stranka, pa da mirne duše imamo za koga da glasamo.

Moralom nadahnuti pitaju zašto podržavam Demokratsku stranku, kao da je to neka moralno nedozvoljena stvar. Motiv je krajnje jednostavan i prilagođen situaciji: glasanje za DS je odbrana demokratije u najširem smislu reči i način, možda nesiguran, da se zaustavi Aleksandar Vučić, za koga nisam glasala, koji se zaleteo da lažima i gomilanjem lične moći dokrajči Srbiju koja je skoro na izdisaju. Posebno se ustremio na tu stranku sa građanskim pedigreom, jer se pokazalo da ne podnosi takvu opoziciju i takvu kritiku. Od te fele, on će tolerisati samo one stranke koje su se odlučile da posle ovih izbora uđu u Narodni front i prihvate njegovu dominaciju. No, problem je mnogo dublji od opstanka jedne stranke i demokratije u Srbiji. Napad na DS nije samo napad na jednu stranku, već i na njeno biračko telo, u stvari i šire – na srednje slojeve, obrazovane, urbane i prosvećene ljude, one koji i srpsku naciju vide u tom ključu. U čemu se to ogleda i kako to Vučić radi?

Na dva različita načina. Jedan je socijalni, a drugi kulturni, ili je možda bolje reći – identitetski. Očigledno je da SNS preterivanja koja ugrožavaju zdrav razum, tipa – „živim da napravim rezultat za Srbiju“, „stalno nas napadaju“, „svi su se urotili protiv Vučića“, „biramo između Vučića i Miškovića“ – nije namenjen onima koji su više skloni racionalnom nego emocionalnom. To su parole smišljene za ljude koje okuplja Vučić, tj. sve one koji se pale na osvetničke emocije: svrgli smo bogataše koji su narod pokrali („Đilase, vrati pare narodu“); Peti oktobar je poništen i dosmanlije otišle, a došli su naši – zaštitnici sirotinje, nacije i vere. Iako ovakvi najviše glasaju za SNS, pa njihove emocije moraju dobro biti nahranjene, njih ipak nema dovoljno da bi se građanska Srbija potukla do nogu. A to je cilj. Šta se Vučić dosetio? Da zavodi građansku Srbiju. Čiji je koncept ’modernizacija’ zbog koje je hteo da skonča? To je koncept građanske Srbije koji je najviše forsirao premijer Zoran Đinđić. Vučić je krenuo da koketira sa prosvećenom Srbijom ali, videvši da mu ta vrata nisu otvorena i da prevara neće proći, dosetio se da do glasova građanske Srbije stigne indirektno, razbijanjem Demokratske stranke. Napravljena je paralelna, nova demokratska stranka, koja će biti pod njegovim protektoratom. Po medijima se vidi koliko mu je stalo da stranka Borisa Tadića odnese više glasa od Demokratkse stranke, koja se pokazala tvrdoglava i nije se predala. Na tu temu nikakve nepodopštine me ne bi iznenadile. Zato je meni, eto priznajem, stalo da DS odnese više glasova, to bih smatrala uspehom građanske Srbije, da je toliko zrela i prepoznala igranku. Jovanović se već ranije sa svojim LDP-om prebacio u Vučićev blok, boreći se sada na krv i nož sa Tadićem, da im ne preotme prvo mesto kod Vučića.

Drugi napad na građansku Srbiju izvšen je na njen vrednosni identitet, što bi moglo imati dalekosežne posledice, jer se ne odnosi samo na jedan segment društva. Izveden je na mala vrata, potpisivanjem protokola između tehničke gradske vlade (reprezentovali su je Zorana Mihajlović i Siniša Mali) i SPC-a koju je zastupao patrijarh Irinej. Dogovor se odnosio na prenošenje urne Nikole Tesle iz njegovog Muzeja u Hram Svetog Save, pod crkveno okrilje. Odjednom, kad se niko nije nadao, probudila se građanska Srbija do te mere da je odlučila da 8. marta izađe na ulicu, pred Muzej Nikole Tesle i protestuje protiv toga da se urna velikog naučnika smešta uz Hram. Ivan Medenica je u emisiji Peščanika napravio tačnu dijagnozu, rekavši da je reč o tome da se antimoderna definicija srpske nacije još jednom potvrdi svođenjem njenog identiteta na versku pripadnost, tj. pravoslavlje. Srbin/Srpkinja ne možeš biti po državljanstvu (status građanina), pa ni po nekom nereligijskom nacionalnom obeležju, niti ako si ateista ili neke druge vere, ali ni ako si pripadnik LGBT poplacije. Taj ekskluzivni pravoslavni identitet srpske nacije trebalo je potvrditi prenošenjem Tesle u posed Srpske pravoslavne crkve. Borba za odbacivanje verskog identiteta srpske nacije dugačka je i dalekosežna. To jeste borba za modernu i građansku Srbiju. Vlast je popustila, prenošenje urne je odloženo za posle izbora, iz čega se može zaključiti da je prihvaćen samo jedan argument: da se prenošenje urne ne obavlja za vreme predizborne kampanje. Zato i kažem, „Odbrana Tesle“ mora se nastaviti, jer bi njeni rezultati mogli biti dalekosežni. Baš to što je naša nacija bazirina na veri jeste ugrađena nacionalna greška, zbog koje Srbija ima tako slab integrativni kapacitet, sporu modernizaciju, što je udaljena od evropskih vrednosti i modernih nacija i zbog čega ređamo nacionalne poraze, gotovo jedan za drugim, ostajući nerazvijeno društvo siromašnih ljudi. Ivanu Medenici možda je promaklo to da postoji izvesna veza između ove vlasti i prenošenja Tesline urne, ne samo po tome što je htela da i Teslu iskoristi u izbornoj kampanji već i po to tome što bez pravoslavnog identiteta srpske nacije nema velikosrpskog identiteta, nema velike Srbije, ceo svet bi nam se naglavačke okrenuo. Zato se ovo pitanje ne može prepustiti slučajnosti, jer smo vezu uspostavili, jer znamo da je sadašnja vlast bila ekstremna perjanica velikosrpstva. Ako se akcija nastavi, a trebalo bi, moramo ići do kraja i reći nećemo više da budemo verska nacija, što je druga reč za zaostalost. To je najbitnija stvar koja bi nam promenila pogled na svet, a i perspektive.

I da zaključim: ako Demokratska stranka hoće od sebe da napravi ključnu i modernu stranku, neka se mane svih tih nacionalnih starudija od kojih je dosada patila, neka shvati gde bi trebalo da bude njena nova inspiracija i borba za evropsku Srbiju. To smo upravo pokazali na „slučaju Tesla“, i to jeste pitanje identiteta nacije. Ona treba na tom polju da se nađe, da oslušne šta Srbiji već vekovima nedostaje i da u otklanjanju tog srednjovekovnog umetka nađe polazišni okvir za svoju novu politiku.

Peščanik.net, 09.03.2014.

The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).