1.
Evo kako uskrsnuću Desanke dajemo sedam dana, a ja sam se po prvi put postideo. I to rečenice Dejana Ilića: „Dragana Đorđevića su prevarili. Pored drugih, prevarila ga je konkretno Zona Mrkalj“. Ilićevo pogađanje zagonetne ličnosti u trenutku je razvejalo iluziju da sa njim uopšte može da se razgovara. Tim pre što ova kviskoteka nije bila niti najbolja, niti najizazovnija do sada. Ne, nije Zona Mrkalj. Iz kog mračnog razloga Ilić misli da sam u prethodnom tekstu pisao o svojim saradnicima? I zašto tvrdi da nešto krijem, podbadajući čak da krijem da sam bio deo radne grupe? Zašto, kada je pre toga pročitao tekst ispod kog stoji upravo moj potpis?
Kada je reč o Ilićevom pogrešnom razotkrivanju Zone Mrkalj, na pitanje zašto se ona do sada nije oglasila, odgovoriću: to je sada njen problem. Njoj ostaju džedaji i sila neka je s njom. Ne bih da nagađam šta bi se dogodilo da je istupila. Ovako, ostali smo samo na saopštenju Društva za srpski jezik i književnost, kojem javnost nije dala nikakav značaj. Iz jednostavnog razloga: bio je razborit i ticao se središnjeg problema nastave srpskog jezika i književnosti a to je fond časova. Tek kada se taj „tehnički“ problem bude rešio, tada će se značajno uvećati procenat onih profesora koji su u stanju da realizuju program u celini; onda neće biti potrebe da se vaga koje delo sa spiska obavezne lektire treba da ostane, a koje da ode. Uostalom, ne treba mnogo domišljati koliko tu ima razloga za javno i strukovno zadovoljstvo.
Ilić, međutim, misli da je dovoljno da gvirne u spisak članova komisije objavljen na Mreži pa da superiorno zaključi ko je džedaj, a ko prevareni i „pokisli“ žutokljunac. Zbog takve vulgarizacije, negde tamo, i Iliću, i meni, smeju se sa balkona Boško Suvajdžić i Aleksandar Jerkov, i ne prestaju da dobacuju kako je radna grupa u prekomernoj žudnji napravila grešku u koracima. Sudeći po ovim vedrim seniorima, nije u pitanju ni brzopletost Nacionalnog prosvetnog saveta, niti ona ministra prosvete, koji ne samo da ne analiziraju nego izgleda i ne čitaju predloge. Problem je isključivo u brzopletosti komisije. Tu optužbu Jerkov je pojačao besmislenom tvrdnjom da je ona imala i izvesne „alternativne“ i „avangardne“ ambicije.
Kako bilo, u nedavnim događajima, i on i Boško Suvajdžić potvrdili su svoj status praktičara rigidne kulturne politike, koja je (kulturna politika) u nekoliko dana demonstrirala svoj populistički trik. Izazvala je događanje naroda i struke na svojoj margini, a sama je ostala netaknuta. Ukratko, cenjeni profesori kumovali su preobražaju njihovih „nižerazrednih“ kolega u beslovesne tweet & facebook zveri. I to je njihov najveći legat.
I mada sve to ostaje za nama kao ružno sećanje, posle ovog sramnog događaja – a to držim da je najvažnije u ovom skandalu – ko će u budućnosti hteti da se lati ovakvog jednog posla? Univerzitetski profesori i zadužbinari mogu sada slavodobitno da objave kako ništa (u principu) ne treba menjati. Građevina ovako dobro stoji. Situacija utoliko teža što se na drugoj strani parauniverzitetski savetodavaci ne razumeju mnogo u procedure kreiranja nastavnog plana i programa, ili prosto neće ništa povodom toga da učine.
Ponovo ću istaći ono što se gubi u celoj stvari: radna grupa nije bila tajna, niti je njena uloga bila izvršna. Njen zadatak bio je kreiranje predloga programa. Ali, umesto da taj predlog bude proceduralno korigovan, kritikovan, negiran, ili predmet javne debate, koja bi dala nadu da bi nešto pametno moglo da se izrodi u narednim godinama – sa ovim i ovakvim skandalom vratili smo se – i tu je Ilić 100% u pravu – pokisli na polazište.
Ilić je, međutim, srećan. Sve je to on znao.
2.
Ako je Ilić zadovoljan ovim odgovorom, bez obzira na to što smo ovde svi ostali bez bodova, vratio bih se drugim kvalifikacijama kojima je uresio svoj tekst. Ali, da ne bude zabune, neću se vratiti na uvrede koje su otišle na moj račun. Nešto drugo mene zanima: to da Ilić istovremeno ponižava i sagovornika i čitaoca.
Neobično, ali kao i mnogo puta do sada Ilićevi sagovornici (ama baš) ništa ne razumeju od onoga o čemu se on naoštrio da priča. Možebiti da sad neki čitalac u sebi kaže – „…nije da nije…“ Ali, čitaoče, ohrabri se da primetiš i ovo: kako je moguće da tu jednu te istu vulgarnu Ilićevu priču o revoluciji baš nikako da shvate njegovi počesto i obrazovani sagovornici? Zar samo on i ti, sa kojim se on razgovara autoritativno baš onako kako i zamišlja da sistem i školstvo rade – sa ubeđenjem da je pred njim „nedorasli magarac“? „Čitalac sada dobro vidi“, „Čitalac već jasno vidi“, „Čitaocu je jasno“ – tipični su to signali Ilićevog babičkog ideologiziranja i grubog usmeravanja pogleda na ono malo što se iz njegove perspektive uopšte može videti. Govoreći o ideološkim aparatima Države, Ilić je i sam postao aparat iskalibrisan tako da čitaoca uvek iznova vrati na početnu poziciju svog crtanog filma: na večnu i skupu tezu o zloj Državi i u ovom slučaju – kastriranim profesorima. Druga faza je ilićevski touché! – poziv na prosvetnu revoluciju spasa, u kojoj će svi njeni učesnici imati podjednako pravo da odlučuju o programu, o nastavi, reformi, o čemu god!… I to je, ukratko, sve.
Iz nekog razloga, međutim, ja znam sasvim drugačiju stranu prosvetnog života. Verovatno zato što sam gimnazijski profesor, „činovničić“ kako misli Vladeta Janković u svojoj otmenoj otupelosti. Ilić ne prestaje da zapitkuje, isleđuje, optužuje da nešto krijem. Neku „tajnu“ o „raju, iza zatvorenih vrata“.
Ali, ako nešto krijem, zar bih uopšte nešto pisao i potpisao ovih dana? Sve i da imam tajnu za koju držim da bi bila od koristi drugima, zar bih je ostavio samo za sebe? U tome neka on traži razloge zašto sam „pohrlio“ da uzmem učešće u pregovorima između Države i struke.
Smisao tih pregovora ticao se najviše izbornog dela programa, za koji Ilić smatra da je u odnosu na „kanon“ sasvim nevažan. Ali spram ideje da je moguća kvantifikacija učeničkog znanja iz književnosti, i suprotno Ilićevoj fobičnoj zamisli kako „kanon“ i testovi zajedno konstruišu administrativni zatvor, držao sam da je izborni deo programa dobar osnov za izvesno reformisanje predavačevog i učenikovog odnosa prema književnosti. Ili, drugim rečima, izborni deo nije bio manje bitan od obaveznog dela lektire. Štaviše.
Pošto Ilić ne veruje u slobodu prosvetnih radnika, i ako je već skeptičan po pitanju kanona i izbornog sadržaja, otkud njemu tolika želja da – na primer – profesorima verske nastave preporučuje neke super-zanimljive materijale, dakako izborne sadržaje poput stripa Hellboy? I mada je jasno da se Ilić gnuša Zavoda, čini se ipak da on kadikad misli zavodskom glavom. I to vrlo dobro. I on negde zna da je ovde reč o ishodima. Jer da nije tako, on ne bi profesorima verske nastave gurao u ruke strip namesto Svetog pisma. Nije bez značaja činjenica da se sa primarnim tekstom (Sveto pismo) učenici upoznaju tek na časovima srpskog jezika i književnosti (prvi razred srednjeg obrazovanja), a ne na verskoj nastavi. Razlog tome je tek jedan čas nedeljno(verske nastave, kao i građanskog vaspitanja), koji nije dovoljan ni za kakav kontinualni rad sa učenicima a kamoli za čitanje primarnog teksta. U takvim okolnostima izborni sadržaji potvrđuju svoju dragocenost.
3.
Pošto smo se uverili u dobre namere Dejana Ilića i u njegovu nesvesnu naklonost zavodskom reformskom planu, vredi se zapitati na kraju da li u zanosu Ilić hoće da uradi nešto ozbiljno u vezi sa reformom obrazovanja, ili ipak neće? Odgovor na ovo pitanje upravo jeste Ilićeva tajna.
Sudeći po poslednjem tekstu, njemu ne pada na pamet da se upusti u ono u šta sam ja, kako kaže, „pohrlio“, makar me i nasankali u pozno proleće. Dugo on znada su sve bitke u obrazovanju izgubljene. Zapitajmo se onda iz kog razloga Ilić godinama unazad drži lekcije prosvetnim radnicima i zašto ih obmanjuje da će ih sve povesti u revoluciju? Ako zna da nikakva borba ne vredi, ako mu je verovati na reč da nikada ne bi ušao u neko radno telo u kom postoji prilika, i najmanja prilika da se nešto sistemski uradi, unapredi, reformiše – zašto Ilić drži seminare za profesore srednjih škola? Konačno, zašto se uopšte bavi kritikom (obrazovnog sistema)?
Jedini odgovor na ova pitanja nije Ilićev zanos, u koji sam tu i tamo hteo da poverujem. On zapravo ne mora ništa da radi (za)ozbiljno. Ilić samo afektivno simulira aktivizam. Kao što se pretvara dok piše kritiku. Rekao je veliku istinu o sebi baveći se mojom sudbinom: sve zna, pa zato i neće da čini ništa ozbiljno. Ne znam da li to i čitalac sada vidi, ali Ilićeve mudrolije nisu nikakve istine o ovom svetu, već puki manir. Ali pošto je njemu tako dobro, onda ništa.
Autor je profesor XIII beogradske gimnazije i član komisije ZUOV-a.
Peščanik.net, 15.06.2020.
Srodni linkovi:
Dragan Đorđević – Pismo iz zavodskog podzemlja
Aleksandar Stević – Pomilovanje za zdrav razum: Desanka nacionale i masovna histerija
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU