Foto: Mina Milenković
Foto: Mina Milenković

Sve se na svetu menja osim Večernjih novosti. Njihova sposobnost za izazivanje masovne histerije (obično nacionalističke, ali ne samo takve) zaista je bez premca. Ovoga puta Novosti nisu, doduše, objavile sliku Uroša Predića kao ilustraciju savremenih stradanja napaćenog srpstva ali su uspele da ubede ogroman broj ljudi da se vandali iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja spremaju da iz školskog programa proteraju nikog drugog do Desanku Maksimović. U skladu sa svojom dugom gebelsovskom tradicijom, Novosti su, naravno, slagale već u naslovu: Desanka nije „izbačena“ iz školskog programa, već su neke njene pesme izbačene iz programa za više razrede gimnazije. U skladu sa istom tradicijom, Novosti su razgovarale samo sa onima koji se toj odluci protive a ne i sa onima koji su je doneli, pa smo ostali uskraćeni za razloge kojima se nadležna komisija vodila. Što je, razume se, i bio cilj. Pa niste valjda mislili da će se novinari Novosti odvažiti na opasno putovanje čak do ulice Draže Pavlovića u centru Beograda (gde je inače sedište Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja) ili da će ne daj bože okrenuti telefon ili poslati mejl ne bi li čuli drugu stranu i saznali o čemu je reč?

Elem, pošto su Novosti uradile ono što Novosti inače rade evo već trideset godina (a verovatno i duže), javnosti je ostavljeno da u odluku komisije o Desanki Maksimović projektuje sopstvene strahove i brige. Tako su nacionalisti u njoj videli još jedan napad globalističkih i „evrounijatskih“ elita na srpsku kulturu. Kritičari vlasti, videli su, pak, još jednu svinjariju partijskih aparatčika sa kupljenim diplomama, dok su oni koji se brinu zbog sveopšte vulgarizacije javnog prostora u promeni školskog programa videli još jedan primer odstupanja visoke kulture pred naletom kiča („jer kome treba Desanka u doba rijalitija?“).

I svi su, razume se, u krivu. Nacionalisti greše jer pesme Desanke Maksimović nisu zamenjene vijetnamskom ili kenijskom poezijom, već radovima vodećih srpskih pesnika iz istog perioda. Njena poezija, uključujući tu i „Krvavu bajku“, i dalje će se naširoko čitati u osnovnoj školi. Neprijatelji vlasti takođe greše, jer nema nikakvih naznaka da su ovu odluku doneli nekompetentni stranački kadrovi. Najzad, posebno je ironično što najviše greše oni koji u svemu ovome vide povlačenje ozbiljne književnosti pred vulgarnošću popularne kulture. Mnoge je, naime, pogodila tvrdnja komisije (tvrdnja koju su Novosti, naravno, izvukle iz konteksta), da se Desankina poezija „ne uklapa u poetički okvir epohe“. U toj rečenici prepoznali su eksplicitno priznanje prosvetnih vlasti da u našem vremenu nema mesta za ozbiljnu poeziju, te su stoga internet preplavili komentari u kojima je sarkastično sugerisano da će pesme Desanke Maksimović biti zamenjene pesmama aktuelnih starleta. Problem je, međutim, u tome što ovi branioci visoke kulture nisu pažljivo čitali: „poetički okvir epohe“ očigledno se ne odnosi na naše doba već na književnoistorijsku epohu kojoj pripadaju Desankine pesme. Drugim rečima, zaključeno je da problematična zbirka nije reprezentativna za najvažnije poetičke tendencije svog vremena i da bi je stoga trebalo zameniti nekim drugim sadržajem. Da li je baš tako, tema je za stručnu raspravu, ali je svakako reč o potpuno legitimnom argumentu.

Ako ste iz prethodnog pasusa zaključili da problem zapravo ne postoji, u pravu ste. Problem zaista ne postoji. Reč je o prostom sabiranju i oduzimanju. U školskoj lektiri ima mesta za ograničen broj književnih tekstova. Taj broj višestruko je manji od broja zaista značajnih dela, iz čega sledi da se neka značajna dela ne mogu naći u školskom programu. A kako se školski program po definiciji već sastoji od samih značajnih dela domaće i svetske književnosti, svaki put kada taj program menjate, vi morate izbaciti neko značajno delo. I svaki put bi se od toga mogao praviti skandal.

U vezi sa sastavljanjem školskog programa mogla bi se postaviti razna značajna pitanja – treba li lektira da se sastoji samo od vrhunskih književnih tekstova? Treba li udeo strane književnosti da bude veći nego što jeste? Da li nam je program isuviše evrocentričan? Da ne govorimo još i o tome kako se pristupa čitanju književnosti u nastavi. Sve su to pitanja koja su daleko zanimljivija i daleko značajnija od halabuke oko Desanke Maksimović. Izvesno je, međutim, da se ama baš svaki tekst koji se nalazi u školskom programu može zameniti nekim drugim a da to i dalje bude reprezentativan izbor velikih dela domaće i svetske književnosti: umesto Odiseje može Ilijada, umesto Eshilovog Okovanog Prometeja može neka Euripidova tragedija, umesto Svifta može Rable, umesto Hamleta može Kralj Lir, umesto Balzaka može Dikens, umesto Puškina može Vordsvort, a evo umesto Desanke može Ivan V. Lalić.

E sad, ako problem zapravo ne postoji, otkud onda masovna histerija? Rekao bih da se ovde susreću nekoliko različitih patologija našeg javnog diskursa. Jedna od tih patologija svakako se tiče onoga što se na engleskom naziva virtue signalling. Reč je o svojevrsnom napadnom zgražavanju koje mahom služi tome da se istakne moralna superiornost onoga ko se zgražava. Čitanje poezije zahteva vremena i energije (te je zato velika većina ljudi ne čita), ali zgražavanje nad tuđim prostaklukom ne košta ništa: čak i ukoliko niste pročitali knjigu još od srednje škole, možete ekspresno demonstrirati svoju posvećenost „pravim vrednostima“ i svoju superiornost nad gomilom, izdajničkom vlašću ili nekompetentnim birokratama, i sve to tako što ćete se javno zgroziti nad proterivanjem sirote Desanke iz školskog programa.

U Srbiji je, inače, takvo zgražavanje po pravilu vezano za odbranu digniteta visoke kulture, pa smo se tako smejali lokalnom političaru koji je tvrdio da je Betoven stvarao kada je on (političar, to jest) bio mali i crnogorskom ministru koji je pominjao Šekspirovu dramu Kralj Ilir (sic), i sve to uprkos činjenici da većina onih koji su se smejali ne znaju bog zna šta ni o Betovenu ni o Kralju Liru. U izvesnoj meri tu je reč o klasičnom mahanju (stvarnim ili prividnim) kulturnim kapitalom – ja znam ono što ovaj ne zna, ergo ja sam bolji od njega – ali bih rekao da je kod nas napadno zgražavanje vezano i za jedno posebno rigidno shvatanje kulturnog kanona kao svojevrsnog zabrana koji je potpuno izvan domašaja ideologije i društvenih promena: postoji izvestan broj vanvremenih „klasika“ i gotovo. Afera oko poezije Desanke Maksimović u dobroj meri se može objasniti pretpostavkom da su i književni kanon i školski program utvrđeni jednom za svagda i da svako pomeranje predstavlja pretnju kulturi samoj. Otuda ono ili-ili koje dominira javnim diskursom o ovom pitanju: ili Desanka Maksimović ili Tijana Ajfon.

Ako je nešto potrebno srpskom obrazovanju onda je to demontiranje ovog arhaičnog stava. Bez obzira na to što ne pripadam radikalnim kritičarima kanona i što zaista verujem da nije sva književnost ista, važno je učenicima približiti ideju da se kanon ipak nekako formira i da nije jednostavno pao s neba, već da je neko negde načinio izbor vođen nekakvim kriterijumima – estetičkim, kulturnim, ideološkim. Na primer, to što se kod nas do besvesti čita ruska književnost nije posledica bogom dane superiornosti „ruskih klasika“ (koji inače jesu divni i krasni), već naše specifične istorije i kulturnih afiniteta: ništa se ne bi izgubilo ni u pogledu intelektualne kompleksnosti ni u pogledu estetske vrednosti kada bi se umesto Tolstoja čitala Džordž Eliot, a umesto Čehova Ibzen ili Prust.

U stvari, upravo bi se slučaj Desanke Maksimović mogao iskoristiti za jedno zanimljivo izučavanje načina na koji se kanon formira. Jer mada Desanka nije ni beznačajna ni naivna pesnikinja, njen status u srpskoj kulturi u nesrazmeri je sa stvarnim dometima njene poezije. Kao što rekoh, ni beznačajna ni naivna, ali nije baš ni T.S. Eliot. Kult Desanke Maksimović svakako u nekoj meri ima veze sa pristupačnošću njene poezije i sa njenim javnim prisustvom: za čitav niz posleratnih generacija, Desanka je bila oličenje poezije i jedna od velikih književnih zvezda Jugoslavije. Ne želim da budem ciničan prema tom iskustvu koje i sam delim, ali pravo pitanje koje bi trebalo postaviti tiče se načina na koji je kult Desanke Maksimović kao svojevrsne majčinske figure podržavan od strane zvaničnih kulturnih institucija i potreba koje je taj kult zadovoljavao prvo u Jugoslaviji, a zatim i u Miloševićevoj Srbiji. Ustoličenje Desanke nacionale nije bilo ni naivno ni spontano, niti zasnovano na čisto književnim razlozima, i zato bi oni koji se danas užasavaju pred nepostojećim napadom na pesnikinju trebalo da budu svesni da uglavnom zapravo brane nostalgična sećanja na sopstveno školovanje i patriotska osećanja koja vezuju za neke delove njenog opusa.

Treba li, dakle, izbaciti Desanku Maksimović iz školskog programa? Ne treba, naravno, a niko to nije ni sugerisao, uprkos histeričnim ispadima koji sežu sve do predsednice Vlade. Doduše, bilo bi dobro da prestanemo da se pretvaramo da je „Krvava bajka“ vrhunac srpske poezije, koliko god da je potresna. I svakako bi bilo dobro kada bi učenici u višim razredima gimnazije bili izloženi nekoj kompleksnijoj poeziji od one koja je sadržana u zbirci Tražim pomilovanje. Reformisani program dobar je korak u tom smeru.

Problem sa Desankom, dakle, ne postoji. Ali postoji – i danas, kao i pre trideset godina – problem sa huškačkim novinarstvom, koje je ovog puta umesto na leđima Hrvata ili Bošnjaka mete iscrtalo na leđima zaposlenih u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. I, zato, dok se drugi zgražavaju nad svetom u kojem neće biti Desankine poezije, ja sanjam svet u kojem neće biti – Večernjih novosti.

Autor je doktorirao komparativnu književnost na Jejlu, a predavao je na Fiološkom fakultetu u Beogradu, Koledžu Hempšir u Masačusetsu (SAD) i Kraljevom koledžu u Kembridžu (Velika Britanija). Trenutno predaje englesku književnost na Univerzitetu u Kataru.

Peščanik.net, 08.06.2020.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Džedaji

Dragan Đorđević – Pismo iz zavodskog podzemlja

Dejan Ilić – Muke po Zavodu

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU