Foto: Mina Milenković
Foto: Mina Milenković

Iz svog ugla, Aleksandar Stević je objasnio šta sve nije problem u odluci da se iz programa za jedan školski razred, a ne iz škole uopšte, povuče delo jedne domaće pesnikinje. Njegovo objašnjenje, recimo to tako, jeste kanonsko. Krajnje pojednostavljeno, ono glasi – kanon je veliki; ne mogu sva kanonska dela stati u kurikulum; mora se praviti izbor; kada se pravi izbor neka dela moraju ispasti, ali sve što ostane i dalje je – kanonsko. Stoga nema ničega spornog u tome što je jedna knjiga Desanke Maksimović ispala iz programa za jedan razred srednje škole. Njene pesme i dalje će se raditi u osnovnoj školi, to je prvo. A drugo je, kaže Stević, to da ove pesme što su bile zapale srednjoškolcima pa onda ispale iz škole ionako nisu bogznašta.

Pored kanona, u Stevićevom fokusu našle su se i Novosti koje su prve objavile vest o „ispadanju“. Slažem se sa svime što je Stević napisao o Novostima. I to je jedino što je u njegovom tekstu ispravno. Sve ostalo, Stević je promašio. To se dogodilo ne zato što on ne ume da misli ili zato što ne zna dovoljno, nego zbog pozicije profesorske i kanonske s koje se oglasio. Da se čitava stvar oko Desanke Maksimović zavrtela zbog neke istorije novije ili posleratne domaće književnosti, u koju iz nekog razloga autor nije uvrstio jednu pesničku knjigu pesnikinje, sve što je Stević rekao imalo bi smisla. Ali, škola je nešto sasvim drugo. I sa istorijom književnosti ima tek daleke i posredne veze. Zato je i vrednost pesništva Desanke Maksimović u čitavoj ovoj školskoj priči zapravo – nebitna.

Nisu se obrukale i nisu izneverile svoju javnu ulogu samo Novosti, o školu se ogrešio i sam Zavod. I to ne zato što je nešto ostavio ili izbacio iz programa, nego zato što to radi doslovno na svoju ruku. Sve i ako pomislimo da je ta ruka kompetentna, kako o tome nagađa Stević, i dalje je na delu prosvetna samovolja. U školama u Srbiji radi stotinak hiljada prosvetnih radnika. Par desetina hiljada njih predaje maternji jezik i književnost. To su redom sve fakultetski obrazovane osobe. I doslovno nijednu, ali baš nijednu od tih visokoobrazovanih i za književnost kompetentnih osoba niko nije ništa pitao u vezi sa Desankom Maksimović ili bilo čim drugim iz sadržaja kurikuluma. Desetine hiljada odraslih, obrazovanih, zrelih osoba Zavod tretira kao puke idiote i samo im prosleđuje svoje odluke.

Neka to zarad argumenta budu i najbolje moguće odluke ili barem odluke koje je lako odbraniti, stvar je u korenu pogrešna jer se načinom odlučivanja i nametanja odluka šalje očajno loša pedagoška poruka. Zavod nastavnike tretira onako kako zaposleni u Zavodu veruju da bi nastavnici morali da se odnose prema učenicima – naredbodavno i autoritativno. Tako se u našim školama stvara jedan lanac komandovanja na koji se deca odmalena privikavaju, pa kada ih neko kao zrele osobe tretira kao nedorasle magarce, na to se najčešće samo slegne ramenima jer se u školi naučilo da drugačije ionako ne može. Braniti sad ljude iz Zavoda zbog idiotskih napada ljubitelja poezije Desanke Maksimović naprosto ide mimo suštine stvari. Zavod je pogrešio onog trenutka kada je pomislio da ima pravo da samostalno odlučuje.

Stević je dobro primetio kako bi se priča o kanonu mogla otvoriti i na primeru poezije Desanke Maksimović. Ali, nije nastavio dalje u tom smeru. Da jeste, možda bi stigao do uvida da se kanonom brani jedna kruta, rigidna i iz pedagoškog ugla duboko pogrešna prosvetna hijerarhija. Opet pojednostavljeno: mi smo stručnjaci jer umemo da procenimo šta vredi i šta može u kanon; kao stručnjaci zasluženo sedimo u Zavodu ili predajemo na fakultetu i odlučujemo o tome šta će se raditi u školi; da bismo to mogli da radimo neometano i efikasno, potrebna nam je stroga hijerarhija, to jest lanac komandovanja. Ali, proces je u stvari obrnut – potrebno je hijerarhiju i privilegije odlučivanja (a to nisu jedine privilegije, naravno) legitimisati kanonom. Prvo ide hijerarhija, a kanon stiže na kraju kao opravdanje.

U škole kao nastavnici stižu upravo bivši studenti – recimo to tako – kanona. Budući da su svoju visoku školu završili, od njih bi se moralo očekivati da znaju i šta je kanon i šta može a šta ne može u njega, pa dakle i u razred. Ali, od njih se to ne očekuje. Očekuje se samo da budu poslušni, iako je pretpostavka da sve već znaju jer zato i predaju u školama. Niko ih ništa ne pita, oni su samo pokorni realizatori tuđih zamisli i odluka.

Međutim, ni tu nije kraj. Škola nije nikakvo mesto za čuvanje svetinja, iako se i u aktuelnoj polemici baš tako vidi. U njoj bi deca trebalo da uče, a ne da budu indoktrinirana, i to po zamislima i programima koje donose grupice rasute po zavodima. Jedno književno ili bilo koje drugo delo ne bi trebalo da uđe u školu samo zato što je kanonsko. Videli smo, zna to i Stević, dela postaju kanonska iz raznih razloga. Dobro je osvestiti ih u školi, jer bi se onda znalo da nisu svi ti razlozi korisni za pedagoške svrhe. Dakle, vrednost poezije Desanke Maksimović, iz ugla škole, sporedna je. Primarno bi bilo – šta deca iz te poezije mogu da nauče i kako bi ona mogla da im bude od koristi da se orijentišu u svetu izvan škole. Danas se kurikulumi sklopljeni prema ovom zahtevu popularno opisuju kao orijentisani ka kompetencijama i veštinama.

Može se to reći i jednostavnije – u školi deca pre svega treba da nauče da uče i da komuniciraju sa svetom. Kada to nauče, Desanka Maksimović doći će im pod ruku pre ili kasnije, i ne nužno u školi. Umesto propisivanja programa, kreatori kurikuluma bi trebalo da u razgovoru sa prosvetnim radnicima i roditeljima/starateljima osmisle ciljeve – šta bi to deca trebalo da nauče da bi kada izađu iz škole mogla samostalno da nastave da uče. Umesto da iz škole izađu sa svešću o tome da su sve najvažnije već pročitali i naučili, deca bi iz škole trebalo da izađu svesna toga da je ostalo more vrednih knjiga, ili čega god, za koje u školi nisu ni čula, ali ih je škola svejedno opremila da se snađu u susretu sa tim za njih novim stvarima.

Ako se tako postave stvari, onda nema razloga da bilo koji zavod propisuje šta će se raditi u školi – može se mirno ostaviti nastavnicima, ako se veruje u njihovu kompetenciju, da sami o tome odluče. Ali, takav korak bio bi ravan revoluciji, pored ostalog i zato što onda više ne bi bili mogući završni testovi, to jest maturski ispiti onakvi kave ih danas imamo. To bi nadalje uzdrmalo i sistem nadzora nad školama. Ali, stvari opet treba obrnuti, nisu programi tu da bi se učilo, oni su tu da bi se prosvetne radnike i učenike efikasno nadziralo. Kvalitet programa tu je samo izgovor za strogu kontrolu. Nezamislivo je da se danas u zemlji kao što je Srbija vlast, pa bila ona i prosvetna, odrekne jednog takvog mehanizma nadziranja. Zbog želje/volje za kontrolom, nije moguće ni srednje rešenje – da se osmisli spisak dela iz koga bi nastavnici samostalno birali šta će raditi sa učenicima.

Kada se sve to tako poređa, onda je zaključak jednostavan – Desanka Maksimović je suštinski nebitna, a važna je samo kao privid ispod koga se krije jedno rigidno shvatanje obrazovanja i vaspitanja. Nadalje, problem nisu ni Novosti: one su samo posledica jednog naopako nasađenog školskog sistema. Konačno, problem nisu ni ljudi koji su se trenutno zatekli u Zavodu i po inerciji rade isto ono što su radili i svi drugi pre njih. Problem je, čitalac sad to već jasno vidi, sama škola i autoritarna struktura čiji je škola samo jedan deo.

Peščanik.net, 09.06.2020.

Srodni linkovi:

Dragan Đorđević – Odgovor Dejanu Iliću i džedajima

Dejan Ilić – Džedaji

Dragan Đorđević – Pismo iz zavodskog podzemlja

Aleksandar Stević – Pomilovanje za zdrav razum: Desanka nacionale i masovna histerija

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)