Uvek je zadovoljstvo čitati tekstove Zlatka Minića, i kada je u pravu (što je najčešće slučaj), ali i kada nije, što je nažalost slučaj u tekstu „Praćke i packe“. Bez obzira na to što nije u pravu, naime, Minić nudi jasne argumente za svoje stanovište i time eksplicira jednu sliku koja stoji u osnovi ponašanja brojnih aktera iz civilnog sektora. Dok ne sagledamo ovu sliku, ponašanje ovih aktera izgledaće nam čudno ili čak besmisleno, ali kada je sagledamo i razumemo u kontekstu, shvatićemo i zašto se akteri ponašaju tako kako se ponašaju – dobronamerno, ali štetno.
Pođimo od onoga što je u Minićevom tekstu najočiglednije pogrešno. Ne, navodno Zelenovićevo kršenje člana 29 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ne može se ni na koji način porediti sa ratnim zločinima. Ne samo zato što je ovo poređenje, kako i sam Minić primećuje, „možda prejako“, nego zato što je suštinski pogrešno. Naime, nikada nije opravdano činiti ratne zločine, bez obzira na to da li ih druga strana čini ili ne – zato sva „a šta su oni nama radili“ opravdanja i zvuče tako cinično i bešćutno. Štaviše, ovo je tačno čak i ako nisu na snazi nikakvi zakoni koji zabranjuju ili kažnjavaju činjenje ratnih zločina. Kao što bi silovanje ili ubistvo s predumišljajem bili moralno pogrešni i u situaciji u kojoj mnogi drugi nekažnjeno ubijaju i siluju, tako su ratni zločini moralno pogrešni bez obzira na to da li se mogu nekažnjeno činiti ili ne i da li ih drugi nekažnjeno čine ili ne. Uvek, i u svakoj situaciji, učesnici oružanih sukoba imaju dužnost da ne čine ratne zločine.
Postoji, međutim, i druga vrsta dužnosti, vezanih ne za suštinska moralna načela, već za društvene konvencije i spremnost drugih da se ponašaju u skladu sa ovim konvencijama. Upravo o ovakvim dužnostima u svom tekstu piše Miloš Janković, pozivajući se na američkog političkog filozofa Dejvida Estlunda. Ovako Estlund:
„Razmotrimo dužnost da se u SAD vozi desnom stranom ulice, kao što zahteva zakon. Ovo je svakako naša dužnost, sve dok se većina drugih učesnika u saobraćaju pridržava zakona, ali ona prestaje da važi ukoliko većina počne da vozi levom stranom kolovoza. Ili, uzmimo dužnost da u raspravi ne upadamo drugome u reč. Ovo je dužnost sve dok se većina drugih učesnika u raspravi suzdržava od upadanja u reč. Ako je prekidanje drugih već opšteprihvaćeno, moguće je da ova dužnost više ne važi. Nazovimo dužnosti ove vrste, dužnosti koje važe samo dok ih se većina drugih pridržava, dužnostima kolektivnog delanja… Šta se dešava sa ovom dužnošću kada se kolektivno delanje o kojem je reč, raspadne? Originalna dužnost prestaje da važi, ali šta (ako išta) zauzima njeno mesto?“1
Sada smo u poziciji da jasnije sagledamo originalni argument Jankovićevog teksta. Dužnosti koje se tiču učešća u predizbornoj kampanji, nisu poput dužnosti koje se tiču nečinjenja ratnih zločina i ne važe bez obzira na kontekst, već su poput dužnosti vožnje desnom stranom ulice – ona suštinski zavise od toga da li ih se drugi većinski pridržavaju.
I ne, nije stvar u tome da je, kako to insinuira Minić, Zelenović „naš“, pa mu zbog toga treba progledati kroz prste. U situaciji kada je kršenje proklamovanih pravila ove vrste masovno, kršenje pravila može biti ne samo dozvoljeno, već moralno ispravno, i suprotno – pridržavanje pravila u ovakvim uslovima ne samo da više nije dužnost, ono je moralno pogrešno.
Zamislimo nekoga ko uprkos činjenici da većina učesnika u saobraćaju vozi levom stranom, insistira da, uprkos tome, vozi desnom, jer zakon tako kaže – takva osoba ne bi ugrožavala samo sopstveni život, već i živote i zdravlje drugih učesnika u saobraćaju. Saobraćajna pravila nisu božije zapovesti, njihova vrednost je isključivo instrumentalna – ona služe da osiguraju bezbednost u saobraćaju. Ako je u konkretnom slučaju lakše postići bezbednost u saobraćaju ne pridržavajući se saobraćajnih pravila, nemamo više nikakvu dužnost da ih se pridržavamo – naprotiv.
Isto je i sa pravilima koja regulišu uslove vođenja predizborne kampanje – njihov smisao je da obezbede ravnopravne uslove različitim kandidatima (odnosno, izbornih lista). Ali ova ravnopravnost nije sama sebi svrha, i ona je tek instrumentalno vredna i služi tome da se građanima obezbedi mogućnost da sami, slobodno i informisano biraju svoje predstavnike. Minić i Janković bi se lako složili oko toga da bi idealno bilo da svi poštuju pravila, ali to sasvim očigledno nije slučaj. Šta činiti u toj situaciji, u kojoj ne samo većina drugih aktera, već najjači akteri koji su pritom uzurpirali kontrolne institucije, krše ova pravila? Ovo je suštinsko pitanje, i odgovori na njega se mogu razlikovati. Jankoviće odgovor je da Zelenovićev navodni prestup treba ignorisati ne zato što je Zelenović naš, već zato što se u konkretnoj situaciji cilj – ravnopravnost kandidata u izbornoj kampanji – može bolje postići kršenjem pravila (koje najjači igrači već nekažnjeno krše) nego pridržavanjem ovih pravila. Ovo je odgovor o kojem se može razgovarati, ali Minićeva tvrdnja da dužnost poštovanja ovih pravila i dalje važi u nepromenjenom obliku, kako bi rekli Amerikanci, nije čak ni pogrešna, ona u potpunosti ignoriše problem.
Ako već nije odustala od čitanja, čitateljka ovde svakako već gubi strpljenje – zar ovoliko pisanije oko nečega što je sasvim očigledno? Zaista, nije neophodna politička filozofija da bi se uvidelo da je u situaciji sloma pravila kolektivnog ponašanja neophodno prekršiti neko od njih da bi se situacija popravila. Takođe, očigledno je jasno da kršenje pravila koja se tiču predizbornih uslova nije ni slično ratnim zločinima. Tačno, sve je to očigledno, i možda pravi izazov zaista i nije objašnjavati očigledno, već objasniti zašto to nije očigledno jednom tako lucidnom i informisanom komentatoru naše stvarnosti kao što Zlatko Minić.
Prvo, uverimo čitateljku – ovde nije reč samo o Miniću, on samo eksplicira (kako rekosmo, izuzetno precizno i jasno) jednu sliku političkih i društvenih promena koju deli sa mnogim drugim akterima, pre svega onima iz civilnog sektora. Ta slika izgleda ovako: demokratija se gradi inkrementalno („korak po korak“), kroz male pritiske civilnog društva na političke aktere i nosioce javnih funkcija. Sama po sebi, ova slika nije ni tačna ni pogrešna, ni dobra ni loša – ako radi, dobra je, ako ne, loša je i štetna i treba je odbaciti u korist neke druge koja će raditi bolje. Da li radi? Poslušajmo samog Minića:
„U proteklih petnaestak godina, Transparentnost Srbija je u svojim istraživanjima otkrivala nepravilnosti, zločinjenje, greške, marifetluke i svakolika kršenja zakona, ali i postupanja u okviru loših zakona a mimo dobrih standarda i praksi, na raznim (političkim) stranama. Istovremeno je TS ukazivala na dobre primere. Tragično je što se retko dešavalo da neko koga smo isticali kao loš primer zbog toga izgubi neki glas (a kamoli vlast), a neretko su oni koje smo isticali kao dobar primer vlast gubili.“
Dakle, petnaest godina smo išli korak po korak, „pritiskali institucije da rade svoj posao“ i stigli smo – gde? U takmičarski autoritarizam, u jedinu evropsku zemlju bez opozicije u skupštini. Ovde bi bio pravi trenutak da se suočimo sa neupotrebljivošću inkrementalnog modela, da ga zgužvamo i bacimo u korpu za đubre, kao Marsovac iz crtanog filma, vratimo se za projektni sto. Međutim, to se ne dešava. Umesto toga, kako se jasno vidi i iz Minićevog teksta i iz CRTINOG postupka – zaključićemo da je stvarnost u krivu.
Suštinski korak u ovoj operaciji sastoji su upravo u zaključku da instrumentalna pravila važe apsolutno, da je procedura Sveto pismo, a da je kršenje izbornih propisa prestup ako ne iste težine, onda svakako iste vrste kao ratni zločin. Ovakvo stanovište nije samo beskorisno kao sredstvo za ostvarenje političkih promena – ono je aktivno štetno, iz nekoliko povezanih razloga koje ovde ne možemo detaljno elaborirati (ali smo to činili na drugim mestima). Prvo: ovakvo ponašanje šalje poruku da smo još uvek u „normalnoj“ situaciji u kojoj se pravila većinski poštuju – što je apsolutno netačno i normalizuje uzurpaciju institucija. Drugo: ono ugrožava i obeshrabruje već malobrojne ljude koji su spremni da se politički aktiviraju u borbi protiv uzurpatorskog režima. Treće: ono širi pogubni moralizam i „svisuistizam“ – Minićevo poređenje Zelenovićevog „prestupa“ sa ratnim zločinima je tipičan primer; u ovoj noći u kojoj su sve krave crne, Zelenovićev nastup na gradskom bazenu čini ga jednako moralno kompromitovanim kao i režim čiji su najistaknutiji predstavnici, ne u prenosnom smislu, nego sasvim bukvalno učestvovali u vlasti koja je bila odgovorna za ratne zločine.
Peščanik.net, 28.11.2020.
Srodni linkovi:
Zlatko Minić – Odgovor Rastislavu Diniću
Miloš Janković – Pištolji, topovi i praćke